Паун Ес Дурлић

 

Власац - васкрс потопљеног АРХЕОЛОШКОГ локалитета

 "Развитак", година XLIV, број 217-218, Зајечар, 2004. год, стр. 4-10.

 

Увод

 

Августа 2002. године, рибар из Доњег Милановца Момчило Ђорђевић случајно је нашао неколико археолошких предмета на локалитету Власац потопљеном изградњом ХЕ "Ђердап" I,  који је чамио готово заборављен под водама Дунава од 1971. године, а у време овог догађаја био је делимично откривен услед ниског водостаја.

Нађене предмете рибар је предао Музеју општине Мајданпек, на чијој се територији локалитет налази. Испоставило се врло брзо да је реч о налазима од изузетног значаја, чак сензационалним, па је мајданпечки Музеј извршио током 2003. и  2004. године више рекогносцирања терена. Предмети су послати у конзерваторски центар "Дијана" који ради при Народном музеју у Београду. Конзервација је завршена с пролећа 2004. године, а промоција налаза приређена је на конференцији за штампу 15. маја, поводом међународног Дана музеја.

Власац се налази у ђердапском делу Дунава, на око 13 км узводно од Доњег Милановца, односно око 3 км низводно од археолошког локалитета Лепенски Вир (сл. 1). Иако су се археолошке индиције појавиле нешто раније, ископавање на Власцу почело је тек августа 1970. године, у прилично драматичним околностима јер се ниво Дунава увелико дизао због завршних радова на изградњи бране хидроелектране «Ђердап». Већ следеће године локалитет се нашао под водом новоформираног Ђердапског језера, тако да је оно све што данас о њему знамо прикупљено само у две археолошке кампање. У хронолошком смислу, Власац (датован у мезолитик, VII миленијум пре нове ере) претходи Лепенском Виру, а у научном смислу представља кључ за разумевање ђердапске серије локалитета, која је пак угаони камен у настанку и развоју европске цивилизације.

Околности налаза

Налазач предмета Момчило Ђорђевић (сл. 2) рођен је у Доњем Милановцу 1958. године, у алаској поридици. Када је на Власцу нашао предмете био је, стицајем околности, и сам професионални речни алас.

Кућа Момчила Ђорђевића налази се на десној обали Дунава, тик уз реку, на месту званом Заподак. Удаљена је од Доњег Милановца око 10 км. Из дворишта куће пружа се прекрасан поглед на Поречки залив који је настао потапањем острва на коме је до 1832. године био стари Пореч. Археолошки локалитет Власац такође лежи на десној обали реке, око 3 км узводно од рибарске куће Момчила Ђорђевића.[1]

Августа 2002. године Средњу Европу задесило је велико невреме, праћено дуготрајном и јаком кишом. Многе велике реке су подивљале, Дунав је надошао као никад у последњих стотину година. Поплављени су многи градови кроз које ова река пролази, многа насеља, поља и путеви који се налазе на њеној обали. Кад год су узводне поплаве толике да доток воде пређе количину од 8000 кубних метара у секунди - (мерено код реперне тачке на ушћу Нере у Дунав!) - тада диспечери на Хидроелектрани[2] спуштају преливна поља да би се сав вишак надошле воде, који не може да се преради у струју, слободно прелио преко бране.[3]

Доњомилановачки рибари воле Власац јер је то једино место на целом потесу од ушћа Бољетинске реке па до рта Гребена где се може пристати и изаћи из чамца; остали делови обале су веома стрми јер их чине високе стене које се окомито спуштају у воду. Обала Власца има уску пешчану плажу и пропланак у близини тригонометријског стуба Д64. Пропланак је мали, једва да има пар квадратних метара, али је рибарима довољан па ту увек неко од њих обнови груби дрвени сто, и изгради неку врсту примитивног склоништа од грања, које им добро дође када их на реци изненада ухвати невреме. Довезу се чамцем до обале, привежу га за оближњу квргаву липу, која се, поткопана водом, нагнула ка реци, и под грањем склоништа сачекају да невреме прође; а онда назад на реку ...

Аласи на Власац чешће излазе из техничких разлога него из ових метеоролошких. Чине то кад год им се откине неки од камена који је везан за мрежу као тег и помаже да се она држи на жељеној дубини. Тада аласи дотерају чамац до обале, привежу га за липу и по уској пешчаној плажи траже погодан камен који би окачили на место оног откинутог.

