"VIMINACIVM", 12, Зборник радова, Народни музеј Пожаревац, Пожаревац 2001, стр.255-261. Главни и одговорни уредник Мирољуб Манојловић.

Драган Демић

mailto:demic@ptt.yu

ГРАЂА ЗА ПОЗНАВАЊЕ СЛАВЕ («PRAZNJIKA») КОД ВЛАХА У МЛАВИ

Етнографска грађа за овај рад прикупљена је током 2000. године у влашким селима Рашанац, Дубочка, Рановац и Орљево на територији општине Петровац на Млави, а у оквиру пројекта «Слава код Влаха источне Србије», којим руководи етнолог Паун Ес Дурлић из Музеја у Мајданпеку.[1] По сазнању сакупљача, praznjik је мање више исти и у осталим петровачким селима, па се, стога, рад може сматрати прилогом за познавања основе овога обичаја код Влаха на ширем подручју Млаве.

Слава код Влаха у испитиваним селима везана је за земљиште, јер свако имање има свога свеца заштитника (sfîntu). Ако се земља продаје – заједно са имовином нови власник преузима и њеног свеца, коме је дужан да приреди praznjik када за то дође дан према годишњем календару. Како се дешава да један домаћин слави више praznjikа, он сам одлучује која ће му слава бити главна, а коју ће обележити на скромнији начин. На приоритет ће пресудно утицати величина поседа коју штити одређени светац, потом и начин на који је имовина добијена (очевина, женин мираз, куповина).

Praznjik се слави сваке године чиме се потврђује трајање «куће», односно домаћинства. У ширем смислу слава одржава и свест о породичној «лози», која се грана деобом имања, али се успомена на заједничко порекло чува управо преко тако настале «отарџијске» имовине, која има заједничког свеца. Састав гостију на praznjiku је сталан тако да се зна које се породице посећују у време славе. Та узајамна славска веза наслеђује се кроз генерације, и представља посебан вид душтвених односа у селу. Велика пажња, међутим, посвећује се незваном госту и путнику намер­нику, јер се сматра да гошћење таквих људи посебно доприноси успеху славе.

Славски дани. Praznjik је у испитиваним местима трајао четири дана, од којих су се прва три сматрала важним, јер су били испуњени одређеним славским ритуалима којима су свечари, славски гости, били обавезни да присуствују. Слава почиње вечером у очи календарког дана када пада светац. Овај дан, као и сам обред, зове се śina («вечера»), или śinjišоara («вечерица»). Други дан славе нема посебно име, већ је то dzîao lu praznjik («дан славе»). Трећи дан се зове kuada («реп, крај») и сматра се «мртвачким» јер се главни славски обреди састоје у намењивању хране и пића покојницима који су живели на том имању, али и другим умрлим рођацима. Славско расположење продужа-вало се раније још за један дан, који се звао trînkanjialje («звецкалице»), али је, колико смо успели да дознамо, био лишен посебних обредних церемонија.

Тог четвртог дана свака одрасла особа, која би свратила у кућу домаћина, радо је била послужена пићем уз обавезно куцање чашама, по чему је дан и добио име. Trînkanjialje су се изобичајиле, али је назив остао у живоме сећању старијих људи.

Славски реквизити. За славу је потребна једна велика свећа од домаћег воска, која ће се палити и горети за време обеда током сва три славска дана. Пази се, међутим, да она не изгори сасвим јер се њени остаци чувају до следеће славе, а пале се и током године када наиђу велике невоље, најчешће када се неко од укућана теже разболи. Свећа се, према причању, користи и за разна мађијања.

Главни колач за славу је kolaku al mare («велики колач»). Он је округлог облика, величине обичног хлеба који се у црепуљама спремао за свакодневну употребу. Kolako-l mare се најчешће украшава крстом, са четири куглице у углу кракова, али се среће и крст у облику слова «х», без куглица, чији се краци на крајевима увијају у спиралу. Ова се спирала пружа у правцу кретања казаљки на сату.

