СРПСКА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЕТНОСТИ
БАЛКАНОЛОШКИ ИНСТИТУТ САНУ
ПОСЕБНА ИЗДАЊА
КЊИГА 35

СТАРИНА НОВАК И ЊЕГОВО ДОБА

ЗБОРНИК РАДОВА
са међународног научног скупа
одржаног 16-17. септембра 1986. године
у Доњем Милановцу

Београд 1988

НАПОМЕНА:
Црвено обојен текст у угластим заградама,
 облика [Стр. 65]
 означава крај стране у изворном прелому.

У румунским изворима и румунској историји литератури име Старине Новака, или “Баба Новакa'', како га Румуни називају, везано је за владавину војводе Михаја Храброг (Mihai Viteazul), и то од почетка Михајеве борбе за ослобођење, 1595, па до завршетка његове владавине, 1601. године. Ти догађаји су привлачили посебну пажњу како политичара тако и дипломата и посматрача из разних европских земаља. По наводима историчара Константина и Дина Ђурескуа, број тих докумената само у збиркама Хурмузаки и Вереса, као и оних из пољских архива достиже цифру од четири хиљаде. Енглески историчар Richard Knolles у својој општој историји Турака, објављено у Лондону 1603, посебно се осврће на витешка дела овог румунског војводе. Најзад, у другом низу описа на више европских језика говори се о румунским земљама и њиховом господару Михају Храбром.[1]

Између осталих изворних дала која се односе на Михаја Храброг треба споменути савремене хронике Балтазара Валтера (Waltera) и Иштвана Самошкезија (SzamoskØzy), а од историјске литературе која обрађује посебно Баба Новака, монографије Јоакима Крачуна,[2] Ђорђа Марина[3] и Јона Ђорђескуа[4] из најновије румунске историографије. [Стр. 65]

Иначе, румунски извори приказују Баба Новака као војсковођу најамничке војске Михаја Храброг, било у његовој борби за ослобођење балканских народа од Турака - у првом реду Срба и Бугара - било у његовим ратовима за уједињење трију румунских провинција, Влашке, Трансилваније и Молдавије. Извесна пажња посвећена је и Баба Новаковим ратовима раме уз раме са српским устаницима у Банату.

На европској сцени у време Михајева доласка на власт, септембра 1593, папа Климент VIII (1592-1605) основао је био такозвану „Свету лигу“ са циљем прогањања Турака из Европе. Он је окупио око себе Шпанију, Аустрију, неке италијанске провинције, са Тосканом на челу, те добио подршку неких немачких кнежева.[5] Као вазал Трансилванијског војводе Сигисмунда Баторија, који је и сам припадао Лиги, и гневан на сурову експлоатацију коју су Турци вршили у његовој земљи, па и жељан да ослободи балканске хришћане од Турака, Михај је приступио „Светој лиги” и повео је рат против Турака. Уздајући се у помоћ балканских народа, код којих је тада завладало дубоко превирање, у јеку распадања турског војничко-феудалног система након смрти Сулејмана Величанственог, Михајева војска је прешла Дунав, марта 1595, и допрла чак до планине Балкан. Месно становништво, охрабрено присуством Михајеве војске, подигло се на устанак и њих око две хиљаде хајдука кренуло на Софију. Турски хроничар Мустафа Селаники тим поводом је писао да су у другој декади Шевала (од 19. до 28. јуна 1595) „ђаури” доспели до Никопоља, и како им нико није изашао у сусрет, опљачкали су све на шта су наишли и опустошили град Туртукају, који су потом спалили и сравнили са земљом.[6] Претходница ове експедиције допрла чак до Варне на обали Црног мора. На челу побуњених сељака стајао је Баба Новак. Михај је још тада уочио војничке особине овог војсковође и његових хајдука за општу ствар, па је српске хајдуке примио у састав своје војске а Баба Новака поставио за једног од својих најглавнијих војних старешина.

