Home  
   

Paun Es Durlić
19250 MAJDANPEK

SRBIJA

 

E-mail:

paun.durlic@gmail.com

 

Facebook

 

BIOGRAFIJA

 

Paun Es Durlić je diplomirani etnolog koji se službeno vodi kao radnik u Muzeju u Majdanpeku, na poslovima i zadacima kustosa. Po nacionalnosti je Pesnik, poreklom iz roda Liričara, podvrsta Homo Ludens. Neki ga smatraju čistim Vlahom, što je istina, jer se redovno kupa.

Rođen je u Rudnoj Glavi 1949. godine, gde je završio osnovnu školu. Kad je krenuo u školu, od srpskog jezika znao je svega dve reči, doduše samo jednu je znao celu a drugu do pola, ali i to je već bilo nešto. Ostali nisu znali ni toliko. Cela reč je bila "maćka" (sa mekim "ć"), a ona polovina je glasila "rp", i on je bio čvrsto ubeđen da se tako na srpskom zove mačkin rep. Zato se, kao pravi paun, šepurio danima po školskom dvorištu, ponavljajući: "Mâţu – maćka, cuada – rîp!", izazivajući zavist kod svojih vršnjaka!

Roditelji su mu se bavili kovačkim, električarskim, bravarskim i sličnim zanatima, a preci su mu bili pevači, svirači, pripovedači i vračevi na glasu. U slobodno vreme bavili su se stočarstvom, i, za nuždu, zemljoradnjom koju nisu mnogo razumeli. Ni voleli. Počeo je da radi sa četiri godine, kao čuvar kvočke s pilićima, nastavio sa stadom od 4-5 jagnjeta, a zenit čobanske karijere ostvario na jednoj bačiji koja je brojala 120 ovaca! Kada je u jesen razdužio stado, falile su samo dve! Vadio se da su ih pojeli vuci, iako vukova već dugo nije bilo u tom kraju. (Tu foru sa vukovima čuo je od drugih čobana, koji su pogubili više ovaca od njega!) Gazda je bio dobričina, voleo ga je i nije pravio pitanje. Rekao je samo: "Pa i vuci nešto moraju da jedu!", poklonio mu veliki šešir, opanke od guma sa nemačkog motocikla i otpravio ga nazad kod roditelja, u dolinu Šaške. Kako mu nije puklo srce od ponosa kada je, onako nakićen, stao nogom na kućni prag, ostalo je do danas nejasno!

Rano je pokazao talenat za zanate. Sa 12 godina umeo je da na sitne delove rasklopi očev motor. Ali nije umeo da ga sastavi, što se nije ni tražilo od njega, to je bio očev posao. Kasnije, kada je i to naučio, otkrio je da ima redak dar: rasklopi jednu mašinu, a kad je sklopi - ostanu delovi za još jednu! Nikad nije razumeo mašinsku industriju koja proizvodi aparate sa toliko nepotrebnih delova?

Rano je upoznao i ljubav, jer je od jedne čobanice, za čijim je ovcama trčao revnosnije nego za svojim, redovno dobijao nagrade čiji je smisao razumeo mnogo kasnije. Kada joj je prišao podstaknut tim razumevanjem, bio je odbijen. "Tada smo bili deca, nismo znali ništa! - rekla je. "O, neka je onda blagosloveno ljudsko neznanje!" - zapisao je u svom dnevniku, i shvatio zašto Carstvo nebesko pripada samo niščima duhom.

 Učiteljsku školu je završio u Negotinu sa diplomskim radom iz oblasti muzičkog opismenjavanja. Pet godina je u školi učio dva instrumenta: trubu i harmoniku. Harmoniku su mu u toku stidija ukrali iz sobe u Studentskom gradu, a trubu je pre par godina poklonio jednom seoskom dečaku, koji je pokazao želju za njom. Istu koju je i on osetio kada je prvi put video taj instrument, okačen o klin u kovačnici koju je držao prijatelj njegovog oca. Kao trubač, svirao je klasiku i džez muziku. Solo u Mocartovom "Turskom maršu". Voleo klisanda više od trilera, zato se nikada nije uklopio u seoske duvačke bande. Vodio je četvoroglasni dečji hor, i pisao je kompozicije za njega. Sa uživanjem. Sanjao je o džez orkestru koji bi svirao vlaške pesme "đe dor"! "Đi la valj' rasare luna!" i sada čuje u džez aranžmanu, kad usamljen hoda majdanpečkim šumama!  

