НАПОМЕНА:
Црвено обојен текст у угластим заградама,
 облика [Стр. 138]
 означава крај стране у изворном прелому.

Паун Ес Дурлић

ЕЛЕМЕНТИ ТИТАНОМАХИЈЕ У ВЛАШКИМ МИТОЛОШКИМ ПЕСМАМА

"Развитак", година XLVI, број 223-224, Зајечар, 2006. год, стр. 105-115.

Мајци Гергини

Грађа на којој је заснован овај оглед* садржи три песме: једна је снимљена априла 2005. године у млавском селу Рашанац од лаптара Милана Петровића (1923), и под називом Cînćicu lu sfînţî („Песма о свецима“) објављена у прошлом броју „Развитка“.[1] Друга је, као сажетак, најављена у фусноти 15. на страни 141 тог истог броја а овде се целовито, с мелографским прилогом, доноси под називом Sînta maǐca Vińirǐa („Света мајка Петка“). Песма је снимљена 20. октобра 2005. године у Слатини код Бора, од лаутара Слободана Марковића (1932).[2] Трећи пример компилација је од материјала који је сниман у два наврата у поречком селу Тополници, од лаутара Илије Мартиновића Боцоке (1934). Први пут августа 2003. године, кад и песма о Хајдук Вељку, која је, заједно са описом необичних путешествија, објављена у „Развитку“ већ следеће године,[3] а други пут претпоследњег дана октобра 2005. године. Поновљено снимање је било неопходно јер је претходно испало лоше, а песма се наметнула као драгоцен митолошки материјал који је требало прикупити по сваку цену. На несрећу, ни овај други снимак није био бољи, па су неки стихови и даље остали нејасни; поред проблема са опремом, и сам певач је због година и дугог несвирања сада био прилично конфузан и нерасположен. Испоставило се да нису отклоњене дилеме које су се јавиле код обраде прве верзије, а отвориле су се нове. То је највише утицало на отежано разумевање њене фабуле, на првом месту редоследа којим се одвија радња, или разрађују поједини детаљи. Срећом, оно што је остало после неопходне елиминације нејасноћа и оно што се добило преспајањем „здравих“ делова који су се поклапали у оба снимка, чинило се сасвим употребљивим. Етнолог, са живом старином у руци, осећао се као археолог који комбинује и спаја фрагменте у целину за коју мисли да највише одговара идеји творца. Тако је настала верзија која се овде у прилогу доноси под називом Cum sa facut pomîntu („Како је створена земља“).[4] Песме су прикупљене у оквиру пројекта „Последњи Орфеји Балкана“, који је за своју душу започео пре око три деценије аутор ових редова, а који се касније једним делом реализовао преко Музеја у Мајданпеку.[5]

Намена овог огледа је да се, колико простор дозвољава, продуби анализа влашких митолошких песама из овог пројекта, започета на примеру „Песме о свецима“ из Рашанца, с обзиром на то да је народна књижевност пропустила историјску шансу да ове песме сабере на време, и да их изучи онако како је у обавези да учини са сваким културним наслеђем које открива на своме тлу. За влашки књижевни фолклор није марила српска наука, изговарајући се језичким препрекама, али ни румунска, иако пред њом таквих препрека није било. Оглед не може да попуни ту празнину, али може да покаже колико су обе науке изгубиле.

ДЕСКРИПЦИЈА ПЕСАМА

I - Cînćicu lu sfînţî („Песма о свецима“), Рашанац (Млава)

Подсетимо најпре на садржај песме Cînćicu lu sfînţî чији је текст, уз мелографски запис, већ објављен и који је из тих разлога овде изостављен. На слави код Бога, која је у кругу одабраних светаца приређена под липом (или тисом) ради саветовања о моралној управи над људима, свети Илија се напио и на своју руку, у најбољој намери да заштити Бога, потерао своја двоколица, сишао на земљу и почео бесомучно да убија ђаволе. Успела је да утекне само Сотона (Сатуана), ђавоља мати, која је била трудна „са седам беба у стомаку“. Утекла је из пакла скочивши на ограду од коља, а оданде је скочила даље и сакрила се на дно неког јаза. Свети Илија је то приметио, покушао је да је погоди громом, али пијан није добро нишанио и Сотона је остала жива. Уморан и мамуран, свети Илија је легао и заспао. Када се ситуација стишала, Сотона је изашла из јаза и стала да кука на сав глас, жалећи се на зло које је јој је нанео помахнитали громовник. Њени болни вапаји и јадиковке, пропраћени бацакањен по земљи, допрли су до Бога и овај је позвао светог Петра и наложио му да нађе и доведе одбеглог Илију, а на Сотону се толико сажалио да ју је подигао и метнуо у недра. Свети Петар је по Илију послао другог свеца, [стр. 105] Симпетруа. Овај је прокрстарио свет уздуж и попреко и на крају га је нашао како прљав и запуштен спава негде на земљи. Успео је да му пренесе поруку, и да утекне читав пред његовим бесом. Када је дошао к себи, свети Илија је кренуо код Бога, али успут је наставио да гађа ђаволе, не би ли успео да докрајчи скривену Сотону. Кад је ступио пред Господа, признао је да је био пијан и да је зато претерао, али да је убијао ђаволе у жељи да га заштити. У нади да ће му Бог опростити и да ће га пустити, он га извештава да посао није завршио до краја, да сви његови непријатељи, ђаволи, нису уништени јер је остала у животу њихова мати! Сасвим неочекивано, Бог завлачи руке у њедра и оданде вади главом саму Сотону и тура је светом Илији под нос! Овај шокиран насрће на Бога, обара га на земљу и бесомучно удара, али Бог успева да се искобеља, и повративши снагу да громовника, народски речено, осакати од батина: да му откине једну руку и једну ногу, и да му избије једно око! Свети Илија је преживео ову сурову одмазду, али сакат, ћопав и ћорав отада громовима више промашује него што погађа циљ на који се намерачи. Поред Бога, светог Илије, светог Петра (Симпетруа) и саме Сотоне, у песми се помиње још и свети Јован који у лику коњаника дуго путује до места званог Борога на реци Јордану, одакле креће у планине с намером да нађе извор ове свете реке. Песма се завршава песимистичком сликом о подвојености богова и људи: богови су заузети гозбама и међусобним размирицама а зло на свету извире из њих самих, из њихове подвојене природе; људима, како смо тамо приметили, „ништа друго не преостаје него да се окрену себи, да се међусобно поштују, да чине добро једни другима, јер ће само онда провести живот у здрављу и срећи“.[6]