Године 1594. и Срби у Банату су се увелико спремили да се подигну на устанак против Турака. За то је сазнао трансилванијски војвода Сигисмунд Батори, па им је послао писмо, уверавајући их да се он одбио од Турака, да је прешао на страну хришћана и да се спрема да заједно с њима крене на Турке. Срби су се томе обрадовали и да би му посведочили колико угледа ужива у њиховим очима, понудили су му титулу српског краља и деспота; па су у вези с тим послали и једно изасланство у Алба Јулију. Шеф изасланства био је неки Тодор. Тада је Сигисмунд послао Србима заставу, обећавши им сваколику помоћ. [Стр 66] Поручио им је да ће им дати знак када да се подигну на устанак, а он ће им, заједно са Молдавијом, Ердељом, Влашком и Угарском кренути у помоћ; заузеће Темишвар и прогонити Турке све до Цариграда па и тамо се више неће дуго задржати. Охрабреним тим обећањем, Срби у Банату се подигну на устанак.[7] И Михај Храбри је још у пролеће те године успоставио везу са устаницима Србима у Румунији у Банату.[8] У почетку су устаници имали успеха: освојили су Бечкерек, Фађет и Бокшу, а једна чета хајдука окупирала је Вршац, који је тако постао центар побуне.[9] Из архивских извора се дознаје да се почетком јула 1594. године 4. 300 хајдука борило против 30.000 Турака темишварског паше Хасана. Међутим, Сигисмунд није био у могућности да испуни своје обећање: није им претекао у помоћ јер му је дијета забранила. Након почетних успеха, Срби су били потучени и готово сви поубијани. Само је мали број пребегао у Трансилванију.[10]

Мађар Иштван Самошкези, савремени трансилванијски хроничар, писао је о Баба Новаку да је пореклом Србин из Пореча код Смедерева, да се неко време потурчио и постао субаша, а када се покарабасио с Турцима, одметнуо се у хајдуке. Турци су му припремили замку и ухватили га, стрпали у тамницу и повадили му све зубе из главе, па је тад прозван Баба Новак. У почетку, Баба Новак је био обичан војник, а онда је дошао код Михаја Храброг - пише Самошкези - у Влашку, где га  је овај поставио за капетана над хајдуцима.[11] То је, по својој прилици, било после прве Михајеве пролећне офанзиве на Балкан, 1595. године, а не после битке код Калугаренија (13/23. августа 1595), како тврде неки историчари. По наводима историчара Б. П. Хасдеуа, Баба Новак је рођен око 1530, што значи да му је било 65 година када је ступио у Михајеву војску. [12]

