(1569) bļau2 (rom. bleau) тупав [pridev] bļau2 (bļaură) (mn. bļaurĭ, bļaure) [akc. bļau] (prid.) (pril.) — ① (tehn.) tupav, neoštar; loš, neupotrebljiv ∎ sakurĭa bļaură: fakută ka sakurĭa, da nuĭe sakurĭe, nuĭe đi ńimika — tupasta sekira: liči na sekiru, ali nije sekira, nije ni za šta ② (za ljude) tupav, glupav, priprost ∎ uom batrîn da bļau, fara minće — star čovek a glupav, bez razuma (Tanda) ③ (za narav) lajav, praznorek ∎ vuorba luĭ ĭe bļau în vînt — njegova priča je pišanje uz vetar (Rudna Glava) ④ (u izr.) nimalo, malo, povremeno; retko, slabo ∎ ĭuo vorbĭesk, da ĭel bļau n-a ḑîs — ja govorim, a on nije ni beknuo (Rudna Glava) ∎ kîń-ļi bļeuĭe, ka kînd ĭe bolnau, latră numa kînd șî kînd — pas slabo laje, kao da je bolestan, kevče samo kat-kad (Tanda) [Por.] ⑤ (onom.) bļau! — vau! onomatopeja lajanja (D. Marković, Leskovo) [GPek]
|