II - Sînta maǐca Vińirǐa („Света мајка Петка“), Слатина (Бор)

Садржај ове песме преносимо, незнатно проширен, из већ поменутог рада.[7] Божанска тријада коју чине свети Јован, Бог и Мајка Пречиста гости се и весели за трпезом на крају света, на високом спруду који је издигнут из мора и допире до врха неба, готово до самих сунчевих висина; предана пићу и весељу, тројка не мари ни за шта и ни за кога. Повремено ипак баца поглед унаоколо, па тако у једном тренутку примети далеко на истоку нешто налик на маглу, или прамен таме, али није сасвим сигурна шта је. Лаутар разрешава ову антитезу и каже да није ни црна магла ни тама, већ да је то знак борбе коју света мајка Петка води сама с жидовима. Ови су отели кључ од раја, закључали га и запосели божји престо; светој Петки су отели суд у коме она свети водицу о великим празницима. На рај је пала тама и света Петка долази до божанске тројке, пада пред њом на колена, и уз прекор за небригу, извештава Бога о томе шта се десило, и моли га за помоћ. Не прекидајући гозбу, Бог шаље светог Илију да се обрачуна са жидовима, дајући му на вољу да са њима ради шта хоће. Свети Илија одлази, улази у море, љуља га и замућује воду; подижу се огромни таласи који навлаче тешке облаке. Свет се смрачује а Илија свом снагом распаљује громове: грми и трешти на све стране и жидови бивају потпуно уништени. Али, истовремено гине и много стоке и страдају невини људи. Трудне жене масовно побацују; толико је било побачене једномесечне деце, вели песма, да су их пси разносили у зубима! Када је Бог то видео, позвао је натраг светог Илију и за казну му откинуо једну руку и једну ногу да убудуће, када буде грмио, више не претерује и не чини таква зла и страхоте.

III - Cum sa facut pomǐntu („Како је створена земља“), Тополница (Пореч)

И радња ове песме почиње сликом о раскошној трпези, постављеној у хладу липе која се налази испод небеског свода „на самоме крају света“. Као и у претходна два примера, и овде за „лепом софром“ седе божанска бића, сада оличена у светом Јону (Јовану), светом Илији и његовом брату Пантелији и сестри Опрлији. Нешто касније у песму се укључује и свети Петар. Свети Јон је најстарији по рангу међу свецима, и зато седи у челу стола. Св. Илија са својима седи на другом крају. Једно место за светачком трпезом је слободно, али „црвљиво“, зато што припада брату и сестри који су починили инцест. Песма не даје више детаља о овоме, али је јасно да је то рефлекс популарне теме о родоскрвној вези између Сунца и Месеца, који су код Влаха, (односно Румуна) брат и сестра, с обзиром да је Месец - Luna - женског рода, а Сунце - Sоare - мушког.[8] Да би се припремио расплет радње, на овом месту се посебно наглашава прека нарав светог Илије па се каже за њега да је без милости и да „никоме не опрашта“, односно да код њега „нема вересије“ како дословце стоји у оригиналу (стих 17). Судећи по стиховима које смо успели у потпуности да разјаснимо, централни заплет у овој песми јесте крађа коју су извршили жидови. Они су, како видимо, украли котао у коме се свети водица и сребрни штап којим се суди људима на овом и оном свету. Овај штап, заправо, припада светом Петру и он њиме, изгледа, оживљава умрлу децу а онда их води до јабуке где их храни воћем. Жидови, поред тога што успевају да присвоје главна божанска знамења, непрестано угрожавају и темеље саме Земље јер секу њене сохе - ракљасте дрвене стубове који је држе. Док то раде, повремено дижу главу и прате ситуацију горе на површини. Пажњу им привлаче баште у којима расте цвеће које људи посебно негују, јер га каде све до Ускрса. Када се за Ускрс почну још и јаја да шарају – то жидовима потпуно одвуче пажњу, и за то време дрвене сохе успеју да зарасту на одсеченим местима, и да се обнове. Због опасности која од жидова прети и самом космичком поретку, свети Јон, после саветовања са осталима, налаже св. Илији да их згроми „љутим громом“ и потпуно уништи. Свети Илија то чини, али изгледа не са довољно љутине, јер је један жидов остао читав. Због тога добија прекор од сестре [стр. 106] Опрлије, чиме се песма завршава. Жидов који је једини преживео, услед благости светога Илије, и Сотона из песме Cînćicu lu sfînţî која је преживела захваљујући милости самога Бога, показује да су обе песме варијација на исти митолошки образац, а да жидов(и) и Сотона имају истоветни демонолошки карактер, самим тим и исто културо-генетско исходиште.

Поменимо још и сцену са светим Петром, која на известан начин одудара од осталих детаља, па се чак може претпоставити да је овде улетела однекуд са стране.[9] Свети Петар поседује сребрни штап којим додирује стабло јабуке да би отресао воће за умрлу децу. Али, пошто их је он претходно оживео, намеће се мисао да је то учинио такође помоћу тога штапа, јер је познато да у неким културама штапови имају такву моћ. Оживљену децу свети Петар води до стабла јабуке са које тресе воће, али не допушта свима да слободно једу, већ ону децу чији родитељи нису поштовали његов пост – бије штапом по рукама; толико је окрутан да не попушта чак ни када тој деци од плакања потеку крваве сузе! Пост који родитељи крше у овој песми зове се „јабуков“ и очито је везан за култ светог Петра.

