Јевреји су се највероватније доселили у Кучајну 1551. или 1552. године у време припремних радова на отварању рудника. Први досељеници нашли су се у суровом природном окружењу; десетинама километара унаоколо простирали су се стрми планински венци и непроходне шуме, надалеко чувене по разбојницима. Један од кучајнских Јевреја страдао је убрзо по доласку, у јуну 1553. године. Он је, јашући наишао на двојицу хришћана који су се одмарали крај пута и понудио им две акче да га отпрате кроз шуму. Пошто се они нису “сагласили” (вероватно око цене), тројица наоружаних копача, који су слушали разговор, прихватили су понуду и заједно са њим наставили пут. Према сведочењу једног од двојице хришћана, када су он и његов сапутник стигли до краја шуме нашли су мртвог Јеврејина, опљачканог и без одела.[25]   

Јевреји у Кучајни бавили су се углавном финансијским пословима, као и у другим рударским центрима Царства. Међу њима је, међутим, увек било и разних занатлија и рударских стручњака. Тако је према попису из 1560. од 10 кучајнских Јевреја један био кројач, а двојица маденџије.[26] Исак Јехудин син први је уписан међу кучајнским Јеврејима, па се може претпоставити да је био најугледнији члан заједнице. Он је као и остали Јевреји имао библијско име, па се не може утврдити њихово порекло, односно припадност Сефардима или Ашкеназима.[27]

Кучајнски Јевреји проширили су своје пословање и на Мајданпек. Међутим, овај рудник је, попут Кучајне, у првих неколико година био под пуним надзором државе, па су најважније службе обављали муслимани. [стр. 10] Најугледнији међу њима био је стручњак за рударство Бехрам, припадник царског спахијског оџака, који је почетком шездесетих година био емин (управник) у поменутим рудницима и у кучајнској ковници новца. Он је био задужен да државне приходе од Кучајне и Мајданпека почне да издаје у закуп приватним лицима. Под Бехрамовим надзором обављене су лицитације и с његовим јемством склопљени су први трогодишњи закупи рудника Кучајне 6. II 1562.[28] и Мајданпека 1. VIII 1564. године,[29] док је ковница новца у Кучајни дата у закуп тек после окончања његовог мандата 4. I 1565. године[30]          

Закупци рудника најчешће су били људи из струке: емини, главни писари, као и надзорници топионица и рудника-шафари. Они су током закупа обично задржавали своје старе службе да би контролисали производњу и уштедели неколико хиљада акчи колико је износила годишња плата за то радно место. Тако је поступио и први закупац Кучајне шафар Хајдар који је наставио да обавља дужност надзорника топионица у Раковој Бари и околини.[31] Следећи закуп Кучајне преузео је Дервиш Али, 4. I 1565. године.[32] Тада је промењена скоро цела управа рудника. Уместо Бехрама коме је истекао мандат, за емина је постављен Јахја, именован је и нови главни писар, а од 7 шафара из старог састава остала су само двојица.[33]

За разлику од Кучајне у којој су прве закупе преузели муслимани, у Мајданпеку је на лицитацији, коју је 1564. године водио емин Бехрам, најбољу понуду дао Јеврејин Акиба. Он није припадао групи Јевреја која се доселила у Кучајну педесетих година, већ је у те крајеве стигао између 1561. и 1564. године. Акиба је 1. августа 1564. године узео у трогодишњи закуп рудник Мајданпек за 220.000 акчи.[34] Истовремено преузео је посао главног писара, да би лично водио пословне књиге и уштедео 8496 акчи колико је износила трогодишња писарска плата.[35] [стр. 11]

Акиба је имао финансијских проблема, па није у потпуности испунио преузете обавезе. Због тога је по окончању прве закупне године против њега покренута истрага. Порта је 30. септембра 1565. године послала наредбу кадији Шапца, задуженом да у Смедеревском санџаку контролише приходе даване у закуп (мукате), и Мумину, надзорнику београдског рударског надзорништва,[36] захтевајући додатно образложење о платежној способности закупца и његових јемаца. При том је наглашено да сваки јемац мора бити брижљиво одабран и проверен, да не сме бити банкрот, нити ангажован у некој другој мукати. Тек уколико би се добиле чврсте гаранције и уколико нико не би понудио већи закуп од Акибиног, могао је да му се изда берат и омогући даље пословање.[37]

Акиба је успео да убеди надлежне да ће испунити све на шта се обавезао, чему је допринео и поменути Бехрам, тада емин рудника Мајданпек, који је као јемство депоновао одређену суму новца. Међутим, његови проблеми су се наставили, јер се већ после пола године почетком маја 1566. године као конкурент појавио Дервиш Али, закупац рудника и ковнице новца у Кучајни.[38] Он је понудио чврсте гаранције и 30.000 акчи више од дотадашњег трогодишњег закупа, па му је од 1. августа исте године Мајданпек дат у закуп за 250.000 акчи.

