|
|
||||||
|
НАПОМЕНА: |
||||||
|
|
||||||
|
Паун Ес Дурлић, етнолог, Музеј у Мајданпеку Биљана Бојковић, апсолвент етномузикологије
ВЛАШКА ПЕСМА О ХАЈДУК ВЕЉКУ ИЗ ТОПОЛНИЦЕ У ПОРЕЧКОЈ РЕЦИ "Развитак", година XLIV, број 215-216, Зајечар, 2004. год, стр. 58-64.
Уметничко стваралаштво инспирисано Хајдук Вељком евидентирано је током протекла два века «на територији десетоструко већој од оне на којој се он као изузетна личност остварио».[1] У народној поезији забележени су примери на српском, бугарском, македонском и румунском језику, као и на дијалектима румунског којима се говори у североисточној Србији. Њихов укупан број чини око седамдесетак лирских и око десетак епских песама.[2] Али, историја народне књижевности с правом запажа да те песме не одговарају ни бројем ни лепотом оној омиљености и слави коју је Вељко имао у народу.[3] Нарочито се за епског народног певача каже да је према Хајдук Вељку остао «безнадежни дужник»![4] Епско поетско сиромаштво се унеколико оправдава чињеницом да Вељков родни крај негује далеко више лирско народно певање, као и осмерачко певање песама наративне тематике.[5] Други, пак, узрок виде у томе што устаничка збивања у овом делу Србије нису имала свог Филипа Вишњића! Прави Вишњић живео је и делао на другом крају Србије и, како примећује В. Станисављевић, вести о Хајдук Вељку до њега нису могле доћи «у садржајима који би овог генијалног народног певача могле инспирисати».[6] Када су у питању језици и дијалекти на којима је Хајдук Вељко опеван, не може се, после два века, изрећи некакав објективан и валидан суд, јер нису благовремено вршена одговарајућа етномузиколошка истраживања и записивања на свим језичким подручјима подједнако. Тамо где су и вршена, започета су прекасно, и у погледу теме о Хајдук Вељку – дала су готово поражавајуће сазнање: проф. Девић је, на пример, крајем осамдесетих година прошлог века на подручју Црне Реке нашао само једну варијанту песме «Књигу пише Мула паша», и то код Срба у Кривом Виру;[7] код тамошњих Влаха – ни толико! Овај наш угледни етномузиколог искрено признаје да се надао да је о Хајдук Вељку као легендарном јунаку овога краја сачувано више песама.[8] Срећом, бар што се Влаха тиче, имамо један целовит и један фрагментаран текстуални запис Саве Јанковића из седамдесете године XX века,[9] на жалост, тако приређеним да не можемо са сигурношћу знати где је и од кога записан први пример. За други, краћи, приређивач вели да је записан од лаутара Петра Величковића из Николичева.[10] Оба текста су, очито, са царанског подручја јер су записи на мунтенском дијалекту румунског језика којим, познато је, говоре Власи Неготинске крајине. Да поменемо, узгред, и први запис о Хајдук Вељку на влашком који је објавио 1876. године Милићевић у својој «Кнежевини Србији».[11] Запис садржи, заправо, једну строфу од седам стихова, колико приближно имају и влашки примери које век касније у једном свом раду цитира неготински професор Јован Пејкић.[12] Пејкић је у праву када примећује да је влашко стваралаштво са тематиком о Хајдук Вељку мање познато;[13] поједини аутори, чак, ову чињеницу сматрају штетом и, као заинтересовани аналитичари, изражавају жаљење што влашком усменом песништву ове врсте није указивана одговарајућа пажња од стране записивача народног мелоса, верујући, при том, да тих песама још увек има у «живом народном памћењу, особито у планинским селима источне Србије».