U nadi da će postati pisac, o čemu je sanjao još od susreta sa prvom knjigom, studirao je srpsko-hrvatski jezik i književnost, ali je ubrzo prešao na grupu za likovno vaspitanje i obrazovanje Više pedagoške škole u Beogradu, na kojoj je diplomirao 1973. godine. Kada je njegova majka Gergina, čistokrvna seljanka, rekla jednoj novinarki da je njen sin dobar slikar, ali da ona „najvoli Pikasa“, poklonio je seljacima sve svoje slike a prijateljima pride i sav slikarski pribor. Nikada više nije povukao crtu, ako se ne računaju kafanske žvrljotine po salvetama, kojima je obično sklon između petog i sedmog špricera! Više ne može, jer mu posle sedmog olovka ispada iz ruke!

Radio je kao likovni pedagog u Majdanpeku, Vlaolu i Rudnoj Glavi. Bio je loš nastavnik, jer ga je ometala teskoba učionice, i ljutila ga deca koja nisu obožavala društvenu imovinu. Vodio je školski list „Branko“ i bio je jedini nastavnik likovnog u Srbiji koji je vodio foto-klub. Školski list, iako jedini štampan na geštetneru, držao je visoko drugo mesto među školskim listovima Jugoslavija, a njegovi fotografi bili su na republičkim takmičenjima kost u grlu vršnjacima iz najvećih gradova Srbije. Neki se danas uspešno bave ovom profesijom kao zanatom kojim hrane sebe i svoju porodicu. A pretekne im i za kafanče u "Maxu"!

U međuvremenu je diplomirao na odeljenju za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Bio loš student, jednog profesore je čak oborio na ispitu; ljutio se, napuštao je studije, ali im se pokajnički vraćao. Nameravao da magistrira i doktorira, ali kada se njegov mentor uhvatio za glavu, gledajući samo plan magistarskog rada, smilovao se i odustao. Iz humanih razloga.

Iz prosvete je prešao na rad u majdanpečko odeljenje Muzeja rudarstva i metalurgije iz Bora, za čije otvaranje je dao značajan lični doprinos, kao i za potonju transformaciju ovoga Odeljenja u samostalan Muzej, na čijem je čelu bio u dva uzastopna mandata. Bio je optimista. Javno je govorio da u Majdanpeku ima perspektivu samo Muzej, i benzinska pumpa. Ako muzej dozvoli luksuz, jer su dovoljne pumpe u Kučevu i na Mološevoj kuli! Bio loš direktor. Nikad nije znao koliko ima radnika, i gde se koji nalazi. Smatrao je da dovoljno što to znaju sami radnici, obračunska služba i evidentičar. Ipak, zahvaljujući Draganu Jacanoviću, direktoru Narodnog muzeja iz Požarevca, nije bio najgori direktor muzeja u Srbiji. Bio je kao takav tek na drugom mestu.

Preko tri decenije se aktivno bavi istraživanjem kulturno-istorijskog nasleđa opštine Majdanpek, sa posebnim interesovanjem za duhovnu kulturu Vlaha istočne Srbije. I Vlajni, dabome. Učesnik je više domaćih i stranih naučnih skupova. Objavio je preko trideset stručnih i naučnih radova, s područja etnologije, arheologije, istorije, etnomuzikologije, folkloristike i narodne književnosti. Bio je autor, vebmaster i dizajner internet prezentacije Muzeja u Majdanpeku, koja je važila ne samo za najstariju već i najkvalitetniju muzejsku veb prezentaciju u Srbiji. Bila je, sada više nije. Sada više nije uopšte.  

Osnivač je i moderator foruma „Vlasi i Vlajne Srbije“, čiji je cilj negovanje vlaških dijalekata i afirmacija narodnog i autorskog stvaralaštva na njima. Stekao nove prijatelje, proširio krug protivnika. Uopšte, vrlo je nadaren da ni iz čega stvori sebi neprijatelje! Ali, još nije stekao one sa kojima bi se ponosio! 

Zanimao se za pozorište, režiju i glumu. Završio jednogodišnji kurs glume i pozorišne režije u AKUD „Španac“ u Beogradu 1970. godine. Pisao je tekstove za skečeve, jednočinke, celovečernje komade i radio drame. Radio-drama „Semion i Anđelija“ trebalo je da bude izvedena na Radio-Majdanpeku sredinom sedamdesetih godina prošlog veka, ali je lokalna vlast našla da je autor politički nepodoban, pa je rad na drami prekinut. Autor je dva etno-filma, koja su dobila visoke nagrade na međunarodnim festivalima. Jedan od njih, „Ja, pokojnik!“, koji je sam i montirao, uvršten je u 5 odabranih filmova kojim Etnografski muzej iz Beograda prezentuje etnografsko nasleđe Srbije na inostranim smotrama kulturne baštine. Bavi se aktivno umetničkom fotografijom, muzikom, poezijom, humorom, dizajnom, veb dizajnom i programiranjem u jezicima html, php, Clipper, SQL i MS FoxPro.