Пошто је и у међувремену било притужби на Акибино пословање, Порта је на захтев Дервиша Алија 13. маја наредила да пређашњи закупац, заједно са својим гарантом Бехрамом, буде приведен, да би се извршио обрачун његовог двогодишњег пословања. Надлежни кадија и надзорник Мумин требали су то да ураде на основу рудничких обрачунских дефтера, а да све нејасноће испитају на лицу места, уз помоћ стручних лица. С обзиром на то да рок од две године није у потпуности истекао, разлику су морали да наплате од новог закупца Дервиш Алија. Они су обавезани да напишу извештај о спроведеном поступку, да га потпишу и ставе у кесу заједно са новцем и дефтерима и потом запечате и пошаљу на Порту са следећом пошиљком новца.[39]

Из годишњег обрачуна рудника Мајданпек види се да је закуп Јеврејина Акибе окончан већ 22. маја 1566, 71 дан пре краја обрачунске године (31. јул), а да је његов наследник за тај период исплатио разлику у износу од 13.909 акчи. Акиба не само да је остао без закупа већ је, као и његов јемац, мајданпечки емин Бехрам, изгубио и службу, пошто је [стр. 12] нови закупац променио читаву управу рудника. Дервиш Али је сам преузео службу емина, за писара је поставио Јахју, емина Кучајне, а именовао је и нове надзорнике у руднику и топионицама.[40]

Ове промене, међутим, неповољно су се одразиле на производњу бакра у Мајданпеку, која је у односу на претходну годину опала за 35%. Отежавајућу околност представљао је и пад цене бакра, која је са 11-12 акчи, за колико је Акиба продавао оку,[41] пала на 10,5 акчи, што је додатно умањило приход.[42]

Следеће године на Порти је одлучено да се Кучајна и Мајданпек заједно издају у закуп. Трогодишњи закуп износио је 13 товара акчи, односно 1.300.000 акчи, и дат је ранијем закупцу Дервиш Алију.[43]

То је представљало значајно повећање, јер је до тада закуп Мајданпека износио 250.000 акчи, а закуп Кучајне није могао бити много већи од 600.000 акчи, с обзиром да је однос прихода ова два рудника тада износио 1 : 2,5.

У наредне две године производња бакра у Мајданпеку наставила је да бележи лагани пад.[44] Слично је било и са кучајнским сребром, док су количина произведеног злата и број искованих златника били на најнижем нивоу од отварања рудника.[45]

У таквој ситуацији на Порти је одлучено да се решавање овог питања повери Хусејину, стручњаку за рударство (ehl-i mâden), припаднику царског силахдарског оџака. Хусејин је 28. јула 1569. године постављен за емина ковнице новца и емина рудника Кучајне, а од 1. августа преузео је ову службу и у Мајданпеку.[46] Он се обавезао да ће оба рудника у наредном трогодишњем року унапредити, уз услов да му се додели посед чији ће годишњи приход бити за 5.000 акчи већи од његових принадлежности.[47] 

Порта је финансијски помогла консолидацију рудника да би обезбедила што повољнији закуп. Хусејину је вероватно исплаћена одређена сума новца, или је мукатама чији је био емин додељен неки од државних прихода. На ову другу претпоставку упућује попис мукате Кучајна, сачињен 3 до 4 године касније, у коме су поред прихода 22 рударска села нахије Звижд, уписани и приходи преосталих 26 [стр. 13] рударских села у нахијама Млава, Пек, Голубачки Пек, Тополовик и Ждрело.[48] 

Хусејин је почетком 1570. године издао у трогодишњи закуп Кучајну и Мајданпек истом Јеврејину Акиби и његовом ортаку Ахмеду за 15 товара акчи, два товара више него раније. Међутим, Акиба, и поред тога што се финансијски опоравио и нашао имућног ортака ни овог пута није успео у послу. Убрзо по закључењу уговора као конкурент се појавило јеврејско акционарско друштво на чијем челу је био Јафет Папо. Оно је нов закуп увећало, понудивши за сваку годину по 7 товара акчи, од чега 1,5 за плате. Ако се томе дода и 1 товар за таксе добија се укупна сума од 22 товара акчи (2,2 милиона акчи).[49] Пошто је приход државе тиме укупно увећан за 9 товара акчи, Порта је наградила емина Хусејина зеаметом са годишњим приходом од 23.000 акчи.[50]

Папо и његови компањони доселили су се у Кучајну вероватно крајем шездесетих година, када је нови талас избеглица из Португала, јужне Француске и Италије преплавио јеврејске насеобине широм Балкана.[51]

Чланови овог акционарског друштва били су Сефарди. Они су  поседовали знатан капитал и били веома добро организовани. За разлику од претходних закупаца, Папо није обављао никакву службу у рудницима, током свог дугогодишњег закупа, што такође сведочи да није оскудевао у новцу.