[14] С друге стране, највећи део сакупљених и објављених песама на поменутим језицима има видан пропуст јер је песмама записан само текст, без мелодије, иако оне не живе у народу као рецитације, већ искључиво као напеви! Можемо чак прилично смело тврдити да би звук песама о Хајдук Вељку данас можда и потпуно утихнуо да 1892. године Мокрањац није сачинио своју VI руковет, којом је Вељко, како каже Станисављевић, «на маестралан начин ушао у уметничку хорску концертну музику».[15] Стога сматрамо вишеструко драгоценим пример влашке песме о Хајдук Вељку који овде доносимо, јер је снимљен уочи јубиларне двестоте године од Првог српског устанка, и то на унгурјанском говорном подручју, са кога немамо, о овој теми, ни један једини стих. Поред тога, песму приређују аутори који имају и неопходно музиколошко образовање,[16] те ће тако од заборава, поред текста песме, бити спашен и начин на који је она звучала током протекла два века. * Песма је снимљена августа 2003. године на брду Количан у Тополници, невеликом селу које припада средишњем делу слива Поречке реке. Додуше, у првом хеуристичком плану нису биле песме о Хајдук Вељку, већ влашке митолошке песме о постанку света. За њима етнолошко одељење Музеја у Мајданпеку трага већ дуже време. Али, с обзиром на предстојећи јубилеј, сви сарадници су добили задатак да се посебно распитују и о певачком репертоару [стр. 58] везаног за Хајдук Вељка. С пролећа 2003. године агилни сарадник из Тополнице Мирослав Петровић Амза известио је Музеј да је тамо упознао старог лаутара који зна велик број песама са списка који је добио као оријентацију.[17] Између осталог, упозорио нас је Петровић, тај лаутар зна и песму о Хадук Вељку. Стицајем околности, баш на том делу Тополнице Музеј у Мајданпеку има и посебно вредног сарадника, студента Горана Петровића. Замољен да нам припреми терен, Горан је направио скицу пута до куће старог виолинисте којег је иначе и сам добро познавао. Наоружани «лаким» теренским алатом (диктафоном, фотоапартаом, бележницом), кренули смо једног јулског дана музејским мопедом пут Количана. Али, на циљ нисмо стигли одмах јер нам је први пут пукла сајла, други пут нас је издао карбуратир, трећи пут се поломила некаква осовина, четврти пут смо сами били запали у неко грипозно стање! Када нам се коначно смиловала муза која брине о исправности музејских возила из категорије бицикала са помоћним мотором, као и о здрављу времешних записивача народних умотворина – зашло се већ дубоко у август! Остало је још да се савлада брдо Количан, а оно је било такво да смо морали свом тежином од стотинак килограма да легнемо на наш мопед да се не бисмо претурили уназад! На крају, пут нам се исплатио: нашли смо кућу љубазног виолионисте и гајдаша Јована Макуловића, званог Вануце Карабашу, на коју нас је Горан упутио. Кућа, окућница и сам домаћин били су такви да је само негде у близини фалила табла која упозорава да смо зашли у терен који је под заштитом закона као амбијентална целина с краја XIX века! Камено степениште, кућа са зиданим шпоретом, на зиду петролејка јер струја овда још није стигла. Домаћица, смерна, блага и тиха старица Босиљка – неписмена, домаћин Јован, без дана школе, стекао некако ову вештину у војсци, тек толико да може да чита крупније наслове у новинама и сат који држи у кутији на зиду, да слуша транзистор на српском језику и да удешава будилник по њему када јавља колико је тачно време тамо негде у великом, белом свету. Да, вели, зна све песме по које смо дошли; показује нам инструменте на којима је нарочито вешт: виолину и гајде! Последњи је гајдаш у овом крају и зато има надимак Карабаш! Али, од очекиваног свирања ништа јер му се претходног дана некако омакла секира па је нехотице посекао прст на левој руци, и то баш онај који