Други колач по значају је preskura («просфора»). И њега смо, као и велики колач, забележили у две варијанте. По првој, preskura је исте величине као и колач, по ободу има увијено тесто а у средини седам куглица. Овакав се колач, међутим, овде све ређе меси. Преовладала је preskura која има облик укрштених векни, и упола је мања од главног славског колача. У овај колач се забоде једна мања свећа. Preskura се користи за обред înkinatu («метанисање»), и њих треба да буде онолико колико у домаћиновом имању има парцела под заштитом различитих светаца.  

Поред ових колача израђују се и duoj kolaś, два мала хлеба округлог облика. Први је украшен једним крстићем од теста, и он је alu Dumnjedzîu (Божји), а други је украшен са два крстића, и намењује се la Aranźelu (св. Аранђелу). У ова два хлеба се такође забадају мале свеће. Поред овога, за славу је обичај да се меси и malaj («проја»), који стоји испод тих хлебова, а једе се последњег дана славе. Култне хлебове су раније обавезно месиле mujerj jertaće (старије жене у менопаузи), али уколико таквих нема у кући, хлебове меси млађа жена која се ноћ пре тога мора уздржати од односа са мужем. Месиље се, даље, морају обавезно окупати и обући у чисту одећу пре него што приступе изради хлебова.

Славске церемоније. Praznjik у испитиваним селима има две кључне обредне цере­моније: înkinatu («метанисање») и răđikatu kolakuluj («дизање славског колача»). Оба обреда су се раније обав­љала у присуству свих гистију, али се у новије време метанисање потискује, и то тако што се или потпуно напушта, или се обавља пре доласка гостију, у ужем кругу породице.

Тамо где се ритуал înkinatu врши на традиционалан начин, најпре се чека да дође главнина гостију, и да они поседну. Домаћица тада на под, код прага собе у којој се слави, поставља белу мушку кошуљу. На кошуљу потом ставља preskure, два повезана клипа кукуруза, со, вино или ракију, а крај свега тога, на кошуљу, положи и једну свећу коју домаћин пали на самом почетку метанисања.

Обред înkinatu врши се на следећи начин. Гост који је први дошао, крунећи клип кукуруза, одвоји по четрдесет и четири зрна за свако планирано метанисање, јер метанисања може бити више, а може на једној слави метанисати и више особа. У колико, дакле, уз домаћина метанише још нека мушка глава из куће, гост броји по четрдесет и четири зрна за сваког од њих. Број 44 одређен је схватањем да толико има praznjika у току године, односно да толико има светаца у категорији оних којима се приређује славски обичај. Стојећи крај подастрте кошуље са просфорама, окренут гостима за софром, након паљења свеће домаћин се прекрсти и свечано изјави:

- Kad prîntu dzîao dă astîdz, prîntu Vinjera Mare, praznjiku mijeu, să vină pră mulc anj ku sînataće! («Падам за данашњи дан, за Петковицу, моју славу, да ми долази на много година у здравље!»)

На то гости у глас, седећи, одговоре:

- Kadz ku śasurlji bunje, la mulc anj ku sînataće! («Падни у добар час, на много година у здравље!»)

Домаћин клекне на под, пољуби земљу поред кошуље, затим preskuru, вино и кукуруз и устане, а гост који броји колико је метанија било, и који обично седи за столом преко пута славског колача, одвоји једно зрно на страну. У наставку метанише се за Бога и Богородицу, за четрдесет и четири свеца, за Сунце, за Месец, за звезде, за седам дана у недељи, за стоку ... Потом се прелази на «падање» за све чланове породице: прво за мушке, од најстаријих до најмлађих, па затим за женске по сличноме редо­следу. Мета­нише се за фамилију, за пријатеље, за присутне госте. Особа, за коју се мета­нише, ослови се по имену:

- Aj' să nje înkinăm prîntu ujka mjeu, Pîatru! («Хајде да метанишемо за мог ујака, Петра!»)

Прекрстивши се, домаћин клекне, пољуби земљу, preskuru и вино, а ословљени гост на то устане, прекрсти се и узврати:

- Tu prîntu minje - Dumnjedzîău prîntu ćinje! («Ти за мене - Бог за тебе!»)

