Muzej u Majdanpeku - Etnologija - Vlasi - Projekat

ХЛЕБОВИ БЕСМРТНИХ

Посебно богатство Србије представља хлеб очуван у традиционалној култури Влаха, специфичне романофонске заједнице која живи у североисточном делу ове републике.

Свакодневни хлеб код Влаха скроман је као и свуда, али у сакралним обредима постаје раскош каква се ретко где виђа. Нарочито је истакнута његова улога у култу мртвих, у коме се понекад на једној трпези може наћи више хиљада хлебова у исто време! Овакав обред зове се помана и први пут се приређује навече после укопа покојника (cara), затим на седам дана од смрти (stamîna). Важна је помана на четрдесет дана (patrudzăśilji) јер се верује да умрли тада коначно прелази у загробни свет. Поманом се обележава полугодишњица и годишњица смрти, затим се она понавља сваке године, све до истека седмогодишњег циклуса када престају директне обавезе живих према умрлом рођаку.

Док трају, ове обавезе су многобројне и сложене. Код Влаха је у знатној свежини очуван траг прастаре вере да је човек створен као бесмртно биће, које после смрти не мења своју природу већ само боравиште. Тај други свет је у основи мрачан, хладан и безводан, и у његов рајски део може се прећи само уз несебичну помоћ живих. Пошто и даље има животне потребе, покојнику се приређују помане као раскошне гозбе, на којима га живи дарују разноврсном храном, одабраним пићима, новом одећом, новим намештајем и другим потрепштинама. Да би на "оном" свету имао светлост и топлоту, пале му велике ватре око којих играју заносна кола и певају дирљиве песме, молећи га да се врати назад.

Основу помане чине хлебови, спремљени од најфинијег пшеничног брашна. Број хлебова се повећава током седмогодишњег циклуса према numaraturama ("бројевима"), строгим обредним правилима, која имају религијско-магијски и ритуални карактер. Главни хлебови зову се trăbujelje ("закони"), и представљају разна божанска, митска или демонска бића која господаре загробним животом и чувају прелазе између два света.

Изглед "закона", њихов број и назив није свуда исти и разликује се од села до села. Постоје разлике чак и у оквиру истог места, јер је култура обредних хлебова под јаким утицајем локалне, па чак и породичне традиције. То обредним хлебовима обезбеђује оригиналност и велику разноврсност.

Већина "закона" и данас чува у свом називу имена паганских богова, којима се приносе као бескрвна жртва. Главна су божанства из уранског пантеона: Suarilji (Сунце), Luna (Месец), Marc (уторак, дан Марса), Žuoj (четвртак, Јупитеров дан), а четири небеска положаја сазвежђа Ursa minor оличена су у најважнијем хлебу влашких помана: свастици! Овај мотив јавља се у многим варијантама, и под многим називима, а најчешћи је еуфемизам frumošăl ("лепотан").

Следе хлебови који се дарују Богу, Богородици, Архангелу ("узимачу душа"), светом Петру ("рајском кључару"), затим хлеб за чувара брвна преко кога покојник прелази у загробни свет, хлеб за стражара који чува рајска врата, хлеб pîndar за биће које надгледа поману и пази да јој неко незван не приступи ...

На стотине је оваквих мотива сачувано у култури Влаха североисточне Србије, и сваки од њих представља по једно велико слово из књиге Детињства људске цивилизације. Давно заборављена на другим странама света, она се код Влаха још увек исписује и чита.

ПОМАНА ЗА ЖИВОТА - KUMÎND

Власи не приређују помане само мртвима, већ и себи за живота. Ове помане се зову "kumînd" или "sarandar" и карактеристичне су по великом броју хлебова. На слици је kumînd породице Глишић из села Житковица у општини Голубац, приређен септембра 2003. године, за који је испечено тачно 2622 обредна хлеба!

Текст "Хлебови бесмртних" и снимак из Житковице приредио је кустос Паун Ес Дурлић за књигу Food, culture and diversity in Europe коју Савет Европе треба да објави маја 2004. године.

ПОЗАДИНА ПРОЈЕКТА

У оквиру наглог развоја приватног сектора последњих година, развија се и приватно пекарство, и то како у градовима тако и у селима. Поред израде хлеба за свакодневну исхрану, ове пекаре све више преузимају и израду обредног хлеба. Вишеструке су последице преласка обредног хлеба из кућног окриља у занатску радњу, али на културном плану два момента су посебно важна:

услед оваквих промена губе се многобројни типови и варијетети хлебова, јер се пекарски модели обично заснивају на искуству неког од пекарских радника, услед чега се израђује исти хлеб за цело село, па чак и за више села у ближој или даљој околини, без обзира што су та села – или поједини њихови делови – различите етнографске традиције, или чак другачијег етничког састава;
губе се, такође, и ритуални обрасци који прате хлебове, јер пекари, по природи посла, не могу да воде рачуна о посебним начинима израде, посебним прописима при примени хлебова у обреду, не прикупљају и не чувају све њихове локалне називе, не тумаче њихова специфична значења, не подучавају корисника о правилима распореда хлебова на трпези, не преносе молитве које се изговарају приликом жртвовања и слично, јер је пекар превасходно занатлија а не агенс културне традиције.