Подручја на којима су песме записане

Игром случаја ове три песме су са три различита и веома удаљена влашка подручја североиосточне Србије, али су, што је веома важно, записане готово у исто време. Прва песма је из Рашанца у Млави. Ово подручје насељавају Власи Унгурјани, по традиционалној економији сточари, али који су на подручју Млаве временом постали и изврсни земљорадници. Њихов говор у основи припада банатском наречју румунског књижевног језика. Друга је из Слатине код Бора. За ово село се још у  литератури из XIX века истицало да је некада било српско а да је повлашено доцније,[10] што су потврдила и новија истраживања, али са много више детаља који су показали богато изнијасниран амалгам Влаха и Срба са разних страна света.[11] Власи Слатине се по говору у многоме подударају са Поречком Реком, сем –  како смо могли приметити - у погледу африкате „дз“ уместо које се овде чује „з“. Трећа песма је из Тополнице, села у средњем Поречу. Поречки етнички појас, већински влашки, има многе лиминалне особине будући да је, на граници између источних Царана и западних Унгурјана, настао као слитина једних и других. Ова језичка симбиоза дала је посебан амалгам који се у неким елементима разликује и од једног и од другог говорног идиома,[12] што га чини препознатљивим у осталим влашким крајевима као засебан, „поречки“ говор![13] Поречко становништво није у целини систематски истражено, а грађа из Горњег Пореча још није публикована,[14] тако да је овај крај нашој науци још увек непознат. У ситуацији када немамо готово ничега сличног са чиме бисмо могли вршити неопходне компарације, чињеница да се у трима песмама, са три различите географске тачке, преплићу истоветни мотиви, помаже да створимо објективну слику о раширености и утемељености појединих тема које нас овде инетересују.

АНАЛИЗА

Простор, а ни намена овог огледа, не дозвољава да сачинимо темељну анализу песама, какву оне заслужују, али се на неке моменте мора скренути пажња, најпре ради њиховог бoљег разумевања, а истовремено и да би се назначило које и какво митолошко богатство оне у себи крију. Трагање за сличностима у различитим културама не помаже толико да сазнамо кад и где је нешто настало и како се ширило и истрајавало до наших дана, већ да откријемо универзалност разлога који инспиришу такво стварање да бисмо у крајњем случају сазнали нешто више о универзалним својствима људскога бића.

Прве слике на које наилазимо у сва три примера приказују божанства која седе за постављеном софром, за коју се користе готово исте синтагме: у песми из Рашанца: „masă mică-nćinsă“ (I 2),[15] као и у песми из Слатине (II, 5), а у примеру из Тополнице само за нијансу другачије: „Mîndrǐe mǐasă, mǐasă-nćinsă“ (III, 5). Софра је постављена и божанства се госте, безбрижно једу, пију и веселе се. То је олимпски концепт, јер је познато да су се богови [стр. 107] Олимпа сакупљали у Зевсовом двору „да би се гостили нектаром и амброзијом, да би слушали свирку Аполона и песму муза и да би се саветовали о судбинама смртника“.[16] И наши богови су, попут олимпских, безбрижни, чак потпуно равнодушни и неодговорни, као у песми из Слатине. То су тзв. dii otiosi, богови створитељи који су завршили своје космичко дело и имају тежњу да се повуку на небо и препусте се уживању.[17] Али, божанства у нашим песмама нису сасвим на небу. У првом случају софра је постављена покрај дрвета тисе/липе, у другом они су на врху морског спруда који се дигао високо, до самога неба, али се још увек налази испод нивоа Сунца, у трећем видимо јасније да је реч о липи као Космичком дрвету, јер се трпеза налази у њеном хладу, а она допире до небеског свода. Веома занимљив је мотив „морског спруда“, и то колико из језичких, толико и митолошких разлога. Синтагма „морски спруд“ је наш превод влашког израза „namolu măriluǐ“. У једној сличној ситуацији, С. Гацовић је реч namol превео са „муљ“,[18] па је тако испало да се узвишена божанска трпеза, окружена свецима, налази у блату: „Горе у крај неба, | На изласку Сунца, | У средишту муља, | Испод грана тисе“ (подв. наше).[19] Вл. namol заиста (књижевно) значи „муљ“, али одмах се види да овај превод никако не одговара ни логичком ни митолошком контексту, самим тим ни религијској идеји из које је он настао. Ми смо зато избегли речнике, и, као што налаже обичај, упитали самог лаутара шта он подразумева под изразом „namolu măriluǐ“ и добили одговор да је то „оно што нанесе вода, и што се види као неко узвишење“.[20] Битно је приметити да је реч о узвишењу које окружује море, што нас, у аналитичком смислу, води у само средиште прастаре космогонијске митологије.

Море (Океан) као праелемент из кога настаје земља, део је митолошких представа које имају универзални карактер, јер се могу наћи у готово свим митологијама света.[21] Наведимо неке конкретне примере. Код Сумера, космогонијску креацију извршила је богиња Наму. Из првобитног мора, чији је она била господар, настала је земља у облику Велике планине, и небо.[22] Првобитни океан који је у представама древних Египћана испуњавао свемир, звао се Нун. Из њега се издигао праисконски брежуљак, онако како иза вода Нила у повлачењу остају муљевити спрудови. Космогонијске слике настале на темељу ових околности, пуне су аналогија с набујалим водама Нила. Вероника Јонс (Veronica Ions) основано претпоставља да су из ових аналогија могле настати идеје о рађању живота из океана, јер су „Египћани били очевици очито чудесне појаве да воде које се повлаче иза себе остављају баре које убрзо врве живим животињама.“[23] Представе о праисконском брежуљку који се издигнуо из Нуна биле су толико утемељене у египатској митологији, да су свештеници свих великих египатских култних средишта тврдили да се управо њихов храм налази на таквом месту.[24] Теза да се Космичка планина развила из идеје о праисконском брежуљку, која је пак инспирисана реалним сликама изливања великих река, попут Нила, прихваћена је и од других митолога.[25] То задовољава и гледише које ми настојимо да изградимо, сагледавајући човека у антрополошкој перспективи, а које све људске творевине посматра као поетску интеракцију човека и света који га окружује.