Сада су се Турци спремали за противофанзиву. Априла 1595. турски диван, сазван у Цариграду под руководством великог везира Ферхад-паше, одлучио је да хитно помогне гарнизонима јужно од Дунава, који су се с муком одржавали под силном навалом Михајеве војске, чије су челне одреде сачињавали хајдуци Баба Новака. По исказу поменутог турског хроничара Мустафе Селаникија, у Цариград су стигли нови захтеви [Стр. 67] за помоћ, у другој декади јуна, од стране турских насеља на Дунаву, где су - како каже Селаники - све скеле и њихови градови попаљени и опустошени. Сада је велики везир почео да скупља велику војску, по неким сведочењима 40.000, по другима 80.000, 100.000, па чак и свих 300.000 људи. Ова војска, којом је руководио Синан-паша, наследник Ферхадов, далеко је превазилазила број румунских бораца, чији се број пењао на 8.000 и још 2.000 Мађара Алберта Кираљија.[13] Михај је очекивао помоћ од Сигисмунда Баторија из Трансилваније, која ни овог пута није стигла. Турска војска успела је да потисне Баба Новакове хајдуке преко Дунава, од 4. до 7. августа 1595. по старом календару, благодарећи мосту преко чамаца који је претходно била саградила, и тако прешла Дунав у Влашку. Због велике Турске надмоћности, Михај није био кадар да се с њима сукоби на отвореном пољу, па је зато изабрао село Калугарени, на путу од Ђурђуа ка Букурешту. Битка се одиграла 13. августа те године.[14] У њој су без сваке сумње, учествовали и хајдуци на челу са Баба Новаком, који су се управо били повукли са Балкана у Влашку, бежећи испред турске контраофанзиве, те нанели уништавајући пораз турској војсци. Да би победа била потпуна, требало је протерати Турке преко Дунава назад, али то је било изван Михајеве моћи. Он се повукао ишчекујући помоћ. Овом приликом помогао му је Сигисмунд Батори са 22.000 Секлера, 15. 200 најамника племства и трансилванијских градова са 63 топа. Из Молдавије му је притекао у помоћ Штефан Разван са 3.000 војника и 22 топа. Тада су Турци почели опште повлачање. Шестог октобра савезничке снаге су заузеле Трговиште, а 12. октобра Букурешт. Кад су савезници дошли до Ђурђуа, Турци су се већ били повукли на десну обале Дунава, оставивши за собом само заштитницу и део плена. Приликом бомбардовања моста погинуло је или се подавило мноштво људи, а више од 8.000 заробљеника је ослобођено. Утврђени град Ђурђу освојен је 20. октобра 1595, благодарећи, пре свега, одреду од 300 Талијана, које је послао војвода од Тоскане, а који су се специјализовали у освајању утврђења.[15] Свакако да су се не малу улогу у овој бици одиграли и хајдуци Баба Новака. Тако је Влашка поново стекла слободу и границу на Дунаву. Сигисмунд се вратио у Трансилванију, а Штефан Разван у Молдавију. Што се тиче Турака, њихов војни напор сада је био уперен на Угарску, против Хабсбурговаца и Сигисмунда. Али је Михај наставио рат против Турака. Да најманичка војска не би остала неактивна, и да био се одвратила од пљачкања властите земље, Михајеве трупе, заједно са одредом Баба Новака, пређу Дунав у пролеће 1596. [Стр. 68] и стану да пустоше област између Дунава све до превоја на планини Балкан. Запалиле су Плевну и доспеле чак до Софије, заробивши том приликом колоне за снабдевање турске војске под командом Хасан-паше. Из саопштења трансилванијског хроничара Самошкезија, савременика тих догађаја, дознајемо да је у овој бици Баба Новак стекао велики углед у очима Михаја Храброг. О томе Самошкези пише: "Једном га је Михај Храбри послао да ратује с оне стране Дунава. Кренуо је Баба Новак са још седам стотина око себе, и запленио замак Враца, на два дана хода од Дунава. У то време Турци се сакупили с оне стране Дунава да им затворе пролаз. Баба Новак, не усуђујући се да се врати истим путем којим је дошао, довео је читаву војску на брдо Барконц, што се налазило с оне стране Враце, близу планине Балкан; кретао се овуда с војском док није стигао близу Софије. Затим се повратио, након многих околишења, стигао на Дунав код старог флорентинског замка низводно од Оршаве, недалеко од Видина, и овде заподео борбу са флорентинским Турцима, заробио многе шајке што су припадале замку и пређе на њих са својих седам стотина хајдука и тако се врати са малим губицима у Влашку. Од војске пропало му је осам војника, али је довео са собом много робље и стоку. Од тада је био у великој милости код војводе Михаја."[16]

О истом догађају сам војвода Михај пише: "Када сам дознао за то, и знајући којим путем ће прећи и преко којих брда, да би се састао са султаном у Софији, послао сам Баба Новака... И он крене са својим хајдуцима и пређе преко Дунава и оде до брда да сачека Хасан-пашу на месту које сам одредио. Када је паша хтео да пређе преко ових планина, Баба Новак се устремио на њега, разбио га и натерао у бекство, посекавши на комаде многе од њих, одузевши им камиле, и коње, и оружје и читаву џебану што су имали. А затим се врати са пленом у Влашку, док је Хасан-паша с муком подносио ову срамоту што му је Баба Новак нанео.[17] "Румунски извори не помињу где је Баба Новак прешао Дунав и о коме је превоју планинском на Балкану реч. Зна се само да је напад извршио крајем априла 1596, и да су одмах после тога, вероватно у повратку, 1.500 Баба Новакових хајдука успели да освоје Плевну, којом су приликом запленили много заробљеника, између осталих жену, сина и ђерку богаташа Михалоглуа, који је дао 500.000 дуката откупнине за њих.[18] Осим тога, хајдуци су однели [Стр. 69] из Плевне, како јавља један дипломатски извор из Прага, 4.000 дуката и заробили 70 богатих Јевреја и 400 турака, за чију су откупнину примили 400.000 талира.