Spada u redak soj pesnika koji nikada nisu napisali svoju prvu pesmu. Prva pesma koju je napisao bila je tek druga po redu, jer mu je prvu napisala majka kada je bio u drugom razredu osnovne škole. Zvala se „22. mart, dan proleće“ (baš tako!) i bila je, sa nužnim ispravkama učitelja Milka Ivanova, zalepljena na plavi pak-papir koji je pritiskačima sa velikom glavom („rajsnadlama“) bio pribijen o neravni zid osnovne škole u Blizni.

U VII razredu osnovne škole započeo je svoj prvi (i poslednji) roman, pod nazivom „Ludo leto“. Smatrao je da će roman biti gotov kada napuni svesku od 100 lista! Ali, kada je svesku napunio a radnju romana nije priveo kraju, u nemogućnosti da nabavi drugu svesku, pisanje je prekinuo. Zapravo, devojčica koju je romanom hteo da zaseni, zaljubila se u međuvremenu u drugog dečaka! Bio je najbolji sportista škole! Taj dečak. A ona koja je njemu tajno slala ceduljice sa podsticajnim porukama, nije bila vredna toga! Kad je shvatio da je pogrešio, bilo je dockan. Već je imala dve devojčice s kikicama.

Poeziju i prozu objavljivao najviše u zaječarskom „Razvitku“. Zastupljen je u više zbornika sa pesničke manifestiacije „Mladi maj“, u čije je pokretanje utkao svoj prekomerni mladalački zanos. Na V jubilarnom festivalu, koji je tada bio prava masovka jugoslovenskog karaktera, njegova pesma „Šporet jede moju majku“ bila je izdvojena kao najbolja pesma ne samo tog, već i svih prethodnih festivala! To ga je približilo časopisu „Razvitak“ i njegovom uredniku, pesniku Tomislavu Mijoviću, na čiji je poticaj počeo da se zanima za vlaško usmeno stvaralaštvo. Ako je išta uradio vredno u toj oblasti, zasluga je tog Vanvremenskog čoveka!

Kroz ceo radni vek čuvao se od pošasti društvenih priznanja i nagrada i s te strane je ostao potpuno čist!

Nije učoporen ni u jednu društvenu grupaciju, ni političku, ni esnafsku, ni nevladinu. Samotnjačka priroda, ne uklapa se nigde.

Bavio se sportom, igrao mali i veliki fudbal a najviše je voleo odbojku. Na jednom vašarskom turniru u malom fudbalu Rudnoj Glavi bio je proglašen za najatraktivnijeg golmana, i za to bio nagrađen diplomom. To mu je i jedino društevno priznanje koje je primio. Čuva ga i pokazuje sa zadovoljstvom. Krvavo ga je zaradio. Kolena i laktovi bili su mu danima u zavoju.

Osuđivan, kažnjavan, klevetan i pljuvan. Do mile volje. Pisane knjige protiv njega. Ispalo je da mu služe na čast. Pisane knjige s naumom da ga hvale. Bolje da nisu. Kada knjige pišu neuki, ili nepismeni, ili provincijske novinarke s malim sisama, nikome ne služe. Ne brani se od toga. Ne brani se ni od čega! Lokalna vlast ga ne podržava. Nikad, nijedna. Za uzvrat je skovao je izreku: "Ne d'o bog da te vlast hvali!" Još nije postala narodna, ali je na dobrom putu.Ne podržava ga ni porodica, ni komšije, ni rođaci, ni familija. Ne žali se. Smatra da je to normalno za posao kojim se bavi, u epohi u kojoj se rodio.

Dva put su ga javno izbacivali iz političkih partija, iako nije bio njihov član. Kada se sedamdesetih godina ispostavilo da nije bio član SKJ – iz koga je zbog jednog istupa na omladinskoj konferenciji bio „isključen“, i to preko novina (borski list „Kolektiv“) – tadašnji sekretar komiteta u Majdanpeku, izvesni Mandi, rekao je doslovce: „Nema veze što nije član! Ima da leti, bre!“ Izgovorio je to kroz guste i crne šoferske brkove, kojima su se posebno odlikovali političari toga doba, izdvojeni iz redova proste, sirove i neobrazovane radničke klase, kao živopisni dokaz da je ta klasa tobože na vlasti!

