(1183) daĭkă (rom. daică) сека [imenica] daĭkă (mn. daĭke) [akc. daĭkă] (i. ž.) — (hip.) ① (folk.) seka; draga, dragana; simpatija; ljubavnica ∎ daĭka mĭa, ku uoki ńegri — moja draga, crnooka [Crn.] ∎ daĭkă iĭ ḑîś la ibomńikă, kînd će dragaļeșć ku ĭa — „dajka” kažeš ljubavnici, kad joj tepaš [Buf.] ∎ daĭkă ĭe nume đizmerdat; kînd la vruna-ĭ ḑîś „daĭko, daĭkuțo”, ĭa înțaļiaźe śi ĭe ku ćińe, șî śe tu aĭ đi gînd — „dajka” je mazno ime; kada nekoj kažeš „dajko, dajkice”, ona razume šta je s tobom, i koja ti je namera (Jasikovo) [GPek] ② (srod.) a. starija sestra [Crn.] b. (hip.) oslovajljanje među sestrama: tako, od milja, mlađa sestra zove stariju ③ (hip.) oslovljavanje među ženama: tako mlađa žena, iz poštovanja, oslovljava svoju stariju prijateljicu, ili rođaku [Por.] [Buf.] [GPek] ♦ (demin.) daĭkuță [Crn.] [GPek] [Por.] [Buf.] ♦ (demin.) / < dadă ∞ ńam
|