(661) beļit (rom. belit) огуљен [pridev] beļit (beļită) (mn. beļiț, beļiće) [akc. beļit] (prid.) — ① oguljen ∎ a kaḑut, ș-akuma mĭarźe ku nasu beļit — pao je, i sada ide sa oguljenim nosom ∎ ļemno-sta la beļit trîasńitu pi o parće — ovo drvo ogulio je grom sa jedne strane [Crn.] ② obeljen, označen ∎ a beļit lubari ku sakurĭa, ĭ-a însamnat đi taĭat — obeleo je stabla sekirom, označio ih je za seču ③ oslepljen, sa slabim vidom ∎ ĭa beļit uoki, đi śećit la lumanarĭe — „obelele” mu oči od čitanja uz sveću ④ buljav ∎ uom ku uoki beļit — buljavko ⑤ (fig.) nadrljao, doživeo neku neprijatnost, nastradao ∎ a beļit pula — (vulg.) „zagulio” kurac, nastradao, nadrljao; umro ∎ a beļit pĭaļa — „obeleo” kožu (odrali ga) [Por.] ∞ beļi
|