Из тих разлога је на обалу Власца, средином треће недеље августа 2002. године, довезао свој чамац и рибар Момчило Ђорђевић. Водостај је био изузетно низак па је плажа на Власцу била откривена у ширини од добрих десетак метара. Изашао је из чамца и насукао га на шљунак. Кренуо је пешчаном обалом и погледом је почео да тражи погодан камен. Прошао је поред једног повећег комада загасито зеленкасте боје и махинално га је загледао, мада му због величине није одговарао. Био је бочно окренут и на страни која је била до пола закопана у земљи, уочио је необично удубљење. Окренуо га је и руком очистио рупу од муља: указала се савршена полулопта удубљена у камену! Да узбуђење буде веће, када је камен окренуо на страну, запазио је необичне урезе који су се, напуњени муљем, јасно истицали на глаткој позадини.[4] Нешто даље приметио је још један, сличан. И овај је имао полулоптасто удубљење, али је био без шара.[5] У близини је лежало и једно повеће, бело камено јаје.[6] Покушао је да га подигне али се показало да је веома тешко.

Вода је скинула знатан део хумуса и овде-онде се на плажи видела глиновита здравица. На појединим местима биле су гомиле разноликог камења, као да је неко дете невешто покушавало да га поређа у круг. Понегде су се [Стр. 4] уочавала повећа тамна поља, налик на ложишта са остацима гарежи. Било је много остатака речних шкољки. Пажљиво претражујући терен, покупио је успут један камени тучак,[7] на коме су биле урезане две унакрсне линије, мало даље је подигао рошчић неке дивље животиње.[8] Све је то унео у чамац.

О Власцу као археолошком локалитету није знао готово ништа: у овом тренутку чак није ни био свестан да хода по његовом тлу! Кад је локалитет ископаван 1970. имао је једанаест година,[9] а када је потопљен није још био напунио дванаесту. Камење је понео са намером да га узида у фонтану, коју је одавно желео да од природних облика подигне у дворишту своје куће.

Налазе је сместио у подрум. У међувремену је у Капетан-Мишином здању у Доњем Милановцу организовао продајну изложбу својих икона, које изванредно лепо резбари у дрвету. Поред икона, изложио је и камење из подрума, рачунајући да ће тиме лакше привући купце за своје рукотворине. Купаца није било, а ни много заинтересованих. Сећа се да је иконе, као и камење, нешто дуже загледао један познати београдски сликар, али није пазарио. Међу посетиоцима нашао се Бобан Васић, археолог и кустос са оближњег Музеја Лепенски Вир. Када је видео изложене предмете и чуо одакле потичу, скренуо је Момчилу пажњу да је реч о налазима који имају музеолошку вредност, и да о њима треба да обавести Музеј у Мајданпеку, као установу заштите надлежну за покретна културна добра на овоме подручју.

Предмети су стигли у мајданпечки Музеј 2. јуна 2003. године. После примарне обраде података о околностима налаза и отварања инвентарних картона, предмети су снимљени дигиталном камером и снимци послати електронском поштом нашем еминентном археологу и дугогодишњем сараднику Музеја, академику др Бориславу Јовановићу, с обзиром на то да ова установа тренутно није имала свога кустоса археолога. Живо интересовање које је др Јовановић показао за предмете, посебно његова оцена да је реч о налазима од изузетног значаја, резултирало је првим рекогносцирањем терена, које је изведено убрзо по пријему предмета.

 

Рекогносцирање терена

 

Колико су случајни налази драгоцени за археологију, јер представљају неочекиване и непланиране информације, толико су и проблематични јер им недостаје онај археолошки контекст који им даје једино систематско стручно ископавање, из кога се касније црпи поуздано и проверљиво научно сазнање. Стога је, у оваквим случајевима, неопходно сву пажњу усредсредити на рекогносцирање терена, јер од тога зависи у којој ће се мери надокнадити тај изгубљени археолошки контекст. Пред екипом Музеја у Мајданпеку поставио се нимало лак задатак, јер се радило о археолошком локалитету који више од три деценије лежи под водом, и који се само повремено, у кратким интервалима, открива у оним својим регијама где су лежали нађени предмети. С друге стране, реч је о терену коме се може прићи само са реке, јер су падине Бољетинског брда – у чијем се подножју Власац налази – тако стрме и тако зарасле у шипраг да је приступ локалитету са сувог данас готово немогућ.