По тврђењу румунског историчара Константина Великог, у августу исте године била је нова експедиција Михајеве војске, па и хајдука Баба Новака, јужно од Дунава.

Према једној вести из Беча од 2. септембра те године, Михајева војска је прешла Дунав и напредовала три дана, те опљачкала једно велико трговачко насеље. На повратку сустигла их је војска од 8.000 Турака, од којих они покољу известан број. И док су при повратку прелазили Дунав, наишли су на турске лађе што су превозиле муницију и џебану за војску у Угарској. Лађе су потопили или запалили, а муницију и џебану запленили. Најзад, према једној другој вести из Беча од 7. септембра исте године, дана 25. августа 1596, војска од 1. 500 војника из Влашке прешло је Дунав и напала град Бабадаг од 20.000 кућа, трговачки центар из кога су извукли врло богат плен. Овде су заробили многе богате Турке и 150 запрежних кола. Њих је, према поменутом бечком извору, прогонила турска војска од 20.000 војника. Три дана су се борили, а кад су видели да више не могу да наставе пут, запалили су кола, побили заробљенике а онда прешли преко Дунава у Влашку.[19]

По трећи пут исте, 1596. године, Михај је, после 8. новембра, прешао Дунав са 12.000 војника и кренуо за Никопољ. Никопољски паша, плашећи се пораза, покушао да обрлати Михаја даровима и обећањима да ће се заузети код самог султана да га више никада неће нападати. Како је Влашка била исцрпљена овим ратовима с Турцима, Михај је с њима закључио привремни мир. Децембра исте године Михај је примио од Порте заставу као симбол господства.

Међутим, позиви Срба и Бугара са Балкана и даље су пристизали Михају да пређе Дунав. Хроничар Балтазар Валтер тврди да је присуствовао, 6. октобра 1597, када су Српски делегати дошли Михају и захтевали од њега да пређе Дунав, јер, наводно, 10.000 људи разних народности, који су већ заузели градове Кладово и Вашицу, чекају на њега да их поведу у борбу. [20]

Али, због борбе за еманципацију од трансилванијског војводе Сигисмунда Баторија, као и због санирања свог односа са властитим бољарима, Михају је било потребно да обустави непријатељства са Турцима. Прва му је брига била да успостави добре односе са аустријским царем Рудолфом II. Једна [Стр. 70] делегација издејствовала је у Бечу, фебруара 1597, да цар узме под своју заштиту Влашку и додели јој новчану помоћ за издржавање 4.000 најамника. Новац је већ у лето исте године доспео у Трговиште. Када је обезбедио ову помоћ, Михај је једним циркуларним писмом од 26. јуна исте године позвао најамнике, било из које земље, да се јаве под његову заставу, а да ће им он за ратне услуге плаћати по пет талира за коњаника и три талира за пешака, са одговарајућом повишицом за командно особље.[21] На тај начин Михај је сакупио неколико хиљада плаћеника, међу којима је, осим Румуна, било и Срба, Мађара, Козака и Албанаца. Групу за себе сачињавали су хајдуци - Срби, Бугари и Албанци - под командом Баба Новака. У замену за ту услугу, Михај се обавезао да ће својом војском помоћи при истеривању Турака из Трансилваније, Влашке, делова Угарске и признати аустријски суверенитет. Када су за то дознали Турци, они обнове непријатељства. Паша из Силистрије, на подстицај видинског паше, пређе иреко Дунава и уђе у Влашку да Михаја обори с власти, али био је одбијен. Септембра 1598. Михај пређе Дунав на шајкама које је одраније припремио и лично нападне везира Хафиз Ахмет-пашу, заповедника видинске тврђаве. „Проклети Михај, лично је напао Ахмег-пашу", пише турски хроничар Мустафа Селаники. Алаховом помоћи овај се спасао те није пао у руке Румунима, али је била заробљена сва његова џебана и шатори свих његових војника, као и сви топови.[22] Сада на десној страни Дунава оперишу три војске: једна код Никопоља, друга код Видина, а трећа код Кладова (Фетих-ислама). Њихове претходнице стижу чак до планине Балкан. [У другој бици за Никопољ умало што није пао и сам Михај, о чему опширно приповеда кантакузински летописаац. ] Тек 5. новембра 1598, по старом календару, румунске се трупе врате у Влашку, а с њима и одред Баба Новака, с многобројним сељацима Србима и Бугарима, што су били пришли Баба Новаку за време офанзиве против Турака. По причању самог Михаја, било их је 16.000 душа. У овим биткама Михај је био освојио Плевну, Рахово, Врацу, Флорентин и Видин, где му је сав српски живаљ изишао у сусрет. Павратак у Влашку је довео до пропасги свих Михајевих освајања у Бугарској и источној Србији. Михај је закључио мир с Турцима 6. октобра 1599, па је од тада све своје погледе могао упућивати према Трансилванији и Молдавији.  