је важан и за виолину и за гајде. Рана је дубока али непревијена; сасирена крв добила црну боју и обавила прст готово као нокат. Због тога се Јован нада да ће зарасти за који дан и да можемо сигурно рачунати да ће за следећи викенд бити спреман за свирку! Уследило је фотографисање у кући, испред куће (сл. 1), с гајдама и без њих: немилосрдно мучење «мотива» коме су склони неки провинцијски етнолози који неће признати никад да сликајући остатке минулих времена заправо снимају сећање на своје детињство и рану младост! Уследило је љубазно упутство којим заобилазним путем треба ићи да би се избегле врлети Количана, и овлашни опис раскрснице која се не сме пропустити ... Кратко путешествије замршеном топографијом локалних путељака, између ретких њива и усамљених и напуштених колиба, с уредно сложеним пластовима сена који дају до знања да ове појате ипак по неко обилази. И коначно раскрсница. Али код ње кућа која није била у опису итинерера! Пред кућом, на трему, висок вижљаст човек, великог орловског носа и мрког погледа испод густих веђа «да те стра' увати»! Стоји у хладу, готово наг због несносне летње спарине, и посматра: као да је нека ђаволска стража, задужена да вас не пусти из планине, да вас стално страши и враћа у њене лавиринте док уморни и слуђени не упаднете у неки понор и постанете део приче с којом ће се сељаци да терају спрдњу у својој доколици. И као што јахач [стр. 59] у таквој ситуацији препушта коњу да бира пут, тако смо ми дали гас и препустили се мопеду да сам одлучи куда ће. А он је кренуо уз брдо прашњавим путем који је водио, убрзо је постало јасно, у Мироч планину и Неготинску крајину а не у Мајданпек који је остао на супротној страни и у који је ваљало стићи. Тако смо се, после пола сата ломатања, нашли поново пред оном кућом на раскршћу. Човек је био и даље на истом месту, и када смо угасили мотор и застали да га питамо за пут којим се силази у долину, он је покретом руке показао да неће да разговара док стојимо на путу и да треба да свратимо. Помисливши да је наглув, ушли смо у двориштве и са пристојне удаљености поновили питање. «Нећу да ти кажем док прво не попијемо по једну!» рекао је мртав озбиљан, и показао на флашу са ракијом која је већ до пола испијена, стајала крај његових босих ногу. «Не, хвала, топло је!» рекосмо, мислећи на несносну летњу спарину! «Аха, седи онда ту, сад ћу ја да донесем 'ладну!» - рече, и уђе у кућу. Убрзо се врати с полокчетом ракије, жутом ко дукат и са грашкама хладног зноја по кристалном стаклу, очито од дугог боравка у фрижидеру. «На», вели, «ова је ладна ко лед! Пиј и казуј кој си». Није се имало куд. Тако је овај необични човек у једном даху и уз сасвим мали утрошак хладне и добре ракије, сазнао и ко смо, и шта смо, и одакле смо, и шта тражимо у његовом планинском царству. «Кажеш, био си код оног несрећног Јована да снимаш старе песме! А јел' ти тај причао о мени?» «Можда и јесте, али ја не знам ко сте ви!» «Сад ћеш да чујеш!» рече и опет се изгуби у кући. Вратио се са виолином! Лаутар?! Каква неочекивана срећа! Док је трајао обрачун између тог необичног човека и његовог старог прашњавог инструмента, (сл. 2) разговор је текао овим редом: «Да ли знате, можда, песму о Хајдук Вељку?» - «Пиј ту ракију, сад ћеш да чујеш!» - «А песму о Сунцу и Месецу?» - «Пиј ракију, сад ћеш да чујеш!» - «А ону о томе како је бог створио земљу?» - «Пиј, бре, сад ћеш да чујеш!» Када се штимовање коначно завршило, ракије у оном полокчету било је за око три прста мање. Тако смо упознали и заволели старог лаутара Илију Мартиновића, званог Љика Боцока, тако је он упознао и заволео нас, и тако смо се изненада и неочекивано нашли у правој ризници старинске влашке музике.