Паун Ес Дурлић

ЧУДЕСНИ СВЕТ КАМЕНЕ КАПИЈЕ

Одломак из рукописа

Назив

Локално влашко становништво ово место зове „Прераст“, речју недвосмислено српског порекла, и термином којим се и у местима, где је домаћи живаљ српски, именују овакви природни објекти. Камена капија  п р е р а с т а  реку, спаја две њене обале које чине високе литице, уздигнуте као бочни зидови уског корита реке. Због тога што је река временом усекла корито у кречњачкој стени и направила уски кањон, камени „прераст“ се зове још и „pjatra-n preunată“ („спојени“ или „састављени камен“). Спелеолози су га унели у карте као „Шупљу стену“, називом који је морфолошки тачан али који више дугује поетској слободи самих геолога него традицији, јер га нико у овом крају тако не зове. У неким службеним документима бележи се још и као „Ваља Прераст“, што је такође погрешно, јер је ово ознака за долину кроз коју протиче речица Прераст, а не и за сам природни објекат који би требало да означи.

Археологија Прераста

У непосредној близини „Прераста“, као и на ушћу истоимене речице која протиче испод капије и улива се у Шашку, од давнина људи налазе разне предмете, како на самој површини, тако и приликом плићег копања. Евидентирани су праисторијски кремени ножићи, али и лежиште опала у непосредној близини са којег је, лако је претпоставити, узиман сам материјал за њихову израду. Највише је било налаза из римског периода, и то оних који су упућивали на топионичарске послове. Њиховим трагом пошла је седамдесетих година прошлог века екипа борског музеја, и на западној страни капије открила остатке металургије из III-IV века. Припадали су Римљанима, који су, као што је већ било познато, после повлачења Аурелијана из поромањене Дакије, у овим крајевима развили рударску делатност широких размера. Била су, да подсетимо, активна рудишта у Црнајки, Рудној Глави, Мајданпеку, Кучајни ...  У археолошкој збирци мајданпечког Музеја чува се, као случајни налаз, црвени земљани лонац са Прераста, без дршки и необично танких зидова, које археологија, због јасних трагова дугог излагања ватри, тумачи као траг металуршке активности. Посведочени су и случајни налази ингота од олова, облика и величине погача које се на селу пеку у црепуљама. 

Етнологија Прераста

- Основа

Карактеристични за крашке терене, „прерасти“ настају у пределима непогодним за живот, што значи да су удаљени од насеља, која се заснивају тамо где су услови за живот, у датом тренутку, најповољнији. „Прерасти“ су често и тешко приступачни. Стога су свуда обавијени велом тајанства и мистике. Људи  их сматрају за опасна места, која се у нормалним околностима избегавају, али су истовремено богомдана за обављање одређених верских обреда, или магијских радњи. Временом постају и места око којих се сплићу најразличитија предања и где се смештају догађаји са чудесним радњама и фантастичним ликовима.

 - Сакрализација воде

Пролаз планинске воде преко камена, или кроз камен, делује лустративно, чистилачки, и ма каква била вода, она се после тога прелаза сматра симболички чистом и може се користити у обредне сврхе. На отвореном простору, текућа вода треба да прође преко „девет каменова“ да би се прочистила, али код оваквих „прераста“ симболичко филтрирање врши сама капија, чије лустративно дејство појачава и камено корито којим вода тече. Капија и сам простор испод ње, постају сакрална лиминална зона, света граница која мења својства свему што туда пролази, а сакрализује оно што се ту задржава, или чини на обредно прописан начин.

- Магијска снага воде

Вода која се чисти на овај природни начин, самим проласком кроз сакрално место, поприма посебна својства: иако није са изворишта, не настаје из хтоничних дубина земље, она проласком кроз камену капију - постаје света, неначета вода. Зато воду са тог места узимају врачеви из околних села када треба да справе неку посебну мађију. У њој обитавају моћна акватична бића чију снагу врачеви преузимају на себе, или које директно, кроз посебне ритуале, ангажују да самостално, за добру награду, изврше неки тежак и по саме врачеве опасан задатак!