Наиме, још у јесен 1598. Михај Храбри је послао свој корпус у Трансилванију, у којој се по други пут налазио на власти Сигисмунд Батори, пошто је априла исте године Трансилванију предао Хабсбурзима, а сам се повукао у Шлеску. Требало [Стр. 71] је бранити Орадеу од Турака. У румунској историографији нема помена о томе да ли је Баба Новак учествовао у овој одбрани.

У пролеће 1599. Сигисмунд је по други пут дао оставку на војводство у Трансилванији. Сада је за новог војводу изабран његов рођак кардинал Андреј Батори. Пошто је нови владар почео да шурује с Турцима, Михај је био приморан, због обезбеђења Влашке и своје владавине у њој, да крене на Трансилванију, октобра 1599. Храничар Самошкези описује полагање заклетве Михајеве војске у Плоештију, 5. октобра 1599. године. Тога дана Михај је сакупио силну војску са свих страна - каже Самошкези - под командом Борђа Макоа. Дворјани, коњаници, заједно са Србима и Козацима, стајали су на тргу. Пешаци, чији се број попео на 50.000, јер су међу њима били и хајдуци Баба Новака, сврстани су били у пет до шест редова, пачев од трга па све до војводиних врата. Војска је полагала заклетву на верност Михају, и Михај са своје стране војсци.[23]

Када је Михај био обавештен да се Мојсеј Секељи налази пред њима - прича даље хроничар - он је одабрао 2. 500 Срба и Козака и послао их да се обрачунају с њим. Пошто га нису нашли, отипли су даље и допрли до изнад Сибиуа, да би напали војску кардинала Баторија. Баба Новакови хајдуци, који су усзпут палили и пљачкали све на шта су наишли - каже Самошкези - сгагли су у Турну Рошу.[24] И остали део војске стигао је 17. октобра до Сибиуа, заузео село Шелимбар и брдо изнад њега. Сада су хришћанске војске имале да се боре између себе. Историчари Константин и Дину Буреску овако описују битку код Шелимбара: „Борба је почела 18. октобра 1599. Око 20.000 Михајевих и 15-16.000 ердељских војника кардинала Баторија борило се између себе. У 9 сати ујутро Баба Новак, који се са својим хајдуцима налазио на левом боку првог борбеног реда, примио је наредбу за напад, на који су Баторијеве трупе одговориле противнападом. То се још једном поновило и изгледало је да ће победа бити на страни Баторија. Тада се Баба Новак повуче и неки су се војници почели осипати. У том тренутку Михај лично ступи у акцију, осоколи своје трупе и крену на јуриш са много смелости и личне храбрости, одбије Мађаре и зароби и самог њиховог команданта. Кад то угледа кардинал, који је посматрао развој битке са оближњег брега, не чекајући исход, побегне у брда на истоку Трансилваније, у намери да пређе у Молдавију. [У овој бици код Шелимбара пало је више од две хиљаде војника, једна хиљада је заробљена, заједно са 45 топова и неколико ратних застава.] Три дана касније, 21. октобра 1599, Михај је с великом помпом ушао у престоницу [Стр. 72] Алба Јулију, и прогласио Трансилванију својом провинцијом. Она ће остати његова пуних 11 месеци.[25]

