(659) beļauă (rom. belea) белај [imenica] beļauă (mn. beļeurĭ) (i. ž.) — ① belaj, nevolja, muka, beda ∎ am dat đi beļauă, mĭ-am frĭnt mîna — zadesila me nevolja, polomio sam ruku ∎ mulće beļeurĭ am petrĭakut pistă kap — mnogo sam nevolja preturio preko glave [Crn.] ∎ a spus aĭ batrîń kă o să ńe ažungă beļauă — govorili su stari da će nas stići belaj ♦ (izr.) beļauă puļi — (dosl.) zaguljen kurac, (fig.) a. zaguljetina (za čoveka) b. neugodna situacija, (vulg.) zajebano, zaguljeno ∎ nu ći duśa akolo, kî ĭe beļauă puļi — ne idi tamo, jer je zajebano ② (med.) menstruacija ∎ n-a fuost ńimika astanuapće ku mîndra, kă sa pus beļauă pi ĭa, điźaba ma-m dus — nije bilo ništa sinoć sa draganom, dobila je menstruaciju, badava sam otišao [Por.]
|