У циљу што прецизније убикације случајних налаза, Музеј у Мајданпеку је извршио укупно четири рекогносцирања. Три су вршена у условима високог водостаја, а четврто је извршено у условима ниског водостаја, који су били, што се тиче ширине откривеног терена, приближно исти као они у време када је рибар Момчило Ђорђевић нашао предмете.

Прво рекогносцирање извршено је 21. јуна 2003. године. Учесници експедиције били су др Борислав Јовановић, сарадник Археолошког института САНУ Београд, мр Душко Мркобрад из Центра за археолошка истраживања Филозофског факултета у Београду, Васоје Бобан Васић, археолог из Музеја Лепенски Вир, дипл. инж. Боривоје Крчмаревић, кустос природњак и документалиста Музеја у Мајданпеку, Момчило Ђорђевић, налазач предмета и Паун Ес Дурлић, кустос етнолог и директор Музеја у Мајданпеку (сл. 8). Циљ је био да се на лицу места саслуша казивање налазача, да се у околини нађу репери који би били погодни за одређена премеравања и да се начине скице и снимци стања на терену. Иако вршено у условима високог водостаја, ово рекогносцирање дало је три значајна сазнања: 1) утврђено је несумњиво да је реч о локалитету Власац, 2) да су нађени предмети лежали унутар његовог подручја, и то у вишим слојевима локалитета који су остали неистражени, и 3) откривен је тригонометријски стуб Д64 који се налази у непосредној близини локалитета, и који је ту био и у време истраживања 1970/71. године тако да је представљао погодан репер за упоредна мерења и прерачунавања. Овај детаљ показао се веома драгоценим, поготово што се нулта тачка локалитета од 1971. године налази под водом, а њене координате није било могуће наћи у археолошкој документацији са ископавања Власца, која се чува у Центру за археолошка истраживања Филозофског факултета у Београду.

С обзиром на то да су мерења овом приликом вршена у журби и на врло импровизован начин, Музеј је за потребе њиховог прецизирања и допунског снимања, организовао још два рекогносцирања: 17. јула и 7. августа 2003. године. Ова рекогносцирања вршила је екипа самог Музеја, коју су чинили његови кустоси и служба документалистике. Ситуација у погледу неких детаља била је много јаснија, али не и довољно прецизна да би се грађа о налазима могла представити свету и публиковати у стручним гласилима. Одлучено је да се стање водостаја пажљиво прати, а екипа држи у некој врсти мобилности да може реаговати одмах по информацији о паду нивоа Дунава. Захваљујући успостављеној сарадњи са диспечерима Хидроелектране «Ђердап»,[10] такву једну прилику Музеј је дочекао спреман, и искористио је 17. априла 2004. године. По врло хладном времену, и уз тмурне облаке из којих је повремено сипила киша, извиђање терена обавили су радници Музеја Мирослав Балабановић, Боривоје Крчмаревић и Паун Ес Дурлић са налазачем предмета Момчилом Ђорђевићем. Ово је било најважније рекогносцирање, јер је обављено, као што је већ речено, у условима ниског водостаја Дунава, који су били приближно исти као они у време када су предмети нађени.

Захваљујући овим околностим, налазач предмета М. Ђорђевић могао је са високим степеном сигурности да покаже места и положај предмета у моменту налаза. Оно што је овога пута примећено као новина у односу на тадашње стање терена, био је шљунковити муљ који је прекрио поједине делове плаже. По оцени Ђорђевића, слој је, у деловима ближим ивици воде, могао имати и до метар дебљине! Упркос томе, захваљујући прецизним површинским премеравањима које је обавио инжењер Крчмаревић, [стр. 6] а узимајући као оријентир тригонометријску тачку код оближњег стуба Д64,[11] утврђено је следеће:

1) жртвеник са графизмима (инв. бр. А/86, сл. 3) лежао је у бочном положају, упола заглибљен у глиновито тле благо укошене обале, на око 2-3 метра од воде чији је ниво тада варирао између 67,42 и 67,64 метара; лежао је на коти око 67,89 метара, и налазио се око 77,50 м низводно од замишљене осе стуба Д64, спуштене управно на обалну линију Дунава; (види реконструкцију на сл. 9);