У колико поменута особа није присутна, уместо ње одговарају гости:

- Tu prîntu jal - Dumnjedzîău prînti ćinje! («Ти за њега - Бог за тебе!»)

Обред înkinatu завршава се «падањем» за мртве, али оно се у неким детаљима разли­кује од метанисања за живе. Домаћин се више не крсти пре клечања, већ уместо тога са десном руком на грудима, изговара: - Săj fije ušuară carîna lu [kutare]! («Нека је лака земља [име покојника]!»). Такође, не љуби више preskuru већ само даску славског стола, или пак кућни праг! Док се метанише за мртве, гости седе ћутећи а побожну тишину ремети само домаћиново клечање и набрајање имена покојника.

По завршетку метанисања домаћин изађе из собе, а домаћица му преко прага предаје preskuru са упаљеном свећом, гласно молећи свеца коме приређују praznjik, «да поље обдари родом и берићетом», «да укућанима донесе здравље и срећу», «да сачува њихов дом од сваке невоље и зла», итд. Домаћин preskuru преноси на сто, зато што обичај налаже да свећа са овога колача мора неко време да гори на славској трпези. Preskura се чува, јер треба током године да се крми стоци ради плодности, али се гледа да је не једу пси или мачке због тога што човек ове животиње не користи у својој исхрани. Бела кошуља се после метанисања одлаже у орман. Њу домаћин облачи тек након седам дана. Због чега се ово ради, на жалост, нисмо могли дознати. Занимљиво је истаћи тумачење у испитиваним селима да се метанисање обавља за напредак земље и стоке, а резање и дизање колача за напредак куће, тј. породице која у њој живи. 

После метанисања прелази се за сто где се реже велики колач. Част да диже колач са домаћином, има гост који први стигне на славу, и кога због тога називају «поп».[2] Домаћин приступа резању колача тако што наспе пиће гостима и замоли их да устану, а потом се прекрсти и каже:

- Duamnje aźută, aj' să bijam un par prîntu dzîăo dă astădz, Sînte Majkă Marc, dzîăo lu Vinjera Mare, să nje ferjaskă šî să nje pazaskă, să nje šćia în aźutorj, pră mulc ćimp să slavim, să ajbe kare să ašćiaće šî kare să vină. («Боже помози, хајде да попијемо за данашњи дан,

за Свету Мајку Уторку,[3] дана славе Петковице, да нас сачува и да нам је у помоћи, на многа лета да славимо, да има ко [госте] да дочека и ко [у госте] да дође.»)

Гости одговоре «sa-žuće» и испију чашу; домаћин ин понове наспе:

- Ai' să bijam šî aduoilja par lu dzîao dă astădz, Vinjera Mare! («Хајде да попијемо и другу чашу за данашњи дан, за Петковицу!»)

Гости на исти начин узврате, а онда се прихвате и треће чаше:

- Šî atrijejlja par, întriag să fije! («И трећу чашу да попијемо, да употпунимо.»)[4]

Онда се наздравља три пута за свеће:

- Aj' aku să bijam un par prîntu lumanărj, vică dă vică să ajbe kare la dzîao dă astădz să lje aprindă! ... Šî aduoilja prîntu lumanărj! ... Šî atrijeilja! («Хајде да попијемо једну чашу за свеће, да има ко да их пали са колена на колено! ... И други пут за свеће! ... И трећи пут!»)

Тада домаћин пали велику свећу, уз коју се такође три пута наздравља:

- Aj' să bijam un par în śasurlji bunje, nainća slăvi lu Vinjera Mare, să nje šćia în aźutori, să nje ferjaskă šî să nje pazaskă! Šî aduoilja nainća slăvi! Šî atrijeilja, întriag să fije! («Хајде да попијемо једну чашу за сусрет са славом, да је сретнемо у добар час! И други пут за сусрет с њом! И трећи пут, да буду све [чаше] на броју!»)