Када исписујемо тумачење нама драгог лаутара Слободана Марковића из Слатине да је namol узвишење у мору настало од грања, лишћа и земље које је нанела вода, имамо утисак да се овај ванвременски певач вратио на почетак другог миленијума старе ере, и да се налази у Месопотамији, где чита са глинених плоча клинастим писмом утиснут акадски еп Енума елиш, у коме се космогонијска креација бога Мардука описује следећим стиховима: „Мардук положи трску разом на воду, | Створи прах земљани и насу га до трске; | да би навео божанства да се настане у стану који је по жељи срцу њихову.“[26]

Тај праисконски брежуљак (Космичка планина) у нашим песмама допире до „испод зрака сунчевога“ (II 2), односно до „испод свода небескога“ (III 3), у религијском смислу постаје света планина јер се дивинизује попримајући соларни карактер. Тиме наш материјал добија још један концептуални додир – у низу других - са египатском митологијом, јер је тамо првобитно брдо такође обоготворено изједначавањем са соларним богом Ра-Атумом.[27]

Митотворна мисао древних народа често није остајала само на фолклорним представама, већ је`подстицала предузимљиву градњу стварних објеката по угледу на праисконске брежуљке. И то веома рано. Тако су археолози код Сумераца открили зигурате - необичне објекте сличне египатским пирамидама. Не само њихов изглед и функција већ и сам назив,[28] упућује митологе на закључак да је „зигурат, са терасама симболизирао ... космичку планину – земљу, насталу из праокеана“.[29] О зигуратима Зенон Косидовски пише: „У свим градовима на Еуфрату и Тигру уздизале су се необично високе грађевине чудног облика. Састојале су се од четвртастих или облих делова који су се настављали један на други а према врху се смањивали тако да је грађевина имала изглед степенасте пирамиде. На заравњеном врху обично се налазио храм посвећен месном божанству. До њега [стр. 108] је водило трокрако камено степениште. За време обреда у бело обучени свештеници корачали су по њему у свечаној поворци, уз пратњу хора и музике.“[30] Уверени смо да митолошкој инспирацији, која је у Месопотамији подигла зигурате, дугујемо и за настанак монументалних пирамида у долини Нила.

Обредна успења била су позната и старим Дачанима, далеким прецима наших Влаха. Али се они нису пењали симболички, на митске планине, или вештечки изграђена узвишења, већ на стварне планине, а пењања су предузимали да би дошли до свог бога Залмоксиса, и лично му упутили молбе, жалбе или да би од њега затражили савет.[31]

Праисконски брежуљак је, видимо, оставио разноврсно митолошко наслеђе. Истовремено, и у истим земљорадничким културама, рађа се још један религијски симбол који је у облику митског Дрвета (Космичко дрво, Великог дрво, Дрво живота, Дрво знања ...) такође широко распрострањен. Штавише, земљорадничка култура је, јасније него икоја друга, открила просту законитост у развоју религијских идеја, а која се огледа у тези да постоји нужна генетска и интерактивна зависност типа религије од типа економије! Религија коју је, као своју, створила древна земљорадничка економија, у науци је названа космичком религијом, пошто су њене средишње мистерије везане за периодично обнављање Света. Ево како то разјашњава Мирча Елијаде, румунски научник светске репутације. „Баш као и људско постојање, космички ритмови објашњени су изразима преузетим из биљног живота. Мистерију космичког живота симболише Дрво живота. Универзум је схваћен као организам који треба да се обнавља периодично другим речима, сваке године. 'Апсолутна реалност', подмлађивање, бесмртност, доступни су неколицини повлашћених, у виду неког плода или неког извора покрај неоког дрвета. Сматрало се да је Космичко дрво у Средишту света, и да обједињује сва три подручја космоса, јер његово корење урања у Доњи свет, а његов врх додирује Небо.“[32]

У нашим примерима, видели смо, Космичко дрво оличено је у тиси (I 1) и липи (I 16, II 4). Треба поново скренути пажњу читаоцу, као што је већ учињено у претходном раду, на ванредно значајан моменат супституције тисе и липе који се врши у оквиру исте влашке митолошке творевине.[33] Лаптарево је објашњење да се то чини због римовања, а да се топографија радње не изневерава „јер је очито да се гозба приређује у шуми, па слушалац лако може замислити да се стабла тисе и липе налазе једно поред другог“.[34] Свет богова је бесмртан и вечан, па је природно да се њихова гозба смешта под тису које је иначе веома дуготрајно дрво, које стога симболише дуговечнот.[35] И липа би требало да има одређена митолошка својства чим се нашла у таквом друштву.[36] Космичко дрво код Срба је јела, као и код [стр. 109] Румуна (brad). За дубља генетска истраживања од већег значаја је, мислимо, чињеница да ова два дрвета могу с лакоћом да замене своја места у оквиру једног  митолошког  обрасца, а да се ништа не наруши, како то истиче и сам извођач. Али и сада, као и раније, не можемо ништа више о томе да кажемо, сем да подсетимо да је лакоћа такве супституције осведочена код Келта.[37]

Да бисмо стигли до централне теме песама, вратимо се још једном на Дачане и њихово успење на планине. Пратећи овај мотив, румунска митологија, нарочито у следећим културним слојевима створеним с продирањем народног хришћанства, открива да се успење трансформише у том смислу што се верници, сада христијанизовани, више не пењу ради поклоњења Залмоксису, већ Ортацима који су створили свет и бораве у његовом рајском делу, дигнутом до уранских висина. А Ортаци (рум. Fărtaţi) су - нико други - до Бог и Ђаво, главне личности око чијег се космичког антагонизма гради титаномахија као централна митолошка тема наших песама.