У прве две године његовог закупа од 1570. до 1572. године Хусејин је био на дужности емина.[52] Међутим, када је 1572. године истекла и трећа година његовог службовања, Јевреји су преузели све најважније управне службе: Абрахам Сачлу-оглу постаје емин, а Мордехај Исаков син главни писар.[53] Они својим људима поверавају и послове шафара, па тако Симон постаје надзорник топионица у Мајданпеку.[54]

Први резултати нове управе показали су се у Кучајни већ 1570/71. године. Као најбољи пример може послужити обрачун одељења за израду златника у кучајнској ковници. У њој су 1568/69 године [стр. 14] златници-султаније исковани од само 100 мискала[55] злата; 1569/70. ковница први пут од отварања није радила, да би 1570/71. за ковање било утрошено 835 мискала злата.[56] У Мајданпеку није одмах уследио нагли пораст производње. У прве две године био је умерен (1570/71 око 7%, 1571/72 око 13%), али је зато у последњој години првог трогодишњег закупа Јафета Папа количина произведеног бакра била више него удвостручена.[57] 

 Овакви успеси утицали су да први пут од оснивања Кучајне и Мајданпека иста личност обнови трогодишњи закуп. Године 1573. Јафет Папо и његови компањони наставили су да управљају рудницима обављајући исте службе као и у претходном периоду. У првој години новог закупа у Мајданпеку је настављен раст производње. Произведено је 162.080 ока бакра (око 208 тона), што је за 46 % више него претходне године.[58]

Стабилни услови производње допринели су истраживању нових рудних налазишта. Раније поменути стручњак за рударство Бехрам сам је финансирао пробна ископавања и отварање новог рудника у Мајданпеку, за шта је од османских власти награђен зеаметом 10. априла 1574. године.[59]

Јевреји су потпуно потиснули све конкуренте, па преузимају и следеће закупе.[60] О њиховој доминацији сведоче две жалбе упућене Порти. Прва поднета у априлу 1576. године, односи се на злоупотребе емина Кучајне, који је сакупљао дажбине у селима ван рударског хаса, тврдећи да су му и она додељена. Жалба је уследила након таквог поступка у селу Праштинац, које је припадало заиму Хусејину, о чему је он поседовао берат и препис дефтера. На Порти је одлучено да се емину забрани овакво понашање и да, уколико се сравњивањем докумената у царској архиви потврде Хусејинови докази, оптужени примора да надокнади штету.[61] [стр. 15]

Другу тужбу послао је Никола Караоглан (Караоглановић) становник Кучајне. Никола је био сараф, што значи да је финансирао рударску производњу, давао кредите, бавио се мењачким пословима и сл. Он је велику суму новца уложио у производњу бакра и располагао је значајним количинама ове руде. До бакра је долазио и разменом нудећи за руду чоју и разну потрошну робу. Јевреји Мордехај и Арслан преузели су од њега бакар обавезавши се да му у одређеном року исплате надокнаду у новцу, Мордехај 32.000 акчи, а Арслан 35.000. Јеврејин Елија је као вредност за преузету чоју требао да плати 1700 ока бакра, док се за Јеврејина Симона и Сарајлију Сулејмана не наводи како су се задужили, већ само да дуг морају да измире у бакру, први 1080 ока, а други 250 ока. Никола је за сва потраживања имао оверене судске исправе, али су Јевреји, емини рудника, штитили дужнике, a ни кучајнски кадија није му пружио одговарајућу правну заштиту. Након што је Николин човек стигао са жалбом у Истанбул, Порта је 7. јануара 1577. године наредила смедеревском санџакбегу и кучајнском кадији да овај случај без одлагања испитају и пресуде према закону.[62]

Закупци су се често задуживали и код својих сународника. Тако је поменути емин Абрахам Сачлу-оглу имао једну замршену парницу са закупцима видинске мукате, Јакобом и Солмоном, који су од њега потраживали чак 10.000 ока бакра. Пошто су и они сами имали велике дугове према будимској благајни у парницу се умешао будимски беглербег Мустафа-паша. Абрахаму је послат чауш са позивом да дође на суд, али се он није одазвао. Пошто је о томе обавештена Порта заповеђено је да се Абрахам приведе и цео спор реши.[63]

Спорови између закупаца, сарафа и свих оних који су улагали новац у рударство учестали су крајем седамдесетих и током осамдесетих година XVI века, као последица економске кризе, која је потресала Османско царство. Слично је било и са закупом рудника, који је постајао је све несигурнија инвестиција. Ситуација се посебно погоршала током Дугог рата (1593-1606), када рудници постају мете хајдучких дружина.

Међутим, и поред ових недаћа рудници Кучајна и Мајданпек успели су да се опораве и обнове предратни обим производње, у чему су јеврејска заједница и њен капитал имали значајну улогу. [стр. 16]