2) аниконични облутак (инв. бр. А/85, сл. 5), лежао је приближно између кота 67,70 и 67,90, на удаљености од око 31,50 м низводно од жртвеника, што мерено од замишљене осе стуба Д64 износи око 109  метара низводно;

3) други жртвеник (инв. бр. А/83 сл. 4), лежао је у глиновитом тлу, са реципијентом на горе, на приближној истој висини као и аниконични облутак (тј. између коте 67,80 и коте 67,90), а од облутка је био удаљен око 5 метара низводно, што значи да је од осе стуба Д64 удаљен око 114 метара.

 

Убикација налаза у односу на Ситуациони план локалитета из 1971. године

 

Циљ рекогносцирања био је да се нови налази сместе у оно стање Власца од пре тридесет и више година, које су археолози оставили за собом онога часа када су морали, услед «више силе», да прекину ископавање; случајне налазе је, заправо, требало убицирати у Ситуациони план што прецизније како би се омогућило ново научно «ишчитавање» овог ванредно значајног археолошког налазишта (сл. 10).

Није било сумње да параметри добијени нашим рекогносцирањима омогућавају смештај предмета у Ситуациони план Власца са прихватљивом прецизношћу, али само када је у питању њихов висински положај, односно кота, и то са толеранцијом од 60 до 100 цм. Велика олакшица у том погледу била је чињеница да су сви нађени предмети лежали на приближно истој удаљености од воде, што ће рећи и на приближно истој коти. Њихов хоризонтални полажај, међутим, био је теже убицирати, зато што у време сређивања података нисмо имали апсолутне координате нулте тачке локалитета, на основу које је сачињена теренска документација из 1970/71. године. Заиста, упркос свим модерним начинима вођења и чувања археолошке документалистике, ми у овом тренутку не знамо оно најважније: у каквом су геодетском односу били пре више од три деценије нулта тачка локалитета, сада дубоко под водом Дунава, и стуб Д64, који је нама послужио као репер за премеравања! Једино знамо, на основу Ситуационог плана публикованог у монографији Власца,[12] да је нулта тачка била постављена на коти 65,00 али будући да немamо њену «икс» вредност, то што знамо није довољно да будемо у свему задовољни подацима које смо добили теренским радом. Стога се хоризонтални положај предмета мора узети са толеранцијом од 3-4 метра «лево-десно», боље речено: за једну ширину сонде, с обзиром да су оне, приликом ископавања, износиле 4 х 4 м. С обзиром на укупне габарите археолошког локалитета, дефинисаног 1970/71. године, оваква толеранција је сасвим прихватљива, и наша убикација налаза може бити подесна чак и за минуциозне научне реинтерпретације овог мезолитског насеља. 

Приликом одређивања хоризонталне апроксимације, односно приликом утврђивања хоризонталног положаја предмета у односу на Ситуациони план, узели смо у обзир међусобно растојање предмета које смо утврдили поменутим мерењем, и удаљеност последњег низводног налаза (А/83) од крајње, низводне границе терена обухваћеног Ситуационим планом. Источна граница локалитета лако се уочава визуелним путем: то је превој на крају благо укошене плаже, нека врста малог рта који урања у Дунав (в. сл. 9). Истовремено смо имали у виду просту чињеницу да су се ови предмети налазили на деловима локалитета које археолози, због краткоће времена, нису стигли да откопају током своје кампање.

*

Нема сумње да су наше предмете откопале честе промене нивоа воде, који у Ђердапском језеру бележи редовне падове до 2-3 метра најмање једном годишње, а у нешто ређим приликама пада и до екстремних 6 метара. Промене нивоа воде на једном делу власачке терасе наносе муљ и сипар претварају у шљунак, а на другом таласи подлокавају потопљени шумски појас, скидају и односе хумусни део ... Дошло је до парадокса: вода Дунава наставља да ради посао који су, ураво због ње, археолози прекинули 1971. године! Никада се, међутим, неће сазнати какве је све тајне Дунав, на овај начин, заувек однео са собом.

