ЛЕСКА КАО МУШКИ АПОТРОПЕОН
ПОРЕЧКИХ ВЛАХА

 

 

На досад непознатој етнографској грађи из влашких села Поречке Реке у залеђу Ђердапа, разматра се употреба леске у магијској заштити одраслих мушкараца од ватреног оружја.

 

Кључне речи: леска, гвоздена трава, Власи.

 

Код Влаха Поречке Реке[1] постоји дубоко укорењено веровање да је леска (Corylys avellana) најстарије и најјаче дрво на свету, да је змијин кум[2] и да у њу не удара гром, па се зато користи као средство ефикасне заштите од ова два прастара човекова непријатеља. Предмет овог рада је, међутим, пренос апотропејске (заштитне) функције леске са грома на ватрено оружје и настанак нове обредно-магијске праксе која захвата мушке припаднике сеоске заједнице. Промена је настала с појавом ватреног оружја, а заснована је на хомеопатском принципу магијског мишљења да "слично изазива слично". Сличност између грома и ватреног оружја је несумњива: у оба случаја види се блесак и чује се пуцањ а слично је и оно што разара и убија - код оружја метак, а код грома - [с.137] сађатă,[3] по веровању Влаха нека материјална супстанца у облику стреле, чврста попут кремена, а оштрија од ножа; по многим елементима, дакле, и формално и по дејству слична метку.

Апотропејски магијски образац је једноставан: ако је леска од давнина сигурна заштита од грома - јер у њу гром не удара - она је самим тим и заштита од ватреног оружја, јер су и пуцањ и гром иста класа ствари. Али, да би се од тог општег магијског принципа направила конкретна амајлија, неопходна је прецизна ритуална акција човека, изведена у прописано време и на прописан начин. Прописано календарско време произлази из народног схватања парадигми вегетације - не само леске већ биља уопште - као што су Ђурђевдан (Сîнђуордз) и Преображење (Пображîмј).

 

Гвоздена трава (јарба фјерулуј)

 

На Ђурђевдан се обредном бербом лесковог цвета припрема амајлија јарба фјерулуј ("гвоздена трава"). На основу етнографских података, може се претпоставити да су ову праксу, у коначној форми, обликовали хајдуци, који су се, као што је познато, на Ђурђевдан састајали и формирали своје одметничке дружине. Сам обред је строго чувана тајна коју су знали само најискуснији одметници и нерадо су је преносили на људе изван свог одабраног круга. Знање о њој нешто више се проширило у народу тек у ратовима с краја XIX и почетком XX века, када је смртној опасности од ватреног оружја био изложен знатно већи број мушкараца него у време малобројних хајдучких дружина.

Мушкарац који жели да поседује гвоздену траву треба, пре свега, да буде морално чист, праведан и поштен човек. Такав човек неколико дана раније обилази лесковите терене у потрази за родним стаблом које се налази на приступачном месту. Кад одреди леску, припреми комад белог платна натопљеног у восак и од брекиње изради малу чауру с поклопцем или чепом, коју три дана и три ноћи држи у посуди са светом водицом, донетом из три манастира, и коју, после сушења, такође импрегнира растопљеним воском. Тако опремљен одлази ноћу, уочи Ђурђевдана, до одабране леске. Мушкарац иде потпуно сам, ћутећи, без оружја и без ичега туђег при себи. Приликом извођења обреда осим тога, он мора да буде окупан и обучен у чисто рубље, а такође се мора у те дане уздржавати од сексуалних односа, јер се и они, као што је познато, у народу сматрају нечистим.

Леска, по веровању, има мушки - црвени и женски - розе цвет. Цветови опадају само једном у току године - у поноћ уочи Ђурђевдана, и то се догађа брзо, практично, прича се - у делићу секунде. Мушкарац зато мора да буде веома вешт. Он крај леске најпре скине одећу, а затим наг стане под изабрану грану [с.138] лицем према истоку и затворених очију држи платно обема рукама. Тачно у поноћ осети се лагани титрај у ваздуху који изазива цвет при паду и мушкарац мора хитро да склопи платно над њим. С платном у руци навлачи одећу, трипут се прекрсти и хитро полази кући. На путу до куће цвет се у стегнутом платну претвара у фигуру детета. Ако је ухваћен црвени цвет, фигура добија облике мушког, а ако је ухваћен прах розе цвета - обрисе женског тела. Са платном се не улази у кућу, већ се одлази под неко оближње дрво, по могућству лесково, и тамо се отвори и погледа на месечини, или при неком приручном светлу, која је фигура настала. Ако има мушке атрибуте, ставља се у чауру и затвори, а чаура увеже воштаним концем и стави око врата. Ако је фигура женска, онда се уноси у кућу и касније предаје некој нероткињи из уже или шире фамилије.