Стварање неба у румунској митологији

Да бисмо боље и потпуније разумели митолошку основу тих песама, погледаћемо нешто шире изводе из књиге Марчела Олинескуа (Marcel Olenisecu) „Румунска митологија“ (Mitologie românească), због тога што књига није преведена, а адекватан влашки материјал код нас није истражен, нити је публиковано оно што је како-тако прикупљено. До те прилике, читалац нека нам верује на реч да су наши Власи познавали већину митолошких догађаја, које налазимо код Олинескуа; а да се пак неки моменти на различите начине држе у животу и дан-данас, уверава се већ из песама које су предмет овог огледа. Ево како румунска митологија описује стварање неба.[38]

Небо

„У почетку, када још није било неба, Сунце и Месец су се жалили Богу да им је тешко да путују кроз ваздух и осветљавају свет, јер немају где да се одморе: ако би се спустили на земљу, све би около њих изгорело. Због тога су молили Бога да им направи мост преко земље, којим би они путовали и на који би могли, када се уморе, да застану и да се одморе без опасности по људе и усеве на земљи. Бог им је одговорио да ће им жељу испунити, али да неће направити никакав мост већ небо на које ће сместити, поред њих, и свеце и анђеле, који су до тада били измешани са људима на земљи, често се са њима свађали и због тога их људи нису много поштовали. Људи чак нису хтели ни да их поздрављају кад су их сусретали.

Како је направљено небо

            Свеци и седам апостола веома су се обрадовали што ће им Бог испунити жељу и рекли су му да ће они изградити небо, само да им у томе помогну људи који ће све време постити, јер оног момента када људи буду јели месо, свеци ће изгубити снагу. Отада је остало седам постова, јер је на почетку било само седам светаца, који су изградили небо. Бог је тој седморици светаца дао крила, да би могли да се спусте на дно земље, код рохмана [нап. подземна бића, митолошки преци Румуна], одакле ће узимати драго камење којег није било на земљи. И донесоше свеци оданде такво камењe, провидно као стакло и плаво као цвет водопије и као очи анђела, и од тога направише небо као свод преко земље, и подупреше га са седам стубова, изграђених такође од драгог камења. Стубови држе небо, и то је тежак посао, јер је небо тешко и велико као звоно. Апостоли су молили Бога да поручи људима да отада, па до краја света, држе оних седам постова да стубови не би ослабили, јер би се тада небо преврнуло. Стубова, као и постова, има четири, али она три стуба, који чине да постова буде седам, јесу помоћни стубови, који, када четири главна стуба превише попусте, преузимају на себе терет неба. 

            Кад је изградња завршена, Сунце и Месец су се попели на небо и веома су се обрадовали што су сада имали по чему да ходају док врше свој посао. И њихова ватрена кола имала су сада чврст пут под својим точковима, и могла су лакше да иду и правилније да се крећу. Јер њихов пут је сада чврст, од драгог камења, а ми их са земље сада видимо као кроз прозор. Отада ни Сунце не пече тако јако, као пре, када није било неба, и земља је изгледала као пустиња, јер је Сунце било толико јарко да је пржило све куда је пролазило. Људи су тада с једне стране били срећни што су имали светлост, а с друге стране били су врло тужни што им се све сушило. Зато су људи радосно држали постове које им је Бог одредио, само да се сврши изградња неба.

Небеса

            Има девет небеса, постављених једно преко другог, и свако од њих је направљено од драгог камења. Бог стоји на деветом небу заједно са св. Николом, са којим се договара о управљању над људима. И св. Тројица такође тамо борави. На првом небу бораве свето Сунце, свети Месец и свети Илија. На осталима бораве свеци према рангу. Девето небо је обасјано јарком светлошћу, и када се отвори небо, виде се постављене трпезе јер је тамо Рај. Небеса се отварају само једном у години, на Богојављење. На небу је година као један дан. Када је на земљи поноћ, на небу је јутрење и тада анђели играју у круг око св. Тројице.“[39] [стр. 110]

По другим румунским легендама, које такође садрже представу о уранским стратумима, Рај се налази на претпоследњем небу, а овде је дигнуто услед непажње или грешака људи.[40] Ово небо се налази на врху космичког дрвета (јеле), а дизање Раја текло је постепено узлазном линијом, уз његово дебло.[41] „Ортаци [Бог и Ђаво][42] одвојили су се од стварања, пошто су утврдили митска правила егзистенције, пошто су створили суђаје да људима одређују судбине, свеце да надзиру живот на земљи, биљке и животиње да буду човеку од користи, звезде да светле дању и ноћу, кишу да земљу учини родном“, констатује Вулканеску у својој књизи „Митологија Румуна“.[43] Погледајмо у наставку текста такође нешто шире изводе из ове за наш предмет изванредно значајне књиге.

„Толико времена – пише Вулканеску - колико је међу Ортацима трајала сарадња, ма колико слаба, са плодовима мање или више добрим, Рај је био доступан свим створеним бићима и показивао се као модел космичког живота. Ортаци су примали сваког ко би им дошао са добрим намерама, иако им нису говорили све бриге, и нису им решене све жалбе.

У овој хипостази Рај се јављао у облику великог врта, у чијем је средишту доминирало космичко дрво, пуно богатих и сочних плодова; то дрво је било врста јеле која је, као космичко дрво, у Рају доносила плодове.[44] Рајем су се кретале чудновате животиње које су пасле на пашњацима окованим цвећем, уз жубор чистих извора и цвркутање или певање птица, узвишених на последњем небу. Ортаци су шетали мудрујући шта још треба да створе у Космосу, да би све било савршено, а када би огладнели, гостили су се за скромним трпезама које су се саме постављале и склањале, а када би се уморили, одмарали би се у хладу, испод  космичког дрвета.“[45]