У пролеће 1600. Мижај пошаље Баба Новака у Банат, да се бори против Турака. Код Липове Михајева војска и Баба Новак потуку Турке. Нешто касније, док се још налазио у Банату, Баба Новак је добио наређење од Михаја да са 5.000 људи крене за Молдавију. И заиста, сада је Михају преостало још само заузимање ове румунске покрајине, иначе пиона пољске политике, у којој је нашао уточиште Сигисмунд Батори после напуштања Ердеља. Маја 1600. Михај је ступио у борбу против војске молдавског кнеза Јеремије Мовиле код Сучаве и Хотина. Битка је трајала неколико дана, а онда је Михај заузео Бакау, па Роман. Баба Новак је увек био у претходници. Првог маја 1600. трупе Јеремије Мовиле биле су поражене код Тргу Тротуша. Баба Новак се припремао за даље сукобе. Издвојио се из главног дела војске да би кренуо за Јаши, где је стигао пре 19. маја. Затим је наставио напредовање долином Жиуа, па долином Прута. Успут је све опљачкао. Код Хотина, Баба Новак је нападао град заједно с Михајевом војском. Али нису успели да га освоје. Михај се вратио у Сучаву, чију је посаду сачињавао само одред Баба Новака. Вративши се у Јаши, крајем маја 1600, Баба Новак је примио наређење да иде на југ, да са осталима ослободи од Турака остатак Молдавије, и заведе ред тамо. Јеремија Мовила, који се био затворио у Хотину, убрзо после тота пребегао је преко Дњестра. Тако је Михај Храбри, благодарећи помоћи Баба Новака, успео да се прогласи владарем трију румунских провинција - Влашке, Трансилваније и Молдавије.

Мећутим, када се Михај вратио у Трансилванију, наишао је на устанак ердељских племића, који је подржавало саско племство. Побуњеницима приђе и царски генерал Борђе Баста. Михај је запао у невољу: он је могао само с великим тешкоћама да исплаћује најамнину војсци, јер му је и цар Рудолф II отказао ранију помоћ. А издржавање војске стајало је близу сто хиљада талира месечно. Онда су се најамници дали у пљачку. На то се немеши сакупе у Турди, објаве побуну против румунског војводе и изаберу Иштвана Чакија за вођу. Градови Клуж, Бистрица, Сибиу и Брашов се такође побуне. Незадовољни најамници почели су да прелазе на страну устаника. Најгоре је било то што је против Михаја устао и генерал Баста са својим трупама. Одлучујућа битка одиграла се 18. септембра 1600. код села Мираслауа, између Турде и Алба Јулије. Михај је располагао са 10-12.000 војника, док је Баста имао 18.000, међу којима и 6.000 прворазредне војске: немачку и фламанску оклопну коњицу и валонске и француске мускетаре. [Стр. 73] Пошто је Михајева војска заузела повољнији борбени положај, Баста је прибегао лукавству и вештом тактиком извукао румунску војску на чистину и ту је до ногу потукао. По неким изворима, Баба Новак није учествовао у овој бици. Михај га је позвао када је битка почела, да му брзо притекне у помоћ. Баба Навак се, наводно, тада налазио у Влашкој, на дужности врховног команданта војске војводе Патрашкуа, сина Михајева. По тим изворима, Баба Новак је кренуо у помоћ, али није стигао на време. Очевидац, хроничар Самошкези приповеда да је на једном састанку у Брашову Баба Новак прекорео Михаја: „Зашто си се упустио у борбу с њима. Зар ти нисам писао да ме чекаш, јер сам знао да стојиш лоше, а и молдавска војска је била на путу", завршава Самошкези.[26] Вероватнија је, међутим, верзија, коју подржавају историчари Балческу, Јорга, Атанасиу, Марин, Крачун и други, да је Баба Новак учествовао у овој бици. Ћиро Спонтони, талијански хроничар, иначе секретар генерала Басте, такође тврди да је Баба Новак био у бици код Мираслауа, а Николае Балческу даје шири опис те битке. Спонтони тврди да је Баба Новак држао десно крило Михајеве војске, са чиме се слажу и Балческу, Јорга и други. Пуковник Виктар Атанасиу о распореду румунских снага код Мираслауа тврди следеће: „Десно крило што се пружало чак до близу Мориша било је састављено од ескадрона коњице, козачке и румунске (око 4. 500 људи) и од једног великог батаљона пешака, састављеног од Секлера, Срба и Румуна. Читавим овим крилом командовао је стари али искусни генерал Баба Новак."[27] Када је под ударом непријатеља попустило десно крило Баба Новака, у Михајевој војсци је наступило расуло.