Чаура се у акцији носи тик уз тело као стална и сигурна заштита али се у најкритичнијим тренуцима може отворити и пружити у правцу из кога прети опасност. Фигура такође штити и од хладног оружја: ножа, сабље, копља, стреле, а помаже при избављењу из казамата јер може да отвори сваку браву и откључа сваки катанац. Верује се да су сви заробљеници који су се избавили ропства, или затвореници који су успели да побегну из апсана, имали код себе ову гвоздену траву. Амајлија губи моћ и може се бацити ако се не скида приликом вођења љубави, ако се уноси у цркву или ако се са њом иде у крађу, почини злочин и, уопште, ако се прекрше морални кодекси који владају у патријархалном друштву. Убијање непријатеља у одбрамбеним или ослободилачким ратовима, или убиства у самоодбрани, не умањују моћ амајлије, јер се не сматрају немо­ралним. Напротив.

Амајлија се обично пред крај живота предаје неком од изабраних мушких наследника, на такође обредно прописан начин. Примопредаја је значајан породични чин али се обавља у најужем кругу, чак као нека врста мушке мистерије јер осим двојице мушкараца, остали чланови породице не учествују у обреду. Власник амајлије унапред одреди дан, који је обично неки празник, и саопшти наследнику и укућанима да ће му тада бити предата амајлија. Окупани, умивени и свечано обучени они ујутру оду до изабране леске у шуми, или до неког чистог шумског извора. Прекрстивши се, старији мушкарац предаје комад воска млађем да истрља десну руку у коју ће примити амајлију, затим му додаје увоштено платно на које полаже чауру, уз свечану изјаву да му гвоздену траву предаје да би га сачувала "од пушке, ножа и сваке друге недаће" као што је и њега чувала целог живота. Налаже му при том да буде поштен, јер амајлија само такве људе може да заштити. Млађи мушкарац мора да се прекрсти и закуне да ће се владати како ваља и да прстом прошара по платну као да тај завет потврђује и својим потписом. На путу до куће старији мушкарац ће млађем непрестано давати поуке о томе како се с амајлијом ваља понашати, а касније, током свечаног ручка, причаће и осталим укућанима о чудесним ситуацијама из којих га је амајлија избавила, појачавајући тако њено имагинарно дејство ауторитетом личног доживљаја. До краја живота однос та два мушкарца биће испуњен међусобним поштовањем и уважавањем.[4] Гвоздена трава - мада најјачи [с.139] војнички апотропеон - данас се готово више не израђује, или, пак о њој људи нерадо говоре, јер се сматра да би одавање тајне, или нашироко приповедање, одузело амајлији моћ а лице које би то чинило имало би озбиљне непријатности.[5]

 

Војнички лешник (алуна војњићаскă)

 

За разлику од гвоздене траве коју сами мушкарци, под прилично мистериозним околностима, припремају на Ђурђевдан, обреди припреме мушког апотропеона на Преображење јесу, на испитиваном подручју, масовна појава. Ова амајлија, заснована на лешнику, има различите називе: алуна ђи ла Пображîмј ("преображењски лешник"), алуна војњићаскă ("војнички[6] лешник"), алуна ку арђинт ("сребрни лешник"), алуна ђискîнтатă ("магијски лешник") или само алуна ("лешник").[7] Начини брања и припреме лешника данас су многобројни и готово индивидуализовани, али се могу свести на три модела:                            

 

а) лешник припрема сам мушкарац;

б) лешник му спрема мајка или супруга;

в) лешник се купује код сеоског врача.

 

Први начин сматра се "исправним" и "старијим", и практикован је све до половине XX века.[8] Мушкарац коме предстоји одлазак у војску или рат, на Преображење, између поноћи и првих петлова, одлази до унапред изабраног лешника, скида се до коже и стаје лицем према истоку а леђима према изабраној грани. С рукама позади, захвата грану и савија је до стражњице да би гузовима ухватио и откинуо један лешник, трудећи се да то буде бокор од тролешника. Не облачећи се, већ тако наг, с одећом и узбраним лешником у рукама, одлази до места где је раније уочио расцветану папрат и на исти начин, гузовима, убере њен цвет флуаре ђи фјаригă. Тек онда може да се обуче и врати кући где, у току преподнева, од тролешника изабере најбољи и, седећи на кућном прагу, избуши га шилом и кроз рупицу ишчачка језгро. У испражњену љуску стави, у честицама, живу (арђинт виу), комадић мермера (мармур), комадић пловкиног пера (панă ђи рацă), комадић ливадске траве која је после косача остала непосечена, комадић тамјана (тамîње), честицу злата, обично састругану са златног прстена, делић нокта ванбрачно рођеног детета (унгје ђи копил факут ђи куопил), кошчицу птичице царић (уос ђи питуљик) и, наравно, цвет папрати. [с.140]

Лешник се затим залије воском и над њим се, уз упаљену славску свећу, ту, на прагу, трипут изговара басма следећег садржаја:[9]

 

 

Овако припремљен војнички лешник је раније, кад се у рат одлазило у сопственој одећи, ушиван у ревер капута, а данас се ставља у платнену врећицу и носи у горњем левом џепу униформе, или, увијен у новине и омотан лепљивом траком, у новчанику уз остала лична документа.