„Овај идилични живот није трајао дуго, - наставља Вулканеску - јер је међу Ортацима почео да се увлачи страх од доминације онога другога, помирљива супротност пртетварала се у [стр. 111] непомирљиву опозицију. Ђаво је почео да растура ортаклук, уз помоћ недовршених митских бића које је стварао као имитацију и конкуренцију креацијама свога Ортака, Бога. Ђаво је постао сумњив Богу и овај је настојао да га спречи у остварењу наума. У моменту када је у Рају избила побуна, Бог је подигао руке и проклео Ђавола и његове савезнике, рекавши: 'Безакониче, нека те прогута црна земља! Почивај утамничен у њеним дубинама, до краја света!' Тада су из његових отворених руку почеле да избијају муње, које су савладале бунтовнике и преко оних девет небеса бациле у ужарено средиште земље. Пад из Раја и са Небеса бившег ортака и његових савезника, била је интерпретирана од стране популарне хришћанске митологије као побуна архангела Луцифера и његове војске, светлоносних анђела, против Бога. Колико је трајало проклињање и севање муња, неколико тренутака, падали су сви побуњени анђели заједно са Луцифером, једни преко других. Када се проклињање свршило, побуњени анђели су застали у ваздуху, на месту где се који затекао падајући; остали су на земљи или под земљом, где их је затекао свршетак проклетства. Оне које је анатема затекла на небесима испод Раја, уништени су као што сјај сунца унштава ноћне сенке. Анђели који су пали на земљу, или под земљу, поцрнели су од беса и постали црни анђели. Са дна земље, где је пао, Ђаво је почео да организује остатке своје војске по хијерархији ових анђела: демони звани цариници ваздуха, јазеви земље и ђаволи у подземљу.“[46]

Вулканеску даље пише: „Рај је био затворен, врата његова закована, и стављена под стражу митских бића оданих Богу, а приступ људима био је забрањен. У Рај се више није могло ући, сем посредством смрти, и то су могле само душе добрих, чистих и праведних бића, која нису хулила на Бога. Мукотрпан улаз у Рај, према тумачењу хришћанске митологије, могао је да се оствари једино преко Великог успења (Marea Trecere) душе кроз низ ваздушних царина, уз надзор анђела чувара које има свака душа. Бог је дао Ђаволу слободу да може своју побуну водити до краја света“ – констатује на крају овог одељка Р. Вулканеску.[47]

Задржаћемо се на тренутак на овом необичном последњем детаљу, јер се он провлачи као својеврсна нит кроз све наше песме, а повезује их прилично чврсто са румунском митологијом. Видимо да у тој митологији, на крају свега, Бог даје Ђаволу право на вечну побуну! У песми из Рашанца Бог Сотону крије лично у недрима и спасава јој живот пред разјареним св. Илијом, а у песми из Слатине св. Илија бива осакаћен и претворен у богаља због претеране ревности у борби са жидовима; на крају, у песми из Тополнице сам св. Илија, као да је извукао поуке, бије жидане са пола снаге па један од њих остаје у животу, због чега светац добија прекоре од сестре Опрлије. Објашњење смо нашли у једној приповести, митолошког садржаја, коју смо недавно снимили у Мајданпеку, од нашег старог казивача Пауна Руцића, али која, на жалост, још није објављена. Зато ћемо само укратко препричати један њен део, који је у директној вези са нашом темом. Прича спада у ону познату категорију „када су Бог и свети Петар ишли по земљи“. Сврха тих легенди јесте да се људима објасни како је што настало, и из којих разлога.[48] А ова објашњава управо оно што нас занима: зашто Бог и Ђаво имају тако неочекиван и необичан однос.

Прича гласи овако. У некој од многобројних тешких битака између ђавола и св. Илије ови некако успеју да преваре громовника, и да га убију. Остала је земља без кише и наступила је тешка суша која је донела глад, болештине и помор. После три године суше, виде Бог да не може свет без св. Илије, и одлучи да потражи остатке његових костију, не би ли га оживео. Али му није било познато где је св. Илија сахрањен. Сети се да би то најбоље могли знати они који су га убили и крене да тражи ђаволе, партију његовог Ортака са којим је створио свет. И нађе их, после дужег трагања, код неке велике баре. Било их је хиљаду на броју, и размишљајући како да им доскочи, измисли виолину и поче да им свира. Ђаволи заиграше, и када им је било најлепше, он учини да се виолина поквари. Разиграни ђаволи завикаше у глас да им настави са свирком, а овај им рече да не може јер се виолина покварила, а да је поправи не уме без коске од тела покојног св. Илије. После дужег прегањања, скочи Фараон, ђавољи старешина, у бару, загњури се дубоко до самога дна и врати се одонуд са мајушном кошчицом која је остала од свечевог тела. Богу је то било довољно да оживи свеца, и како га је оживео, овај је тако одлетео на небо где је загрмео нечувеном снагом и бесом, који се у њему накупио за протекле три године. За трен ока је побио све ђаволе, сем Фараона, јер се овај, чим је видео да је Бог оживео Илију, претворио у муву и ушао у виолину где се притајио.[49] Али га је св. Илија открио и када је хтео да га докрајчи, Фараон је завапио:

„Боже, сети се нашег ортаклука и не дај да ме св. Илија убије! Јер ако нам се семе затре неће бити добро за тебе! Ти ћеш људима чинити добра, и људи ће се временом заситити и престаће да верују у тебе. Ако нас оставиш у животу, ми ћемо им чинити зло, и они ће ти се молити да их сачуваш од нас, вероваће у тебе и тако ћеш имати људе и ти, а имаћемо их и ми!“ Бог га је послушао и наредио св. Илији да прекине паљбу а затим је отишао даље, својим путем. Од тога Фараона запатио се поново ђавољи сој, и сада их има преко хиљаду, више него икад раније.[50]