Bavio se novinarstvom. Imao zapažene radio reportaže, u vreme kada se lokalni radio čuo dobro samo u studiu, i možda u još nekim zgradama okolo. Nekoliko emisija u kojima je kasnije bio ili sagovornik novinara ili njihov blizak saradnik, dobile su visoke nagrade na republičkim takmičenjima. U „Majdanpečkim novinama“ imao svoju rubriku karikature. Zvala se „Tušem i perom po ...“. Prekinuo je saradnju sa listom kada je doznao da je Novi urednik odneo njegove zatečene crteže u Komitet da pita Sekretara partije sme li da ih objavi. Urednik nije znao da je Sekretar školski drug karikaturiste, i da ima običaj da posle petog vinjaka u seoskoj kafani, otvara svoju dušu širokoj narodnoj masi, kao nagradu za to što mu „masa“ plaća piće.

Danas više ne podnosi novinare iz velikih listova ili kuća. Naročito novinarke koje imaju dugačak vrat, neproporcionalnu zadnjicu i male grudi, i koje se kriju iza prevelikih naočara bez neke osobite dioptrije.

Nepokretnu imovinu nema. Čist lumper-proleter. Od pokretne ima jedino knjige. Lična biblioteka mu trenutno broji oko 3500 naslova. Tačan broj ne zna, jer čim mu se biblioteka prenatrpa, i u kući počne povišenim glasom da se izgovara reč „knjižurde“, on iskorišćene ili nekorišćene knjige poklanja. Uživa u tome. U voznom parku ima jedan moped APN 6 koji je stalno u kvaru, ali sa kojim još uvek ide na teren. Godine 2007. sa njim je prošao oko 1000 kilometara. Od posledica se lečio deset dana u lokalnoj bolnici. Planira da na kraju moped svečano gurne u neku provaliju, i da se s puta vrati pešice. Do kafane „Balić“ u rodnoj Blizni koju obožava zbog „koljaše“, odande će kući autostopom, po običaju.

Za svoje najveće dostignuće smatra to što je uspeo da ostari. Samo se po mnogobrojnim lekarskim dijagnozama uklapa u sav normalan svet. Ni po čemu drugom.

Ponosam je na ideje koje mu je društvo odbacilo; one prihvaćene, najradije bi povukao. I kad nije išao nikuda, bio je korak ispred svog vremena.

Visok je i plav. Tako on sebe vidi. To što ga drugi vide kao malog i debelog, čista je zavist, smatra on! Strancima se predstavlja kao plemeniti divljak iz Homolja, da ne bi bilo zabune. Stranci cene iskrenost i vole istinu. A i ne može se kriti ono što je očigledno. Kao što se, po Bibliji, ne može sakriti grad što na brdu stoji!

Stanuje u Haduk-Veljkovoj ulici, koja je najviša u Majdanpeku. Sasvim gore na vrhu brda. Zato s ponosom ističe da je on naj gore u gradu! Mnogi se slažu s tim, naročito oni koji ga ne znaju.

Ti koji ga ne znaju, najviše znaju o njemu. Neiscrpan je broj takvih sveznalica u našem narodu. To govori o velikoj nadarenosti nacije. Taj dar treba proučavati na antropološkoj osnovi, misli on! Jer onaj koji bude otkrio tajanstveni zakon po kome se u Srbiji dunsteraj, tupost i neznanje poštuju kao vrhunska ljudska vrlina, kao osnova za ugled u društvu, za visok položaj i brz napredak - e taj je zaslužio Nobelovu nagradu! Može samo da se nagađa koje bi uštede svetu donelo takvo otkriće? Onom svetu koje grdne novce baca na sticanje znanja, gubi vreme na naukovanje, i napredak zasniva na nehumanoj kompeticiji svojih najsposobnijih članova! Darvin bi se prevrtao u grobu kad bi znao kako se izvitoperilo njegovo otkriće! Crko dabogda što je otišao na Galapagos! Da je došao u Srbiju, teorija evolucije imala bi sasvim druge postulate, a istorija civilizacije imala bi sasvim drugačiji tok! Videlo bi se da društvo može sjajno da evoluira, iako selekcija bira samo najgrđe!

Kakav Darvin, kakav Marks: što više radiš - sve si veći majmun! - zapisaće jednom on, u nastupu iskrenog postmarksističkog kajanja!