Пошто је изгубио битку код Мираслауа, Баба Новак је и даље остао веран Михају, уоркос неким мађарским и аустријским изворима по којима је после те битке Баба Новак напустио свог господара. Када је пољски канцелар Јан Замојски напао Михаја, прелазећи преко Сибиуа, овај га је зауставио с војском придошлом из Влашке и реко Фагараша и Брашова. Овде је, у Брашову, Баба Новак упутио Михају оне прекоре што се упуштао у битку код Мираслауа. Одавде, Михај је послао Баба Новака да заустави одвећ брзо напредовање Пољака. Између 9. и 19. октобра 1601. Баба Новак, на челу једног одреда, потиснуће Пољаке тако да су они у напредовању закаснили десет дана задржавши се у околини Плоештија, тврди историчар Јоаким Крачун.[28]

У последњем свом покушају да поврати изгубљено - наводи Крачун - после нових мањих битака код Сарате, Најениа [Стр. 74] и Чептуре, Баба Новак је остао веран Михају, и био уз њега.[29] Побеђен и напуштен од свију, па чак ни о Баба Новаку неко време није имао никаквих вести, Михај оде у Беч и Праг код цара Рудолфа II, да од њега потражи помоћ, како би поново освојио Ердељ и Влашку.

На путу за Беч Михај је прошао кроз Ердељ - тврди Крачун - вероватно у пратњи Баба Новака. Тада ће Баба Новак, очигледно по Михајевом савету, понудити своје услуге Басти. О томе је сам Баста писао цару: „Дошао је к мени - каже Баста у свом извештају од 17. децембра 1600. године - један по имену Баба Новак, са приближно хиљаду кањаника и 600 пешака, које сам одмах примио у службу и послао на границу код Липове."[30]

Овде у Банату - прича даље Крачун - Баба Новак је дошао под удар освете Иштвана Чакија, старешине Мађара који су били незадовољни владавином Михаја Храброг, као и Мојсеја Секељија, који се недавно пре тога вратио у Ердељ да би убрзао поновни избор Сигисмунда Баторија, по трећи пут, за трансилванског војводу. И сам царски генерал Баста био је под присмотром.[31] Штавише, наводи се да је био и ухапшен, али убрзо после тога пуштен је на слободу. Оптуживали су га за издају. Баба Новака су такође оптужили за издају. Наводно, он је послао поверљивог курира с писмом темишварском паши, обавештавајући га да спрема да преда Турцима Лугош и Карансебеш. - „Дођи кад ти будем писао, па ће Лутош бити ваш" - кажу да је стајало у писму. Баба Новака ухвате на превару код Липове, и под стражом од десет доробанаца, окованог у ланце, пошаљу у Клуж, заједно са његовим свештеником Румуном Саксијем.[32] То је било 3. фебруара 1601. када је заседала дијета Трансилваније. На истој дијети, Баба Новак и његов духовник Сакси били су осуђени на смрт да буду живи спаљени.