[18] Од десетак песама које смо снимали у више наврата (сл. 2), издвојили смо ову о легендарном крајинском војводи. * Beћ након првог преслушавања Илијине песме о «Ајдук Велку», оно што се намеће као општи утисак је да њени мелодијско-ритмички мотиви неодољиво подсећају на познати и популарни напев «Књигу пише Мула паша». Илијина песма, коју је он научио свирајући са двојицом браће по Неготинској крајини, сасвим извесно, представља влашку верзију поменутог примера. Док пева, извођач истовремено сам себе прати на виолини, што је иначе својствено влашким лаутарима.[19] Дурска лествица је у основи мелодијске линије која је укалупљена у тродел. Дакле, у песми се издвајају увод, средишњи део и завршни, тј. кода. Величина уводног дела је 26 такта и у њему је уочљива појава два различита мотивска материјала «а» и «б» на основу којих и читав облик уводног дела има форму А А1 Б А2. Ритам је аксак у комбинацији тактова од 7/8 и 5/8. Мелодијски амбитус је широк и креће се на појединим местима чак и до октаве. У средишњем делу се излаже сва драмска радња. Овај део чине неколико мело-строфа. Свака од њих представља понављање двостиха од по 16 тактова. Извођење је комбинација вокално-инструменталног са кратким инструменталним деоницама, којима извођач скреће пажњу на даљи драматуршки ток. Однос инструменталне и вокалне деонице остварен је кроз једноглас, изузев на местима где долази до случајне хетерофоније. Мелодијска основа је у дурској свери и саткана је од мотива из увода («а» и «б») и управо овај средишњи део је најсличнији поменутој песми «Књигу пише Мула паша». По мотивској шеми њена структура је Б1 Б2 А2. Аксак ритмички систем је заступљен и у овом делу, и остварен је комбинацијом 5/8 и 7/8 такта. На крају, као трећи део песме, јавља се врло кратка кода од свега једног такта. Сличност са песмом «Књигу пише Мула паша» је најпре у погледу ритмичко-мелодијских мотива. И једна и друга имају специфични мотив понављања истог тона (мотив б) па чак у извесној мери постоји [стр. 60] корелација и са другим мелопоетским елементима. Сличност је велика и са осталим варијантама песме «Књигу пише ...», забележеним у српском, македонском и бугарском фолклору. По својој форми (тродел), начину извођења (вокално-инструментално од стране истог извођача), стиху (симетрични осмерац), тематици (погибија главног јунака) са патосом на крају, песма о «Ајдук Велку» носи сва обележја влашке баладе, онако како је овај мелопоетски тип дефинисао проф. Девић.[20] Међутим, када погледамо транскрипцију, оно што даље запажамо је прилично ретка употреба украса који су иначе карактеристични за музичку традицију не само Влаха него и читавог музичког поднебља источне Србије. Видимо да је мелодијска линија прилично оштра и исцепкана, са доста пауза и агогичких ознака, потпуно, дакле, страна традиционалном влашом музицирању. Слушајући пример, закључујемо да се лаутар служио необичном техником брзог повлачења гудала, при том користећи само један његов мали део. Имајући у виду мало украса својствених виолини (највише мордента), исцепкану речитативну мелодију уместо богато мелизматичне и, нарочито, хетерофона сазвучја, намеће нам се закључак као да се наш виолиниста на све могуће начине трудио да дочара звук гусала![21] Чак и његов глас, више подсећа на гусларски стил црногорско-херцеговачког певања, него на умилно мелизматично певање које чујемо од Влаха док певају баладе. Сиже ове песме је такође епски, ако се изузме чињеница да стихови нису