MALI UVOD

Godine 1971. zaposlio sam se u osnovnoj školi u rodnom selu Rudna Glava kao nastavnik likovnog, a već 1974. formirao kulturno-umetničko društvo sa istraživačkom sekcijom, koja je za cilj imala sakupljanje i zapisivanje vlaških umotvorina. Sekciju su činili moji učenici. Njihove terenske zapise čuvam i danas u vojoj dokumentaciji. Kada sam kasnije, na podsticaj pesnika Tomislava Mijovića počeo da objavljujem vlaške umotvorine u zaječarskom "Razvitku", ta građa, zajedno sa imenima mojih učenika, našla se na stranicama ovog uglednog časopisa. Mnogo toga se desilo tokom prve decenije mog rada u prosveti, ali ono najvažnije desilo se jednog jutra u julu 1981. godine. Sedeći pod lipom ispred svoga stana, gledajući moje ostarele seljake koji se tom strmom ulicom išli ka groblju, shvatio sam da sa tom generacijom za navek umire i moj maternji jezik! Splelo se to sa smrću jednog starog Solunca, koga je moja majka posebno volela zbog njegove rečitosti, jer se govornički dar u našoj kući cenio na poseban način; priče toga čiče nisam stigao da zapišem: čiča je živeo visoko u brdima i ja sam stalno odlagao pešačenje od oko 8 kilometara uz Strnjak! Kada ga je dopratila do groba, u povratku je ljuta kao ris upala u moj stan i upitala me znam li za kim zvoni crkveno zvono? I ne čekajući da odgovorim, rekla je "A murit Vanuţă Namţu! A murit, da tu n-ai skris poveşćili lui!" A onda je dodala: "Kad umre takav čovek, a ne zapiše se sve što je znao, to je kao kad spališ hiljadu knjiga koje niko nije pročitao!" Otišla je ljutita, a u meni je nešto puklo, shvatio sam da sam se prelomio: dohvatio sam papir i olovku, zapisao stih "Umiru starci ko da gore knjige!" i odlučio da ostatak života posvetim narodnom usmenom stvaralaštvu. Dohvatio sam jednu svesku u kojoj sam pisao pripreme za nastavu, otvorio je sa one prazne strane, i u njoj počeo da zapisujem reči. Sasvim nesvesno, prva reč koju sam zapisao bila je "arćija"! Svet koji nestaje pred mojim očima, ostaje da živi samo na hartiji! Stvorio sam naviku da uvek kod sebe imam blokče, u koje sam zapisivao nove reči, kad god je to bilo moguće, sa celom frazom, i objašnjenjem konteksta. Tokom vremena, takvih svezaka nakupio se priličan broj; zapisivao sam na sve moguće načine: ćirilicom, latinicom, ovako i onako, ali sam zapisivao. Sistematski sam snimao priče i pesme, i sve to čuvam u ličnoj fonoteci, koja broji preko 60 "uherovih" traka (svaka sa po 1,5 sati audio materijala), a sa pojavom malih video-kamera, zvuku je dodata i slika: terenski video materijal spremljen je u videoteku koja broji preko 500 DVD diskova!! Ovaj broj stalno raste!

VORBAR

Ideja za on-lajn rečnik nastala je tokom čestih telefonskih razgovora sa mojim sapatnikom Filipom Paunjelovićem iz Osnića u Crnoj Reci; jednom prilikom mi je napomenuo da ima wordov fajl sa listom od više hiljada vlaških reči, i da bi voleo da mi ga pošalje na uvid. Pomislio sam, zašto bi ga slao meni da ga samo ja "vidim", kada može da ga postavi na internet, pa da ga vide svi? Već sam imao iskustva sa internetom, radeći svoj sajt i vlaški forum, naročito sa PHP-om i MySQL bazom, pa mi se učinilo da bi upravo PHP-MySQL-on-line rečnik bio najpogodnija forma za rad na rečniku jezika koji je u dubokoj komi, i koga najmlađe generacije više ne govore. Kada sam nekoliko profesionalnih programera upoznao sa namerom, svi su me uveravali da je to samoubilačka ideja, i da takvu jednu stvar može da izgura samo uigrana grupa iskusnih programera, i to sa dobrom "budzetskom" podrškom! Jedan mi je čak rekao da bez budžeta od 2-3000 EU neće ni da razmišlja o takvim stvarima! U međuvremenu je na javnu scenu stupila čitava armija šarlatana koji su i o Vlasima i njihovom jeziku iznosili široku lepezu stupidnih gledišta i nudili "rešenja" koja su uglavnom izazivala podsmeh u stručnim krugovima! Od svih šarlatanskih ideja, najpogubnija je bila ona o "standardizaciji vlaškoga jezika", koja bi se izvela tako što bi se od postojećih dijalekata odabrao jedan i proglasio za "književni"!!?!  Bio je to poslednji trenutak da se nešto preduzme za spas jezičkog blaga, koje je već samo po sebi bilo zahvaćeno dubokom nekrozom! On-lajn rečnik, kao "alat" za "udaljenu" akviziciju građe, ne može da se razvija bez aktivnih saradnika koji će, od samoga početka, neprestano biti uz projekat i testirati njegovu aplikaciju. Kada su na takvu "žrtvu" pristali Filip Paunjelović iz Osnića (koji živi u Boljevcu) i mlađani Dejan Balčanović iz Samarinovca kod Negotina, rečnik je mogao da krene! Probna verzija, sa prvim unetim rečima, puštena je u rad 10. jula 2011. godine, da bih - prevrćući nešto kasnije onu gomilu svezaka - sa pravim zaprepašćenjem otkrio da je to gotovo U DAN TAČNO na tridesetogodišnjicu odluke da počnem sa sakupljanjem vlaških reči! Shvatio sam: ako niko i ne pristane uz ovaj poduhvat, URSATUORILJI su duboko na njegovoj strani! 

NAČIN RADA

Već posle desetak dana rada, shvatili smo da je najbolje da se držimo jednoga slova, i tek kada svako iscrpi reči sa tim početkom, pređemo na naredno slovo. S obzirom na to da se reči navode sa frazama u kojima se vidi njihova primena u govoru, uz svakog stalnog saradnika-obrađivača, ustalila se i stalna ekipa njegovih saradnika-kazivača; oni su, u stvari, najveće blago ovako zamišljenoga rečnika, jer nam omogućavaju da uz reč kao čistu jezičku jedinicu sa određenim gramatičkim svojstvima, sačuvamo i značajne delove vlaške duhovne kulture u njenom nepatvoreno čistom obliku! 

...