Формула је, дакле, проста. Ђаво је неопходан да би се учврстила вера у Бога! „И добро и зло кроз [стр. 112] народ иду заједно!“ кажу Власи.[51] Питање порекла дуалистичке поделе на Добро и Зло, има два одговора: један је историјске природе, а други психолошке. Историчари религије јединствени су да је овај дуализам први пут јасно артикулисан у старом Ирану. У најраније доба, индоиранска релегија имала је две врсте богова, ахуре и деве. „У Ирану су ахуре поразили деве“, подсећа Расел, „а вођ ахура постао је Врховни бог, Ахура Мазда, бог светлости, док су ирански деве, сведени на ред злих духова, постали миљеници Аримана, господара таме.“[52] Ова маздаистичка црта продрла је на грчко подручје негде око шестог века пре нове ере,[53] а касније, прерађена и модификована од стране хришћанског фолклора, постала једна од централних етичких тема на широком људском простору. Тим путем, који је много вијугавији него што се чини, овај мотив стигао је у наше крајеве и дао  основни израз песмама које овде разматрамо. Међутим, прави одговор, по нама, не треба тражити у подвојеној природи Бога, већ у подвојеној природи човека по чијем је лику створен тај подвојени бог! Јер „мит је близак несвесном, а несвесно је амбивалентно“, пише Расел, и додаје: „Оно што навире из несвесног је у основи опажање себе, а ми себе опажамо и као добро и као зло“.[54]

Али, шта нам даје за право да ђаволе, Сотону, жидове и жидане сврстамо у исти кош, и да их ставимо на исту страну у тој вечној борби између Добра и Зла?  Најјезгровитије објашњење о Сатани и Ђаволу, које на овом месту можемо пружити читаоцу, даје Гвидион у књизи „Вика – древна религија вештица“. Он пише:  „Оригинално значење речи Сатана је противник. У Старом завету Сатана нема никакву значајнију улогу. Хришћани су, не знајући како да оправдају суровост старозаветног бога, све што им се није допадало пребацивали на Сатану. Тај процес је дуго трајао, тако да је тек концил у Толеду 447. године признао постојање ђавола као стварног ентитета. Прича о Луциферу је, опет, прежвакавање канаитског мита о томе како је Атар, бог јутарње звезде, узурпирао Балов престо. Оригинално хебрејско име за Луцифера је хелел бен шахар (helel ben šahar), што значи 'син јутарње звезде'. Име Луцифер (онај који носи светлост) је етрурски израз који означава соларног бога и који је погрешно употребљен када је Библија први пут превођена на латински. Поред Сатане и Луцифера великог удела у формирању популарне представе о ђаволу су имали и канаитски Молох, египатски Сет и римски Сатурн. Међутим, тек су доминиканци Крамер и Спренгер публикујући 1486. године Malleus Malificarum, уџбеник и водич за све потенцијалне ловце на вештице, дефинитивно изједначили Сатану са европским рогатим богом, а вештице неправедно оптужили за обожавање ђавола.“[55]

У лексичком смислу жидани и жидуви су Жидови, Јевреји. Познато је како су се Јевреји услед развоја хришћанства, „терминолошки“ нашли на страни Зла. Али, „жидани, жидуви“ у нашим песмама само толико и дугују Јеврејима, као речи и називи, све остало што се под тим крије - наслеђе је много дубље прошлости. Реч је заправо о џиновима, дивовима, титанима, гигантима и сличној категорији митолошких бића, шта више, чак о посебној раси људи која је, по веровању, настала пре наше расе, једно време живела заједно са њом, а онда нестала да би свој простор препустила људима, одабраним по укусу богова.[56]

Под утицајем хришћанског фолклора они су попримили негативне конотације, али такви нису били од самога почетка. Румунска митологија поред речи „жидов“ за њих, као синоним, користи и мађарску реч „оријаш“ (urieş).[57] Најстарији познати Жидов, по овој митологији, био је – нико други – до праотац Адам![58] Жидови су били прави џинови, имање једног од њих било је велико колико цела Дакија. Када је жидову из Молдаве затребао котао да направио качамак – испружио је само један корак до свога комшије у Угарском царству, а да би тај котао напунио водом, требало је да испразни девет мора. Дрва за ватру узимао је такође са девет планина, а по кремен за потпалу ишао је у три скока до Руске царевине.[59] Жидови су били добри људи и никоме нису чинили никаква зла. Са румунима[60] су били у пријатељству, чак су се и међусобно посећивали, можда и узимали, али до раздора је дошло када су, услед баналног неспоразума,[61] жидови помислили да су румуни дволични, да имају две душе, двоструку природу, и одонда су се потпуно одвојили од њих.[62] Временом су се односи погоршавали, и осећајући да их људи својом све успешнијом економијом угрожавају – оријаши су почели да им чине свакојака зла: да им једу децу, пале куће, да их лове ко зечеве са својим псима ... Видевши ово, Бог се наљутио и пустио потоп који је подавио и једне и друге. Остао је у животу само један човек, по имену Ноје, зато што је био прави верник који је осећао страх пред богом.[63]

  Мотив са џиновима као расом која је нестала са лица земље, познат је и код Влаха, што сведочи [стр. 113] једна легенда о Милошу Обилићу, забележена у поречком селу Црнајки.[64]

Дивови су као божји alter ego врло распрострањени у митовима, легендама и бајкама. Нашли су своје место и у Старом завету: „А беше тада дивова на земљи; а и после, кад се синови Божији састајаху са кћерима човечијим, па им оне рађаху синове; то беху силни људи, од старине на гласу“ (1 Мој. 6, 4). Моавци су их звали Емеји, а Амонци Замзуми. Синови Енакови су били рода дивовског, „и чињаше нам се да смо према њима скакавци, такви се и њима чињасмо“, (4 Мој. 13,14). Ова раса је, и по библијском предању, уништена потопом. Библисти оцењују да је део мита о потопу, који је Јеховиста састављач Старога завета сачувао, „првобитно био етиолошко објашњење веровања да је некада постојала изумрла раса дивова“.[65] Одавде, из Библије дакле, ушао је детаљ о потопу у румунски хришћански фолклор.