U međuvremenima se bavi humorom, zbog lekovitosti. Objavljivao karikature i aforizme u „Ježu“ i drugim listovima. Aforizam: "Svaka država koja se rodi u jajcu mora da ode u kurac!" nije njegov, i strašno mu je krivo zbog toga. Aforizmima se leči i dalje, jer mu svi govore da nije baš zrav. Poslednji koji je za lek objavio („Jež“, 1995) glasi:

„Lažu da je seks lekovit! Jebu nas svi od reda, a nama sve gore i gore!“

Aforizme je objavljivao i po zidovima kancelarije. Dok je bio direktor, pušačima je pretio parolom:

"Ne dam da mi se puši u kancelariji, jer sam video kako je nadrljao Klinton!"

A dosadne stranke je terao na natpisom na ulaznim vratima:

"Što je manje ljudi oko mene, ja sam u sve boljem društvu!"

Omiljena latinska izreka mu je:

Paun, uom bun şî priabun, ama-n casǎ sǎ no-l laş cînd ie muiaria sîngurǎ,

cǎ nu lucrǎ ńimica numa scriie la poveşć!

 

Biografija mu je otvorena, i može je svako dopunjavati po svojoj volji!

Mesto za to je ovde: http://www.paundurlic.com/forum.vlasi.srbije/index.php

 

>> 2. V. 2011. penzionisana je njegova radna knjizica, a on se zatvorio u radnu sobu, i piše, drugim rečima:

Nu lukră ńimika, numa skriĭe şî śećiaşće!
     Duamńe pazîaşće şî ferĭašće!
   

 

 

BIBLIOGRAFIJA

2011

33 .

Sacred Language of the Vlach Bread (books, pdf)

2010

32 .

Sveti jezik vlaškog hleba. Slikovnica sa rečnikom u 40 slika. (knjiga, pdf)

2006

31 .

Elementi titanomahije u vlaškim mitološkim pesmama

30 .

Čudesni svet kamene kapije (web izdanje)

2005

29 .

Vlaška mitološka pesma o poreklu zla, iz Rašanca na Mlavi

(koautor Biljana Bojković)

2004

28 .

Vlasac - vaskrs potopljenog arheološkog lokaliteta

27 .

Vlaška pesma o Hajduk Veljku iz Topolnice u Porečkoj Reci

(koautor Biljana Bojković)

26 .

Tanda - selo koga nema (web izdanje)

2003

25 .

Nebeska tela i obred "marturija" u kultu mrtvih kod Vlaha severoistočne Srbije

2002

24 .

Rajska sveća u kultu mrtvih kod Vlaha u istočnoj Srbiji

2001

23

.

Rokovnik za 2002. godinu sa etno-kalendarom Vlaha istočne Srbije

1999

22 . 150 godina obnovljenog rudarstva u Majdanpeku (web izdanje, nedovršeno)
21 . Magijska statistika i alibi - dva aspekta dugovečnosti magije kod Vlaha
20 . Istraživanje horologiomantike - saradnja etnologije i psihologije

1998

19 . Slava ("praznjik") kod Vlaha Porečke Reke
18 . Porodični priveg u Laznici   

1997

17 . Nebeska tela u kultu mrtvih kod Vlaha Porečke Reke
16 . Leska kao muški apotropejon porečkih Vlaha 
15 . Pokladni priveg
14 . Majdanpečka crkva 1856-1996.

1995

13 . Kult mrtvih kao osnova za odredjenje religije Vlaha
 12 . "Duoj frac" - vlaška verzija mitološke priče o Usudu
11 . Arheometalurška istraživanja na Prauriji 
(koautor, prvi autor je mr. Duško Mrkobrad)

1993

10 . Kameni rudarski bat - slučajni nalaz sa Praurije u Majdanpeku

1989

9 . Čija je kula Miloševa kula?
8 . Legende i predanja o Milošu Obiliću kod Vlaha severoistočne Srbije

1988

7 . Prokazivanje knjige "Veliki koraci" ili skaska o dve babice

1987

6 . Basme iz Gornjeg Poreča
5 . Vlaške poslovice, izreke, kletve i pitalice iz Porečke Reke 

1985

4 . Tri vlaške narodne pripovetke iz Rudne Glave

1984

3 . Vlaške poslovice i izreke iz Rudne Glave i okoline 
2 . Vlaške zagonetke iz Rudne Glave i okoline

1982

1 . Djurdjevdan u Rudnoj Glavi