Драгоцене податке о делу неоткривеног а заувек уништеног археолошког блага, дао нам је г. Чедомир Илић (р. 1927) власник земљишта на коме се локалитет налазио, и домаћин у чијој је кући било смештено неколико чланова Срејовићеве екипе.[13] Он је наставио да обилази своје имање и после потапања једног његовог дела. О ономе што је видео у више прилика, причао нам је 4. јула 2004. године у Бољетину, где сада живи. «Археолози су копали, вели он, до места где се причало да ће се дићи Дунав, даље нису ишли. Али вода је наставила да копа за свој рачун и да руши обалу. Вода је годинама ударала у обалу, и обала је све више улазила у брдо. На таквим местима, где се оголила земља, ја сам осамдестих година налазио камење, величине можда и до пола метра. Камење је било од пешчара кога нема у близини. На њему се видело да је нешто рађено: имало је на једној страни улегнуће, неко удубљење за које се одмах види да га је радио човек. Али, то улегнуће као да је направљено глачањем. Ако је нешто рађено на тим каменовима, онда нису ударани, него су нечим трљани, глачани.» Када смо му, после ових сећања, показали снимке нађених жртвеника, он је рекао дословце: «Е, видиш, овај камен је обрађен, а онај што сам ја видео – [стр. 8] на њему је нешто рађено!» Од посебне важности је његово сведочење да је видео цео, добро очуван људски костур низводно од Власца, у близини тригонометријског стуба Д64/1. Костур је био «са главом у шкарпи, а са ногама у реци». Иначе, велике лобање, пуне земље, виђао је на самоме Власцу «кад год се вода спуштала».

Ово сведочење наводимо, између осталог, због јасних индиција да је мезолитски атар Власца сасвим извесно био много шири од онога који је начела и дефинисала археологија девет миленијума доцније!  

 

Дескрипција налаза из 2002. године

 

Жртвеник са графизмима, инв. бр. А/86. Музеј у Мајданпеку, археолошка збирка. Пешчар, жућкасте боје, дим. 33 х 20,5 х 27,5 цм; тежина 26 кг. Велики жртвеник призматичног облика, са дубљим, полулоптастим реципијентом и линеарним орнаментима на подужним бочним странама. Пречник реципијента је 11 а дубина 5 цм. Шиљак горњег левог врха је одломљен, по свему судећи касније. Припада култури Лепенски Вир, а датован је у доба мезолита (VII мленијум п.н.е.).

Жртвеник, инв. бр. А/83. Музеј у Мајданпеку, археолошка збирка. Пешчар, дим. 41 х 25 х 19 цм; тежина 21,5 кг. Масивни жртвеник чунастог облика, са плићим полулоптастим реципијентом, пречника 10 а дубине 3,5 цм. Сиве је боје. Један крај жртвеника је одломљен, а до ломљења је могло доћи једино после дубљења реципијента, јер су ивице плитког жљеба који води ка њему, на прелому оштре. Пошто је реципијент удубљен техником глачања, да је настао након ломљења камена, његове ивице би на прелому биле такође углачане, а не оштре као што су сада. Разлог ломљења, начин на који је то изведено (природним или људским деловањем), и време када је до њега дошло, засад остаје непознато. Једна се претпоставка чини извесном: реципијент је удубљен на оном месту које је било средиште предмета пре његовог фрагментовања.

Аниконични облутак, инв. бр. А/85. Музеј у Мајданпеку, археолошка збирка. Природни облик од грано-диорита, настао тарењем о камене препреке у неком од ђердапских вирова, највероватније у лонцима Госпођиног Вира. Димензије: R1=21,18 цм R2=19,3 цм, тежина 10 кг. На једној страни облутка видљива је површина црне боје, неправилног кружног облика, пречника око 5 цм. Око овог црнила шири се повећи круг окер боје, такође неправилног облика. Црна мрља настала је услед дуготрајног термичког дејства, што указује да је облутак лежао у непосредној близини огњишта. Овакав облутак није усамљен, нити је нов налаз на Власцу. Сличан предмет, само, чини нам се, мање савршене форме, откопан је у квадранту са ознаком «b9», на коти 64,81. Припадао је огњишту са редним бројем 20.[14] Пажње вредан је податак да су на Власцу нађени фрагметни облутака који су очито били изгравирани.[15] Један од знакова са фрагмента приказаног на табли Т.CXX под редним бројем 6, који подсећа на стилизовану људску фигуру са подбоченим рукама, налазимо, као што смо већ напоменули, на нашем жртвенику А/86, и то са обе његове стране! То показује да није реч о случајности, већ о кодираном знаку који се понавља у оквиру неког правила, познатог, засад, само мезолитским рибарима.