Војнички лешник припремају мајке за младиће и супруге за ожењене мушкарце тек у новије време. Школоване и просвећене послератне генерације мушкараца уопште не маре за стара сујеверја, па и за војнички лешник, и ту су улогу, природно, морале да преузму одговорне жене из њихових породица. У основним контурама обред је остао исти, с тим што се као мушкарчев супститут јавља виргилна девојчица а само брање не врши се више у поноћ него рано изјутра. Девојчица се води нага од куће до леске и све док не узбере лешник мора да ћути. Наравно, нису све жене вичне извођењу обреда до краја, па се за оно што не знају обраћају другим женама, или, због самог бајања на пример, траже помоћ упућених врачара.

Тако се, спонтано, појавио трећи, можемо рећи професионални начин припремања војничког лешника. Досетљиве врачаре, због опште потражње амајлије у кризно време - припремају на Преображење већу количину лешника које купују заинтересоване жене за своје синове или мужеве кад ови приме позив за војску или мобилизацију. Та пракса је, међутим, довела до још једне нове [с.141] појаве, сасвим непознате, чини нам се, не само нашој него и светској етнолошкој литератури: експерименталне провере магијског учинка купљене амајлије. Природно подозриви мушкарци постају још подозривији јер не знају да ли је врачара лешник припремила прописно, да ли је у љуску ставила све састојке иле није. Мучени сумњом - а суочени са чињеницом да се у овој ствари ставља живот на коцку - они предузимају практичне кораке да провере дејство амајлије пре него што ће је употребити. Неки, на пример, вежу лешник псу око врата па га пусте да јури по дворишту док за њим пуцају из ловачких пушака; други чине то исто али са петлом, трећи пак пуцају из пиштоља на сопствене јакне у које стављају лешник и које, као мету, каче на ограде ... Након оваквих (скорашњих) експеримената[11] разглашене су по Горњем Поречу приче "како је пас преживео", "како петлу ни перце није зафалило", "како је јакна остала читава а дирек био избушен куршумима"! Пропраћене пуним именима и презимена људи који су проверу вршили, ове приче на нов едукативан начин, примерен просвећеној генерацији, учвршћује старо веровање у магијску моћ војничког лешника. Када се овоме додају драматична искуства повратника с ратишта којима је амајлија - тврди се - већ спасла живот, и која се невероватном брзином разносе у народу,[12] постаје јасно зашто се данас овај апотропеон масовно употребљава и зашто је захватио, може се рећи, све радно активне мушкарце а не само оне које чека одлазак у војску или на ратиште. Због честих погибија у саобраћају, страдања у руднику, смртоносних превртања тракторима и слично, готово да се више не полази на посао или не седа за волан без лешника при себи.[13] Контролу неопходне мушке обазривости у таквим ситуацијама врше жене.[14]         

 Уместо закључка

 Очигледно је да култ леске управо у наше време доживљава свој трећи степен трансформације - од првобитне заштите од грома, преко заштите мушкараца од ватреног оружја до њихове заштите у широком распону делатности где им је живот угрожен, или где им је неопходна срећа. При том ствар није у божанској природи овог лепог дрвета нити у посебним својствима које оно преноси на човека, већ у човековом осећању сигурности кад амајлију има при себи. Уверен у њену стварну моћ, он у критичним ситуацијама не паничи, [с.142] не губи присебност и самопоуздање, и вероватно сталоженије, брже и лакше доноси рационалне одлуке. Непотребно страдање мушкараца се тако смањује, а увек се деси довољан број "уверљивих" случајева да магијској статистици дају за право.

Као снажан морални регулатор чува и етичку страну међуљудских односа, дајући тако свој наоко мали али значајан допринос стабилности људске заједнице. Кад је на команду свог голобрадог старешине, млади војник Д.Б. из Рудне Главе залегао у траву на словеначкој граници и сравнио нишан са збуњеним лицем дојучерашњег друга који је бежао из већ расточене ЈНА - намах се сетио мајчиног савета датог приликом предаје лешника - да не ваља "пуцати у месо", и померио цев неколико сантиметара у страну. На удаљеном брежуљку подигао се облачић прашине а прогоњени момак је утекао у шуму. Вероватно никад неће сазнати да му је живот спасио војнички лешник из Поречке Реке. [с.143]

 

Контакт са аутором:

mailto:paun.durlic@gmail.com