Овим бићима, као и целим околним мистичним простором, господари моћна демонка Даница (или: Ленкица); она столује недалеко оданде, у једном дрвету близу ушћа Равне реке у реку Шашку. С обзиром да се врачеви њој обраћају, и без њене дозволе узета вода нема дејство, Даница се може сматрати једном од локалних варијанти Шојмана – прастарих женских божанстава које управљају магијом, али, због њеног необичног станишта, спада и у категорију шумских демона, попут Мума Падури – „Шумске мајке“ која је, као горјанка, код овдашњих Влаха и данас на гласу. Име Даница, које означава јутарњу објаву планете Венере, србинизиран је назив за влашког Лушјафура, који код Влаха још увек чува астрално и уранско, пребиблијско значење. Даница је опасан демон, и често тражи људску жртву у замену за најјаче моћи које врачеви од ње желе да приме. Посвећеници у Даницине тајне тврде да су готово сви трагични саобраћајни удеси у Горњем Поречу, докле се иначе протеже њена власт, последица таквих уговора. Врачеви смеју да јој приступе једном годишње, а уговор склопљен са њом траје годину дана, колико и магијска снага воде захваћена, уз њену дозволу, са капије Прераста.      

- Обредна либација воде

Камена капија под којом тече вода, асоцира на места где се, у посмртној географији Влаха, са овог прелази на онај свет, тачније речено: на места где се малтене директно улази у Рај! Јер Рај се у овој древној култури замишља као пасторална слика пропланка, далеко у планини, у чијем се средишту налази велико дрво и испод кога извире хладна и бистра вода, а оданде тече даље, преко пропланка као Рајска река, некада звана „Река Недеље“! Али, у Рај се доспева тек када се изведу многобројни и сложени погребни и посмртни обреди, у њега се прелази из посмртног света који је пуст, таман, хладан и безводан! Док је покојник у таквом свету, њему је потребно светло, храна, топлота и вода, јер се у влашком поимању смрти не врши раздвајање душе од тела, као код других народа, већ човек наставља постегзистенцију као целовито биће, у готово незмењеном виду, и зато има и даље исте потребе као за живота. Али сада више не може сам да испуни своја хтења, већ то чини, са особитом преданошћу и дубоким поштовањем, његова жива родбина! Живописни обреди либације воде, врше се, кад год је то могуће, на посебно лепим местима, крај чистих и бистрих планинских потока и река. Прераст је једно од таквих места, и овде долазе Власи да изливају воду кад им је покојник био неки посебно драг и вољен рођак; труде се да то за њега ураде на овом месту макар једном у седам година, колико у култу мртвих трају основне обредне обавезе.   

- Демонологија простора

Некада давно, у временима до којих можда не допире само митско сећање, вероватно да је овај узани пролаз бивао зачепљиван грањем и муљем које су наносиле пролећне бујице или летње кише. Снага накупљене воде у језеру које се стварало узводно од капије, избивала би чеп из пролаза и поводањ би покуљао уском долином, плавећи све пред собом. Судећи по предањима, поплаве су, изгледа, биле довољно честе, и довољно пустошне да натерају људе да се замисле о њиховим узроцима. Из корпуса бића која, у натприродном поретку, брину о времену, воде облаке и управљају кишом од које зависи родност земље, код Влаха се издвајају Влве! Сваки крај има своје Влве, и оне настају од живих људи, који, када затреба, остављају текући посао, падају у транс и у том трансу, попуд древних шамана, лете на небо! Али, ако сеоске Влве чине добро, ко онда нагони облаке куда не треба, ко из њих лије потопе, плави земљу, ништи усеве, руши куће, потапа људе и стоку? Који зли наум затвара Прераст само да би људима нанео штету? Верује се да су то такође Влве, од живих људи из истог краја, али који – кад падну у транс, постају слуге туђинског народа, онога који вреба са границе атара, не би ли те уплашеног отерао са груде, и родно земљиште преузео за своје људе! До скора су у оближњим селима сељаци по именима знали своје добре Влве, које су називали српским: „Влве сбрјешћ“, и зле, издајничке, које су називали бугарским: „Влве бугарјешћ“! Кад год би се над земљом надвили тешки облаци, кад год би запретио град или потоп, српске Влве би дозвале једна другу, и заједно се дизале на небо да заподену битку за одбрану краја. Влве су имале своје вође. Један је живео крајем 19. века, звао се Траило, из рода Драгоја који су настањени у непосредној близини Прераста. Други је био Страин, из исте фамилије, али је живео у веку иза Траила, и био је настањен на другом брду, ниже низ долину Шашке. Умро је пре десетак година, упамћен по необичном понашању у очи невремена, и, у млађим данима, по кафанском хвалисању да има заслуге за добробит села, због чега је тражио да му се пиће точи бесплатно.