Камени тучак, инв. бр. А/84. Музеј у Мајданпеку, археолошка збирка. Природни облутак пљоснатог облика од грано-диорита, дим. 8,5 х 7,5 х 6 цм, тежине 0,5 кг. На једној од ширих страна тучка, плитким урезом угравиране су две линије које се при врху укрштају. Место укрштања налази се готово на периферији пљоснатог дела облутка.

Коштана алатка, инв. бр. А/88. Музеј у Мајданпеку, археолошка збирка. Коштани пробојац од врха јеленског парошка. Дим. 10,2 х 2 цм.

 

Опис графизама на жртвенику А/86 (сл. 11 и сл. 12)

Графизми на овом жртвенику урађени су дубљењем и резањен: облик им је најпре означен удубљеним тачкама, а ове су потом повезане линијом која је урезана помоћу оштре кремене алатке. На једној страни, која нам се спонтано наметнула као «предња», урезана су четири знака. Први је теже читљив због плиће урезаних линија, које се на појединим деловима потпуно губе. Може се «читати» на више начина, у зависности од угла осветљења предмета. Под нормалним углом гледано, налик је на велико штампано ћирилично слово «П», чији је леви врх нешто нижи од десног и чији је леви стуб нешто краћи (допире само до половине десног стуба); дужина знака је 6 цм, ширина 1,5. Када се угао гледања искоси, знак добије облик дугуљастог ромба, са истим димензијама. Под трећим углом, нарочито ако се поједини делови урезаних линија посматрају као могућа природна удубљења у пешчару, онда се знак може видети као ћирилично слово «Г», дужине око 8 цм, са вршком окренутим на леву страну и благо укошеним на доле. Други знак је много јаснији: у основи је налик ћириличном слову «Ф» са нешто дужим средњим стубом који се у доњем делу завршава рачвицом у облику ластиног репа, а у горњем делу малом цртицом која је окренута на леву страну и укошена на доле као код претходног знака. Овај знак, дужине 7 цм, цео нагнут на леву страну, подсећа на људску фигуру са подбоченим рукама. Трећи знак је најјаснији, и састоји се од усправног стуба, дужине 7 цм, који се при врху малим полукругом, у дужини од 1 цм, савија на десну страну, и завршава повећим лучним закривљењем налик на спуштени трбух. Четврти знак је такође рељефан, и наликује на плитко слово «м» чији леви крак има 1 а десни чак 6 цм![16] Графизми на супротној страни жртвеника су у појединим партијама мање јасни, што отежава њихову идентификацију и описивање. Срећом, можемо са сигурношћу у првом знаку препознати исте оне контуре које има други знак са «предње» стране, а који смо описали као људску фигуру са подбоченим рукама, односно ћирилично слово «Ф». Мала је разлика једино у томе што се стуб у доњем делу овде завршава са троделним «репићем», а онај на предњој страни на том месту има само обичну «рачвицу». Следећи знак на другој страни жртвеника састоји се од две изукрштене линије, што значи да има облик слова «Х», иза кога је стављена тачка. Иза тачке иду три усправне линије за које је тешко рећи да ли су засебни знаци, или су, можда, неке од тих линија биле међусобно повезане. Ако јесу, то су пре свега могле бити последње две линије. На то нас упућује плитак и испрекидан траг који спаја њихове врхове. У том случају, група знакова на супротној страни жртвеника која следи иза «Х» са «тачком», састојала би се од два елемента: први би био налик на латинично слово «I» (можда чак и на узвичник!), а последњи би био сличан ћириличном штампаном слову «П». Испод ове групе графизама видљива су удубљења у облику низа малих тачака различитог пречника, али је тешко утврдити да ли се ради о природним формама пешчара, о оштећењима насталим током времена или о смисленим знацима створеним људском руком мезолитског риболовца.

 

 

Сл. 1	Сл. 2	Сл. 3	Сл. 4
Сл. 5	Сл. 6	Сл. 7	Сл. 8
Сл. 9	Сл. 10	Сл. 11	Сл. 12