Домаћин тада запали мале свеће, након чега домаћица донесе две кадионице с тамјаном, једну преда њему а другу «попу». Домаћин први кади славску трпезу, и то с дес­на улево:

- Să dăm ku tamînjaru prăstă masă, să jeasă rîau dîn kasă! («Да прекадимо ову софру, да зло изађе из куће!»)

То исто учини и «поп» са своје стране. Наизменично кађење понове три пута, уз речи: «Војми Оца и Сина, и Светог Духа, амин!». Домаћин поново наспе гостима пиће, и наздравља:

- Aj' akuma să bijam paru slăvi în dzîao lu Vinjera Mare! Šî aduoilja paru dă slavă! Šî atrijeilja paru dă slavă! («Хајде сада да попијемо чашу славе на дан Петковице! И другу чашу за славу! И трећу чашу за славу!»)

Тада се приступа «дизању славе». У вис се диже свећа, велики колач на коме су хлепчићи, вино и жито. Сви гости учествују у «дизању славе» тако што настоје да руком дотакну колач који се диже. Док се диже колач, говори се «Војми Оца и Сина, и Светога Духа, амин!». Уз исте речи «поп» «крштава» жито, тј. прелива га вином, а затим моли:

- Să fije plinje baćvilji ku vin šî ambari ku grîu, să fije snopu kît puopu, a buobu kît nasu popađiji! («Да буду пуне бачве са вином и амбари са житом, да буде сноп као поп, а зрно као попадијин нос!»)[5]

Жито се затим нуди гостима са десна улево; ови узимају по више зрна: неколико поједу, а остатак баце преко главе. Онда «поп» узима славски колач и врхом ножа направи симболички крст преко његовог лица:

- Dă facă îl tajiem,dă facă să rođaskâ. («С лица га режемо, на осоју да [се] роди!»)[6]

Држећи колач водоравно, сипа вино на средину а затим постави чашу под хлеб да би која кап пала у суд, што се – кад се деси - радосно пропрати речима да ће те године бити доста вина. Тада се хлеб пресече и преломи на пола, наког чега преклопљене половине наизменично, три пута, пољубе «поп» и домаћин, уз речи.

- Dumnjedzîău întrа nuoj! A fuost šî va fi, pănă vaku šî amin. («Бог посред нас! Био је и биће, док је света и века, амин!»)

Ове речи изговара прво домаћин па онда «поп». Колач се затим поломи на четири дела. Тада «поп» узме једну четвртину и удари домаћина по рамену, што исто уради и домаћин «попу». Са комадима хлеба у испитиваним млавским селима поступа се двојако: негде се они поново саставе и тако «склопљен» хлеб врати на сто, негде се од комада направи «камара» у облику житног стога, и подупре виљушкама са стране да «стог» не би пао.[7] Остатак колача се сече и даје гостима као причест, али се једе нормално и током ручка, заједно са осталим хлебовима.

Славска здравица. После резања колача домаћин поново гостима пуни чаше, и почиње да «декламује» велику славску здравицу:

- Ajd' să bijeam un par prîntu slao ś-am rađikat, pră mulc ćimpi ka la dzîao dă astădz, să ajbe kare să slavjaskă, šî kare să vinâ! Šî adojilja prîntu lukru ś-am lukrat! Šî atrijeilja întrag sâ fije, sâ ajbe kare sâ rađiśe slao ka în dzîao dâ astădz. («Хајде да попијемо једну чашу за славу коју подигосмо, за много година као на данашњи дан, да има ко да слави и ко у госте да долази! И други пут - за посао који урадисмо! И трећу испијмо да би све било на броју, да увек има ко да диже славу као ми на данашњи дан!«)

Гости одговарају са «амин», а домаћин наставља:

- Ajde să bijam un par prîntu Dumnjedzîău, să nje ferjaskă šî să nje pazaskă, să nje šćia în aźutori šî să nje adukă la gînduri bunje, šî la drumuri bunje să nje otpravjaskă! («Хајде да попијемо једну чашу за Господа Бога, да нас сачува и да нам буде заштитник, да нас наведе на добре мисли и да нас добрим путевима води!»)