Благодарећи напису историчара Штефана Метеша,[33] сачињеном на основу архивске грађе, дознајемо о догађајима од 3. и 4. фебруара 1601, који су непосредно претходили извршењу смртне казне. Ту стоји:

"3. фебруара 1601. - Доведени су Баба Новак заједно с једним свештеником. Доробанаца је било 10. Дали смо им по наређењу општине: 4 хлеба, динара 16; 1 1/2 ока сиршета, дин 20; 1/4 јарешег меса, дин 25; меса од срндаћа за дин. 25; [Стр. 75] Купили смо два хвата дрва да се употребе за спаљивање Баба Новака и свештеника. . . "

„Баба Новаку и његовим пратиоцима (тј. авештенику и двојици капетана Михајеве војске, Јоану Селештију и Сави Армашулу) 4 хлеба, дин 16; 4 фунти телећег меса, дин 8. . . лимунова, дин 8; цвекле, дин 6; 1/2 оке меда, дин 12; црна и бела лука, дин 6; 1/2 фунте пиринча, дин 8; свеће, дин 15; брашна од општинског."

„Циганима што су припремили ломачу за Баба Новака: свеће, дин 12; хлеба, дин 12; меса, дин 10; вина 3 оке, дин 12."

"Када је Баба Новак спаљен, купили смо ланац од гвожђа којим је био везан. "[34]

Смртна казна је извршена 5. фебруара 1601. године. У једном савременом документу стоји: "Баш на тај дан (5. фебруар), око 10 сати, били су живи везани за греде Баба Новак, најславнији војник Михаја Храброг, заједно са својим свештеником и спаљени на пијаци. Најпре су им одрали кожу. Онда су их тако одране везали за греде и ставили лицем окренуте изнад ватре, и тако их пекли. С времена на време би их квасили водам, како би им муке што дуже трајале. То је трајало око сат и по. А тада је интервенисао Баста, који је све то посматрао с прозора једне суседне зграде, и наредио да их више не квасе, како би им се прекратиле муке. Убрзо после тога су издахнули. После те страшне смрти, лешеви су им однешени изван града и побијени на колац, поред куле кројача. Просто је невероватно - каже хроничар - са коликом су брзином гавранови прокљували месо с њихових костију. "

Епилог извршења смртне казне огледа се овако у рачунима општине Клуж, према Метешовим наводима:

-  „6. фебруара 1601. - дали смо циганима што су одрали, спалили и набили на колац Баба Новака и свештеника, форината 7, дин 50;

Платили смо за Баба Новака и свештеника двојици џелата форината 3. Платили смо Луки Акси што је огулио колац за Баба Новачка, форинте 2."

-  “25. фебруар 1601. - Купили омо две греде од Георгија Екеша, на којима су били спаљени Баба Новак и свештеник, форинта 1, дин 20. “[35]

Док се ово догађало, Михај се налазио у Бечу и Прагу, у намери да покуша да добије царску помоћ. Ту је наишао на топао пријем и добио тражену помоћ, а затим, уз помоћ генерала Басте, успео да се врати у Трансилванију. Пролазећи кроз Клуж између 11. и 15. августа те године, после победе код Гораслауа од 24. јула, дознао је за смрт Баба Новака. На месту где [Стр. 76] је извршена смртна казна наредио је да се подигне застава. Становници Клужа били су кажњени да плате 100.000 форината одштете. Одатле је Михај отишао у Турду и ту разапео свој шатор, 17. автуста 1601. Два дана касније убијен је по налогу генерала Басте.

То је у главним цртама све што се данас у румунским изворима и румунској историјској литератури може прочитати о Баба Новаку.

Да закључимо. Старина Новак је, својим постојањем, својом херојском борбом и својом мученичком смрћу, постао симболом српско-румунског братства по оружју. И више од тога. Својом борбом за ослобођење Срба испод турског јарма постао је претеча Карађорђа и устанка од 1804-1813. По месту које му припада у историји борби српског народа за национално ослобођење, Старина Новак заслужује да му народ Тимочке крајине подигне достојан споменик. [Стр. 77]          

 *[Home]*[Novosti]*[Mapa sajta]*[O nama]*[O mestu]*

© Paun Es Durlic

04-03-2008

Free Hit Counter