У грчкој митологији то су били титани, шест синова и шест кћери Урана (Неба) и Геје (Земље). Припадали су старијем роду богова, Уранидима, који су под вођством Сатурна (Крона) срушили оца Урана с престола. Касније је Крон то исто доживео од сина Зевса, који је, као награду за преврат, добио власт над громом и муњом. Овај генерацијски сукоб богова, у коме су титани били поражени и под стражом Сторуких џинова бачени у Тартар, познат је под називом титаномахија. Борба је трајала десет година, а њена завршница је по пиротехничким ефектима готово идентична оној коју је св. Илија водио у песми „Света мајка Петка“ из Слатине. Погледајмо како ту битку описује грчки митолошки материјал: „Море и земља су страшно затутњали, а небо је силно зајечало. У неописивој вреви и метежу Зевс је бацао муње, које су палиле земљу и бескрајне шуме. Огромни пламен дигао се до облака, а бљештаве муње заслепиле су титане. Зевс је однео победу и загосподарио светом. Савладани титани бачени су у Тартар, а сторуки џинови постављени су за њихове чуваре. Велики пожар титаномахије Зевс је угасио потопом.“[66] Ако за тренутак, у мислима, заменимо Зевсово име именом нашег Громовника, као што је уистину касније делимично и било, стичемо утисак као да слушамо Слобадана Марковића, аеда из Слатине код Бора!

Чини нам се да рационално порекло идеје о титанима, гигантима, џиновима, дивовима и сличним надљудским бићима, у науци није посебно разматрано, или се преко њихове појаве прелази као преко бића која просто припадају свету бајки, легенди и митова, да је то чист продукат људске фантазије и да изван тога не би ни требало тражити неке посебне изворе. Не поричући да су ова бића у крајњем исходу плод маште, овде скрећемо пажњу на једну могућу инспирацију засновану на реалном људском искуству. Гробови џинова, које је у титаномахији уништио Зевс, у Грчкој су везивани за најразличитија места, али су то најчешће биле локације на којима су налажене кости великих изумрлих животиња![67] Ова чињеница, мислимо, показује у ком правцу треба тражити одговор на постављено питање!

Погледајмо за тренутак шта наши жидани чине у песмама које анализирамо, јер се у поступцима актера једне драме најбоље огледа њихов карактер и функција. У песми из Слатине, жидани затамњују рај, краду кључеве и закључавају га, запоседају божји престо и краду суд у коме се свети водица; у примеру из Тополнице, краду суд за свећење водице, сребрни штап и секу земљине стубове. У христијанизованој представи Раја румунске митологије имамо готово у длаку исте све ове ствари које влашки жидани краду или отимају.[68] Рајска врата чува свети Петар (Sînpetru), који носи кључеве за појасом; он их отвара за душе умрлих праведника, тада када је потребно; за остале људе оставља их отворене само једном или три пута на годину, као и врата Пакла.[69] Рај представља дом Божји; у сред двора је „златни престо“ на коме Бог седи и одређује судбине.[70] Овај ће престо на крају света, према румунској митологији, постати столац Страшног суда. Део осталих драгоцености чине „котао за крштење“ и „сребрни штап“.[71] Котао, видимо у нашим песмама, припада Светој мајци Петки, и она га у хришћанској митологији користи за масовно покрштавање људи. У њему је најпре крштен сам Исус.[72]

За затамњење Раја, које у нашим примерима није продубљено, налазимо у румунској митологији објашњење да је настало због тога што је Ђаво успео да се ушуња у Рај и да украде Сунце и Месец, које је однео у Јад и тамо сакрио. А у Рај је ушао док је Бог био на вечери са свецима, заузет разговором о злу и о томе како га искоренити. Када је Бог сазнао за крађу, веома се наљутио и послао је светог Илију да поврати украдене ствари.[73] Сетимо се да је Зевс забранио Сунцу и Месецу да сјаје и тако спречио Геју да се дочепа чудесне биљке помоћу које су гиганти могли да га победе у току гигантомахије.[74]

Сребрни штап је атрибут светог Петра; он њиме оживљава децу, и тресе им јабуке са дрвета и кажњава, прилично сурово, упокојену децу оних мајки које нису поштовале његов пост – да не једу првине од ранога воћа.

Јабука, са које покојници једу, такође се, према румунској митологији, налази у Рају, и то у самом средишту.[75] Безимена старозаветна дрвета Знања и Живота, чије су плодове јели Адам и Ева, прекршивши првобитни табу, сада постају јабуке. А сенка греха Прамајке Еве, због којег је људски род изгубио бесмртност и место у Рају, прати сада [стр. 114] ожалошћене мајке у виду забране да не кушају плодове јабуке до Петрова дана, у току Петровог поста, који наступа другог понедељка после Тројице. Пост је падао у време најтежих пољских радова, па је због тога међу првима напуштен.[76] У Поречу, где је ова песма снимљена, забележили смо читав комплекс обичаја који се односе на овај необичан табу.[77] Обичај да „мајке којима су деца умирала не једу до Петровдана јабуке", сматра се опште распрострањеним, као и веровање да умрлој деци на оном свету јабуке дели свети Петар.[78] Занимљиво је, међутим, да мотив са кажњавањем има паралелу изван влашког света једино у јужноморавском басену, где је забележено веровање да ће таква деца на оном свету „бити гурана од остале деце“, уз повике: „Бегајте, ваше мајке нису постиле!“[79] Ово је путоказ ка заједничком извору веровања, који лако може бити трачки, с обзиром на то да су њихова племена, Трибали и Беси, несумњив етничког супстрат на подручју Лесковачке Мораве.[80] А у вези саме јабуке треба испитати и келтске изворе, јер је код њих ово дрво, као и код Румуна, „стабло другог света“ а „јабучњак је име митског боравишта у којему почивају умрли краљеви и јунаци“.[81] [стр. 115]

[Текст песaмa штампан је на стр. 116-117 часописа.]

[Нотни текст песме штампан је на стр. 144 часописа.]

ИЛУСТРАЦИЈЕ

 *[Home]*[Novosti]*[Mapa sajta]*[O nama]*[O mestu]*

© Paun Es Durlic

04-03-2008