- Амин!

- Ajd' să bijam prîntu Svîntu Iristuos, kă jal je măj milos, svînt să fije lu kare îl šćie, šî lu kare nu-l šćie! («Хајде да попијемо за Светог Христоса, јер је он најмилостивији, нека свет буде ономе ко га познаје, и ономе ко га не познаје!»)

- Амин!

- Ajd' să bijam prîntu Sîntă Majke Marije, majkă nja fuost, majkă să nje fije! («Хајде да попијемо за Свету Мајку Марију, мајка нам је била, мајка нек нам буде!»)

- Амин!

- Aj' să bijam šî prîntu tuoc svîncî! Aj' să bijam prîntu Suare să nje înkaldzaskă să nu să înglumaskă; аj' prîntu Lună kă šî ja je bună, šî prîntu stîălje luśafere, să šćia în veđeare kît nuapća cînje! («Хајде да попијемо за све свеце! Хајде да попијемо и за Сунце, да нас греје, да се не шали; хајде да попијемо и за Месец, јер је и он добар, и за звезде да нам светле целе ноћи!»)

- Амин!

- Aj' să bijam un par prîntu nuverj grijej, ape tulbure, vînturi să đia a šî să nje okoljaskă. Aj' să bijam prîntu furśilji pomîntuluj: să cînă Binje, să skutură Rîaljilji, să vină Binjilji ka albinjilji. («Хајде да попијемо за тмурне облаке, за мутне воде: ветрови нека дуну и нека их разнесу, да нас заобиђу! Хајде да попијемо и за сохе која држе земљу: да држе Добро а да стресу Зло, нека нам Добро дође као рој пчела!»)

- Амин!

- Să bijam un par aku prîntu kuprinsu kîăšî, śe guđe să samănă să rođaskă, să nu să înglumaskă; pucîn să lukrăm, Dumnjedzîău mult să nje đia! («Хајде да попијемо једну чашу за окућницу и имање: шта год се посеје да роди, да се не шали! Ми да радимо мало, а Бог да нам да много!»)

- Амин!

- Aj' să bijam prîntu înźerješć vojnjiśješć: să trăjaskă la tuot nat, kare nare - Dumnjedzîău săj đia! Aj' šî prîntu înźerică vojnjiśică: să-să skualje la furkică! («Хајде да попијемо за мушки род: нека је жив и здрав код свакога, а ко га нема - нека му га Бог подари! Хајде да попијемо и за женски род: нек одрасте до преслице!»)

- Амин!

- Aj' să bijam prîntu naš šî prîntu muašă, să ajbe dă našît šî dă mošît. («Хајде да попијемо за кума и бабицу, да кум има шта да крсти а бабица шта да порађа!»).

- Амин!

- Aj' să bijam prîntu stuakă mare, šî prîntu stuakă mikă: să-să plomađaskă, kamară să fije să nje înpeđikăm prîn obuor! («Хајде да попијемо за ситну и крупну стоку, да се плоди и множи, да је толико има да се о њу спотичемо!»)

- Амин!

- Aj' să bijam un par prîntu stupi: în tuot śuoju šî ruoju, în tuotă pađina šî stupina! Kare are - săj trajaskă, a kare nare - săj vină! («Хајде да попијемо за пчеле: нека се роје на сваком дрвету, нека им кошнице буду на свакој падини! Ко их има - да му живе, а ко их нема - нека му дођу!»)

- Амин!

- Aj' să bijam prîntu kînji lu Aranźelu: să dukă la munće - pră nuoj să nje okoljaskă, să dukă la vaśi kadzuće! («Хајде да попијемо за Аранђелове псе: да оду у планину, да оду код липсалих крава, нас да заобиђу!»)

- Амин!

- Aj' să bijam prîntu kljuonśu la drum: kare fuźe să skăape, kare aljargă să nu krăape, numa să-să înpiađiśe, să nul prindă! («Хајде да попијемо за избочину на путу: бегунац да утекне, а потерник да не цркне, него да се саплете о избочину и бегунца да не ухвати!»)