У оваквим околностима посебан губитак јесте нестајање културног комплекса везаног за хлеб у обредима Влаха, и то из следећих разлога:

обредни хлебови Влаха сачувани су до наших дана у изузетном обиму, броју и свежини, као ретко где на другим странама света;
њихова старина, развијеност и сложеност превазилази уске етничке границе, и представља у правом смислу део заједничке културне баштине Србије, Балкана и Европе;
губитак је ненадокнадив јер обредни хлеб влашке културе није довољно истражен, нити у довољној мери публикован; штавише, може се са жаљењем признати да је права и пуна истина о овом хлебу нашој - а нарочито светској науци - готово непозната!

У културама без писма и без материјалних споменика, обредни хлебови имају посебан значај јер представљају вид колективног памћења, стога су важан чинилац етничког идентитета, чије је очување у мултиетничким и мултикултуралним заједницама загарантовано као једно од основних људских права.

ЦИЉ ПРОЈЕКТА

Главни циљ пројекта јесте прикупљање етнографске, лингвистичке, историјске, фолклорне и сличне грађе о влашким обредним хлебовима, ради стварања јединствене базе података као трајне и поуздане основе за свестрану научну интерпретацију, како од стране данашњих тако и будућих генерација истраживача, уз истовремено обогаћење музејских фондова експонатима са хлебном тематиком, али и са темама из влашке културе уопште.

ДОСАДАШЊИ РЕЗУЛТАТИ

Етнолог Музеја у Мајданпеку ради на систематском истраживању овог проблема од 1984. године. Прикупљена је етнографска грађа непроцењиве вредности са подручја Пореча, Горњег и Средњег Пека, Стига и Хомоља. Почетком 2003. године понуђено је осталим сродним установама из источне Србије да се укључе у подухват, али је сарадња изостала, па је мајданпечки Музеј принуђен силом прилика да пројекат доврши сам, како га је и почео.

ЗАДАЦИ У 2004. ГОДИНИ

У 2004. години треба да се заврши теренски део пројекта, истраживањима на одабраним локалитетима Црне Реке, Поморавља, Ресаве, Млаве, Браничева, Стига, Неготинске и Тимочке крајине (види карту).
Прикупљена грађа треба да се обради и систематизује и на основу ње напише репрезентативна и богато илустрована етнолошка монографија под радним насловом "Хлебови бесмртних"; уз монографију ће се издати CD а истовремено ће се поставити посебан сајт на интернету.
Покренуће се комерцијални програм "Мистика Хомоља" који предвиђа израду сувенира са обредним хлебовима као мотивима.

Карта североисточне Србије са локалитетима пројекта

Места истражена и сондирана до 2003. године:

Житковица (Голубац), Мустапић, Дубока, Нересница (Кучево), Селиште, Лазница (Жагубица),
Мајданпек, Дебели Луг, Јасиково, Лесково, Влаоле, Рудна Глава, Црнајка (Мајданпек).

Места планирана за сондирање у 2004. години:

Тополовник (В. Градиште), Кобиље (Мало Црниће), Рановац (Петровац на Млави), Кочетин (Жабари), Бобово (Свилајнац), Оснић (Бољевац), Бигреница (Ћуприја), Мали Јасеновац (Зајечар), Кривељ (Бор), Тополница, Бољетин (Мајданпек).

Места планирана за рекогносцирање у 2004. години:

Манастирица (Петровац), Свињарево (Жабари), Влашка (Ћуприја), Проштинац (Свилајнац), Горњане, Брестовац (Бор), Градсково (Зајечар), Мосна, Голубиње (Мајданпек), Текија, Грабовица (Кладово), Прахово (Неготин).

ИСТРАЖИВАЧКЕ МЕТОДЕ И ТЕХНИКЕ

Сондирање терена је посматрање и снимање комплетног обичаја помана у одабраном месту са преузимањем етнографског материјала, које врши мобилна екипа Музеја у саставу: етнолог-истраживач Паун Ес Дурлић, видео и фото сниматељ Мирослав Балабановић, ликовни уметник-цртач Аница Радовановић и кустос документалиста Боривоје Крчмаревић,
рекогносцирање терена подразумева анкете, интервјуе и друге разговоре са информаторима – најискуснијим и најбољим познаваоцима тематике у одабраном месту, које спроводи етнолог-истраживач или његови обучени теренски сарадници.

АЛАРМАНТОСТ И ХИТНОСТ ПРОЈЕКТА

Специфична, сложена па и тајна знања о обредним хлебовима поседују искључиво жене, и то оне које сада имају између 60 и 80 година. У овом биолошки суженом узорку, због продора занатства, старења и других промена у традиционалном животу нашег села, све је мање квалитетних информатора! Чак и у селима са по више хиљада становника једва да се могу наћи 2-3 старице које су истовремено вешти демонстратори, свестрани тумачи или поуздани казивачи о овој теми. Пред истраживачима је зато у буквалном смислу последњи час да вековима стицана народна знања о обредним хлебовима - спасу од потпуног заборава!