низани у јуначком десетерцу већ у осмерцу са местимичном појавом каталектичког седмерца који се допуњује слогом «мă». Колико год била балада, ова песма је у истој мери и епска, јер влашке баладе можемо, сасвим сигурно, сматрати и осебеним епским песмама. На крају, треба приметити да је ова песма јединствена и по томе што се први пут, у целокупном циклусу певања о Хајдук Вељку, отворено помиње име издајника. То је неки несрећник из Џанова (Душановца), по имену Милутин! Кад год му помене име – певач гадно и сочно опсује. С правом хоће рећи, јер је издајство, нарочито у борби, највеће зло које треба осуђивати док је света и века. [стр. 61] [1] Вукашин С т а н и с а в љ е в и ћ, Хајдук Вељко у песми на четири језика, Развитак, 2, Зајечар, 1987, 89. [2] Исто, стр. 88. [3] Радмила П е ш и ћ, Хајдук Вељко у народном певању и приповедању, Развитак, 4-5, Зајечар, 1983, 62. [4] В. С т а н и с а в љ е в и ћ, Хајдук Вељко у епској поезији, Развитак, 3. Зајечар, 1983, 82. [5] Р. П е ш и ћ, н.д., 63. [6] В. С т а н и с а в љ е в и ћ, н.д., исто. [7] Драгослав Д е в и ћ, Народна музика Црноречја, Београд, 1990, 33 (види нотни запис бр. 56 на стр. 177). [8] Исто, 33. [9] Сава Ј а н к о в и ћ (записивач), Хајдук Вељко и Стојан Абраш, (влашка народна песма), Хајдук Вељко (одломци влашке народне песме), Развитак, 2, Зајечар, 1970, 54-59. Песме су штампане двојезично. [10] Исто, 59. [11] Милан Ђ. М и л и ћ е в и ћ, Кнежевина Србија, Београд, 1876, 1009. [12] Јован П е ј к и ћ, Влашка верзија песме о Хајдук Вељку Петровићу, Развитак, 1, Зајечар, 1980, 75-76. [13] Исто, 75. [14] В. С т а н и с а в љ е в и ћ, Хајдук Вељко у песми на четири језика ... 89. [15] Исто, 88. [16] Први аутор има, поред осталих, и музичко образовање из средње школе, али са приличним одмориштем између разних активних видова мелографисања, а други аутор је при крају студија етномузикологије на Музичкој академији у Београду. [17] Реч је о репертоару песама лаутара Миладина Николића из Дубоке код Кучева, који смо сачинили почетком девете деценије XX века и који нам служи као «еталон» за проверу сваког другог влашког лаутара пре него што се одлучимо да ли ћемо снимити његово музичко умеће или не. То су песме: 1) Kînćiku alu Luna šî alu Suare, 2) Alu Majstoru Manojlja, 3) Alu Stari Novak, 4) Alu Miu Ajduku, 5) Alu Pătru Kobiljanu, 6) Alu Ivan Babejić, 7) Alu Radu Ajduku, 8) Alu Kraljević Marku, 9) Alu Knjaz Mihajlo, 10) Alu Ajduk Veljku, 11) Alu Kralj Aleksandru, 12) Alu Śoban Kosta, 13) Alu uoică balură ku kornjică-n gură, 14) Alu Mošnjak batrîn, 15) Alu Tudor Tudorjesku, 16) Alu Pătru ku šărpilji, 17) Alu Janko Sîrbijanko, 18) Alu Gică Kîtanjică, 19) Alu Ana ku Iljija, 20) Žuoj dă điminjacă (đi drag), 21) Trij suruorj la fluorj, 22) Alu brad, 23) Alu balkanski rat, 24) Kum antalarit Bugari saćilji ... [18] Касније се испоставило да је сарадник Амза мислио на Илију, а други сарадник, Горан, на Јована. Илија и Јован су суседи и пријатељи који су годинама, као музичари, свирали и певали по селима Поречке Реке. Да нема «сусрета села» и сличних смотри, одавно би већ пали у заборав. [19] Драгослав Д е в и ћ, н.д. 34. [20] Исто, 33. [21] У литератури је већ уочен висок степен импровизације и извођачких способности влашких музичара, која им дозвољава да обично на виолини имитирају неке од инструмената као што су фрула, гајде, а у овом случају, видимо, чак и гусле. (Уп: Димитрије Г о л е м о в и ћ, Путујући музичар Богоје Царојевић, Развитак, 3-4 (188-189), 1992. |
||||||
|
|
||||||
|
[Текст песме
штампан је на стр. 61-64 часописа.] |
||||||
|
|
||||||
|