- Амин!

- Aj' să bijam un par prîntu punga ku banj, să fije tuot pljină! («Хајде да попијемо једну чашу за кесу са новцем, да буде увек пуна!»)

- Амин!

- Aj' să bijam prîntu ś-am fi zujtat, šî ś-am fi grešît: să nje prostaskă Dumnjedzîău! ... Šî aduojilja prîntu zujtăalje šî grešăalje! ... Šî atrijeilja întriag sî fije, ăsta par să bijam ku tuotu! Amin! («Хајде да попијемо за оно што смо заборавили да учинимо, за наше грешке: нека нам их Бог опрости! ... Попијмо и други пут за оно што заборависмо и што згрешисмо! ... Хајд’мо и трећи пут - да све [чаше] буду на броју! Ову чашу попијмо на искап! Амин!»)

- Амин!

Славску здравицу домаћин завршава позивом на руковање са гостима:

- Dîăm mînjilji prăstă masă să jeasă rîau dîn kasă! («Рукујмо се преко стола да зло изађе из куће!»)

Намењивање. Тада домаћица узима хлепчиће и даје: «попу» колач намењен св. Аранђелу, са речима: - Să fije lu Aranźelu! («Да буде св. Арханђелу!»), а домаћину, колач

намењен Богу, са речима: - Să fije lu Dumnjedzîău! («Да буде Господу Богу!»), на шта они, по пријему колача, узврате са «амин». Домаћица затим поставља ручак на сто око колача, и намењује:

- Să fije kolaku, lumanarja, vinu, šî śe guđe je pră masă, lu Dumnjedzîău, šî lu dzîao dă sînta majkă astîdz, în šćera praznjiku lu Vinjera Mare, să ferjaskă dă rîau, šî să pazaskă, pră mulc ćimpi să ajbe kare să ašćaće praznjiku! Аmin. («Нека буде овај колач, свећа, вино и шта год је на столу, у славу Бога, нека је све то у славу светог данашњег дана, Свете Петке, да нас сачува од зла, на многа лета да има ко да слави! Aмин.»)

Раније, док се устој просторији намењивало мртвима, домаћица је рукама обележавала границу докле је за славу и Бога, а докле је за мртве. Данас се ритуал намењивања мртвима врши у сва три дана, али у одвојеној просторији. Уколико се наме­њивање обавља у одвојеној просторији на столу горе свеће за мртве, ту се налазе храна и пиће, а сам ритуал се врши набрајањем имена мртвих.

Кад се све ово сврши, гости се понуде јелом и славски обед коначно може да почне. О послу­жењу гостију брине домаћин, а храну доноси и сервира домаћица куће, уз помоћ осталих млађих жена. Некада је најмлађи мушки члан породице све време ручка стајао и држао упаљену славску свећу, док не дође време да се она гаси. Сада се то изобичајило.

Гашење свеће. Води се рачуна да се свећа гаси за видела, док је још дан, и док још има гостију за софром. Домаћин тада позива госте да устану и подигну чаше, а он себи наспе чашу с вином, и говори:

- Prostîc kimjec dă la masă, să maldarim lumanarja! Să maldarjaskă, să nu să potoljaskă! ... Šî aduoilja! Šî atrijeillja! ... Să să maldarjaskă, să nu să potoljaskă. («Опростите, кметови за столом, време је да подмладимо свећу! Нека се подмлади, а не да се гаси! ... И други пут! И трећи пут! ... Нека се подмлади, да се не угаси!»)

Док ово говори, домаћин се крсти, пије из чаше и на крају гаси свећу сипајући вино на њу. Некада се свећа гасила о плафон. Број тамних кругова на плафону указивао је на то да се у тој кући praznjik одржава дуго година. Угашени остатак славске свеће, заједно са струком босиљка, житом и сувим цвећем, увеже се у пешкир и чува преко године све до наредне славе, која се жељно очекује као најважнија и најлепша породична светковина.[8]

© Muzej u Majdanpeku

28-03-2004