Obnova rudarstva u Majdanpeku

<< Nazad	Strana 4	Dalje >>
V. NACIONALIZACIJA I VRHUNAC KRIZE
Posle završetka oružanih borbi za oslobodjenje ovog kraja za rudare i druge radnike Majdanpeka glavni zadatak je bio da što pre obnove rudnik, radionicu, žičaru i električnu centralu i počnu proizvodnju pirita, a zatim i limonita. To nije bio lak zadatak, jer su nemačke trupe, prilikom povlačenja, iništile vitalne delove rudnika, opljačkale naselje i ispraznile rudarske magacine. Nije bilo dovoljno ni radnika, mnogi Majdanpečani su stupili u jedinice NOV i nastavili brobu za oslobodjenje drugih krajeva Jugoslavije.
Krajem 1944. godine pripremljeni su za proizvodnju potkopi "Starica", "Stari Aleksandar" i "Marija", a zatim i "Novi Dušan" i "Blanšar". Proizvodnja je počela.
U 1945. godini proizvodnja je imala normalniji tok; Rudnikom je prvo upravljala Vojna komisija, a krajem 1945. godine preuzela ga je Direkcija za crnu metalurgiju iz Beograda. Te godine jugoslovenska privreda iz Rudnika pirita i limonita Majdanpek dobila je 15 šlepova pirita.
1. Konfiskacija imovine H. Geringa u Rudnoj Glavi
.

Rudnik magnetita u Rudnoj Glavi, koji sve vreme bio u senci Majdanpeka, u toku II svetskog bio je u vlasništvu Hermana Geringa, zloglasnog ministra nemačkog Rajha iz Berlina. Njemu je po kapituliciji Nemačke rudnik oduzet, a 24. septembra 1946. godine konfiskovano mu je i ostala lična imovina u ovom selu: zemljište na placu zvanom "Velika brestovica" sa zgradom električne centrale.
.

3. Rudnik pirita i železne rude (1947-1954)

Re?enje o osnivanju Rudnika Majdanpek

Zakon o nacionalizaciji donet je 5. decembra 1946. godine. Na osnovu njega privredno preduzeće "Bezimeno društva bakarnih rudnika Majdanpek" prešlo je u državnu svojinu. "Saobrazno propisima osnovnog zakona o državnim preduzećima", nastavlja da radi, ali pod nazivom "Rudnik Majdanpek". O tome je doneto odgovarajuće rešenje 18. avgusta 1947. godine. Od toga dana počinje novi deo istorije majdanpečkog rudnika. Predmet poslovanja novog preduzeća je, kako se navodi u Rešenju, "eksploatacija pirita i železne rude".


.
Novoosnovano preduzeće nastavilo je da radi na potkopima koje je otvorilo i koristilo Bezimeno društvo, sa njihovom opremom i radnicima. Izaslanici Sreskog suda radili su ravno nedelju dana na proceni vrednosti nacionalizovane imovine Društva, i utvrdili da ista iznosi 9.841.039,29 dinara.
.	Novim potkopima davana su imena u skladu sa aktuelnim političkim prilikama. Na slici: potkop otvoren 1948. godine za istražne radove, nazvan je "Peti kongres", u čast kongresa Komunističke partije koji se u to vreme održavao.


.
Nedostatak radnika i savremenije opreme nadoknađivan je udarničkim radom i radnim heroizmom. To je bilo obeležje vremena obnove i izgradnje zemlje. Radilo se udarnički, i nije se pitalo kolika je norma i da li je plata stigla na vreme. Tada su došli do izražaja sposobnost i snalažljivost radnika preduzeća, na čijem su se čelu nalazili takođe obični radnici.
.	Ulaz u potkop "Sloga" 1954. godine.


.
Tehnologija rada u rudniku pirita bila je stara: jamsko iskopavanje; rudarski alati bili su lopata, kramp, kilavica. Iskopana ruda tovarena je u vagončiće koje su gurani do utovarne stanice, a zatim žičarom, dugom 18 km, pirit i limonit su preveženi do pristaništa u Donjem Milanovcu.
.	Radnici na istovaru rude magnetita koja se kamionima dovozila iz Rudne Glave u Majdanpek. Snimak iz 1950. g.


.
Najteže je bilo posle donošenja odluke o prestanku proizvodnje pirita, početkom 1954. godine. Preko 1.000 radnika je prešlo na biro za zapošljavanje, jer je na istražnim radovima bilo potrebno svega njih 70. Gotovo svi su živeli na ivici gladi, u iščekivanju kamiona s hlebom koji je svakodnevno dolazio iz Kučeva.
.	Pored Majdanpečana, potomaka rudara doseljenih sa raznih strana sveta u drugoj polovini 19. veka, u Rudniku je posle II svetskog rata uhljeblje nalazila i sirotinja iz okolnih sela.


.
Vrhunac krize u obnovljenoj istoriji majdanpečkog rudnika dostignut je pedesetih godina. Pirit je bio slabog kvaliteta, pa je bilo i problema sa prodajom. Godine 1951. iz Bora dolazi inž. Mirko Bizjak, sa zadatkom da pvenstveno radi na istraživanju ležišta bakra, u čemu je viđenja bućnost rudnika.
.	Zatvaranje rudnika pirita Majdanpek je dočekao kao ubogo, siromašno i zabačeno rudarsko naselje, sa oko 2000 stanovnika. Da nije bilo bakra, ono bi tada bilo zbrisano sa geografske karte.