О Траилу се прича да је, служећи војску у Београду, изненада пао у кому, да збуњене старешине, наредници и капетани нису знали шта му је, а лекари су безуспешно покушавали да га поврате. Срећом, међу официрима се нашао један који се досетио да Власи имају нарав да падају у транс, из кога се сами буде, па им је наредио да војника склоне у хлад и да га пусте на миру. Када се Траило после сат-два повратио, и био подвргнун војној истрази, испричао је да су га били позвали виловити саборци из његовог краја, да је морао хитно да оде тамо и преузме команду, јер су бугарске Влве успеле, у његовом одсуству, криомице да зачепе Прераст, па је претио невиђен потоп који је требало да уништи цео поречки крај, све до Дунава. Када је стигао, већ се међу усковитланим тешким облацима, уз пратњу громова и севање муња, водила љута битка и јачи бугарски демони само што нису надвладали српске, који су, без вође, губили бој! Траило је испричао како је морао, не имајућу шта друго, из једног дворишта да подигне воловска кола и да њима, као тојагом, навали на непријатеља. Када су се кола сломила, почупао је, вели, са једног виса огромну крушку и њоме је коначно успео да разбије непријатеља, и његову војску отера ван сеоског атара. Сумњичаве официре замолио је да пођу с њим, и сами се, на лицу места, увере у истинитост приче. Када је комисија дошла, видела је, прича се, сломљена запрежна кола, далеко од куће из чијег их је дворишта, по сведочењу власника, вихор подигао, на другом месту видели су огромну свежу рупу у земљи са остацима корења почупане крушке, а стабло нашли на другом крају планине, без икаквог трага у земљи да би се могло помислити да је однекуд, из близине, то стабло могло бити одваљено. Саслушали су и многе сведоке, који су потврдили да се током невремена на небу изнад долине, чула цика, вика, вриска и драње, налик на људске гласове, али се ништа није могло разазнати јер је све било помешано са грмљавином и тутњавом која је била јача него икада пре. Видели су кола, кажу, која сама лете небом, видели су својим очима како се, као да их води нека џиновска рука, заривају у облаке и како сломљена падају на зељу; виделу су, потом, како се са другог места диже огромна, столетна крушка, како се креће преко неба, како разбија и растерује оне најцрње и најтеже облаке из којих се ствара потоп, из којих бију страшни громови који пале куће, амбаре и стогове сена, а неретко убијају стоку затечену у пољу, или убијају људе који се склањају под усамљено дрвеће. Предање каже како је војна комисија била задивљена, и да је, по повратку у касарну, Траила унапредила и даровала сабљом, коју је овај с поносом показивао до краја живота, а о великим празницима качио о појас и парадирао са њом пред околним светом. Сабљу су, после Траилове смрти, његови унуци продали неком Циганину који је ишао с вашара на вашар и откупљивао старе предмете.

„Српске“ и „бугарске“ Влве настављале би своје нерешене небеске сукобе и у свакодневном животу. Понекад су људи морали да раздвајају разгоропађене бабе које би се, наоко без разлога и ваљаног повода, посвађале, па и почупале за косу, псујући једна другу због штете, лукавства или преваре које су чиниле, како су људи разазнавали, у време када су водале некакве облаке и биле битке по небесима, бранећи – кажу - српску или бугарску страну!

Прераст и златна грозница

Необичне крашке конфигурације, са подземним шпиљама и тајним ходницима скривених улаза, удаљен од света и скровит, Прераст је једно од оних места које „бије“ глас о закопаном благу. Невероватно велике рупе ископане у самом љутом камену, огромне количине избачене земље и непознати људи који се стално врзмају около и распитују о Прерасту, сведоче о правој златној грозници, о помами за закопаним благом као ретко где у источним странама Србије, које се сматрају меком за овакве приче. Многе је на лицу места, приликом копања, хватала и полиција, али се о многима са завишћу прича и да су се обогатили, нашавши силне товаре блага! Када би се одали само они који су овде копали у последњих пола века, могао би се сачинити списак од више стотина људи, сабраних одасвуд из белога света, пореклом из наших у других крајева, држављана наших и држављана страних, а фела свакојаких: од обичних, припростих људи, преко скитница и пробисвета, до учене и углађене господе, која је плаћала друге да за њих овде ломе крампове и лопате! Све их повезује страст за личним богатством до којег се долази без имало труда!

На жалост, у случају Прераста, ова слепа себична страст не успева да откопа благо које су наводно некада, гоњени непријатељем, неки други људи ту закопали и сакрили, у нади да ће се једнога дана по њега вратити, али успева да уништи оно право благо које је овде створила природа, више за себе и свој рачун, у време када можда људи још није ни било.

У нади да ће једнога дана, када човек буде створен, и када му Творац да управу над земљом и њеним благом, тај исти човек открити и овај бисерни кутак, и да ће се, због његове лепоте, узвисити толико да ће моћи да је сачува, да би је, несебично, поделио са другима!

ПРЕРАСТ
Снимци Мирослава Балабановића

http://www.beogradac.com/galerija/thumbnails.php?album=8