РАЈСКА СВЕЋА У КУЛТУ МРТВИХ КОД ВЛАХА У ИСТОЧНОЈ СРБИЈИ

"Развитак", број 209-210, Зајечар 2002, стр. 124-143

Уредник: Томислав Мијовић
mailto:Timok@formanet.co.yu

 

Ми смо искра у смртну прашину,
Ми смо луча тамом обузета.

Његош

Употријеби таленат чистога злата за свијећњак и сав његов прибор. Пази! Начини их према узорку који ти је на брду приказан!

Излазак 25, 39-40

Оцу Стевану Дурлићу, који је августа 1966. године отишао да донесе Електричну Светлост, али га је она вечно заробила у Царству Таме.

 

 

УВОД

 

Умирање у дубокој старости, на сопственој постељи, у кругу потомака обезбеђених иметком и, што је најважније, са свећом у руци, сматрају Власи природним крајем овоземаљског живота сваког човека.[1] Али, из разних разлога, унапред одређених још у часу рођења[2] и вољом Урсаторица записаних неизбрисивим «конђејом» у «црну књигу», коју у рукама држи строга Сомођива – смрт може наступити и раније. Смрт, заправо, може наступити у сваком тренутку, било када и било где, у околностима сасвим ненаданим, и затећи човека и његову родбину потпуно неспремне ... Шта ће родбина радити, какав ће погребни обред припремити и како ће изгледати потоњи, многобројни, дуготрајни и сложени посмртни обреди, не зависи од њихове слободне воље, од њиховог знања или незнања, од њиховог богатства или сиромаштва, већ ће зависити превасходно од тог детаља: да ли је умирући човек у самртном часу имао упаљену свећу у својој руци, или није имао. Упокојени, који је издахнуо без икаквог светлила, на «оном свету» - мрачном, хладном и безводном - издвојен је од осталих; он је сам, лута изгубљен по мраку, по густој магли, по непрозирној тами;[3] смрзава се и злопати по леденом мразу, непрестано мучен великом глађу и без капи воде којом би гасио несносну жеђ! Овакав ужасан положај траје све док покојник не добије накнадно светло, најчешће у облику посебне свеће, која, због своје нарочите израде и опреме, има снагу да пређе границе између два света, да допре до њега и да га «изведе на светло», односно да му прекине муке паклене и да га «преведе у рај», где ће он потом вечно да борави у блаженству и миру. Таква свећа има различите називе, али су најчешћи »lumanarja mare« («велика свећа») и »lumanarja rajuluj« («рајска свећа»). Ми смо се у раду определили за овај други назив због тога што јасно указује на обредну функцију, односно на улогу коју има у култу мртвих.

Рајска свећа је позната нашој у науци, али је пажња, која јој је у литератури посвећена, далеко испод њеног значаја и улоге коју има у култу. Већина аутора која са бавила култом мртвих, помиње је узгред, као спорадичан обредни детаљ. Петар Костић, на пример, у два своја рада посвећује овом предмету тек по реченицу, у којој примећује да је «рајска свећа», по функцији слична «привегу»,[4] јер се оба обреда приређују за оне «који су умрли без свеће», а намена им је да «греју» и «осветљавају» ове покојнике на «другом свету».[5] Слободан Зечевић, веома приљежан истраживач источне Србије, такође овлаш дотиче свећу, саопштивши о њој само толико да је Власи пале «о Духовима за покојнике који су умрли без свеће».[6] Ова свећа измакла је пажњи и етнологу Драгослави Стојановић, која је као кустос Неготинског музеја, радни век провела на самоме извору народних обичаја, и била је свакако у прилици да се често с њом среће на терену. У амбициозно насловљеном, али по обиму и домету скромном раду - «Посмртни обичаји у Неготинској Крајини», рајску свећу помиње фрагментарно: поред тачног царанског назива («лумина рајулуј») ту налазимо још само назнаке да је израђују жене за људе који умиру без свеће, да има три, пет, седам или девет свећа, и да се пали о «великим празницима док се сасвим не истроши».[7]

Прве опширније податке, с кратким описом свеће, доноси Љубомир Рељић, у свом раду o «црној недељи».[8] Међутим, етнографска грађа коју Рељић саопштава о самој свећи, интерпретација је казивања колеге Слободана Зечевића, који је обреде пратио у Кривељу код Бора. Рељић препричава:[стр. 124] «У Кривељу, на први дан Духова породице оних који су умрли без свеће припремају ЛУМИНАЛА РАЈУЛУЈ – РАЈСКУ СВЕЋУ.[9] После литије у цркви се наместе столови на које се поређа јело и пиће. Чело стола ставља се 'рајска свећа'. И овде су присутни култни хлебови, јаја шарана црним воском, свеће и друго, и обиље јела и пића. 'Рајска свећа' се састоји од седам дебљих украшених свећа поређаних паралелно на украшено постоље. 'Рајска свећа' се пали и гори док траје чинодејствовање свештеника, дељење за покој души, и док траје обед у цркви, а потом се гаси. По завршеном обреду свећа се носи кући и пали сваког празника док не изгори, али се води рачуна да изгори у току једне године.»[10] Уз још неколико занимљивих, делом тачних а делом погрешних запажања, и уз два драгоцена снимка, то је све о «рајској свећи» што налазимо код овог аутора. Приближно толико простора посветио је рајској свећи и аутор ових редова, у фото-есеју «Породични привег у Лазници», објављеном у јубиларном, двестотом броју «Развитка».[11] Дакле, знања о рајској свећи, која нам пружа постојећа литература, више су него скромна.

Циљ овог рукописа је да више осветли рајску свећу, али не зато што се о њој мало пише, већ због тога што је реч о једном реликту, древном обредном предмету који не нестаје са развојем опште просвећености, са модернизацијом и глобализацијом друштва, него се, напротив, развија, иновира и шири, освајајући истовремено и нове географске и нове етничке просторе. Узрок ове експанзије није у некаквом неопаганизму, помодности или престижу, већ у повећању злосрећних начина умирања без самртне свеће, као што су страдања у саобраћају, умирања по болницама, напрасне смрти од болести срца, мождане капи, убиства. С друге стране, материјално стање људи је такво да многи без напора могу поднети увећане издатке за сложене и разуђене посмртне церемоније, у којима израда рајске свеће има своју посебну ставку. Не треба превидети ни нови социо-психолошки оквир који су наметнуле прилике на крају миленијума, и који допушта човеку да се према живој матрици старе вере односи слободно, без страха од политике или идеолошких догми.[12]

 

РАСПРОСТРАЊЕНОСТ И УЧЕСТАЛОСТ ПРИМЕНЕ СВЕЋЕ

 

Емпиријска грађа у овом раду[13] прелиминарни је приказ резултата етнолошког истраживања рајске свеће, вршеног током последњих година директним посматрањем њене израде и примене,[14] уз допунске интервјуе, слободне разговоре и теренске анкете, у које је укључена и група сарадника. На овај начин обухваћен је, мање или више, цео простор између Мораве и Тимока, на коме живе Власи (Rumînji)[15] северо-источне Србије. Хеурустичка стратегија била је усмерена ка рецепцији обреда који се врше у случајевима умирања без самртне свеће.[16]

Мада је вишегодишњи пројекат још увек у току, већ прво сређивање теренског материјала наводи нас на следеће закључке:

1) на целом «влашком» простору, кроз веома сложена и разнолика схватања о оностраном, као јединствена нит провлачи се представа о «царству мртвих» као свету таме, хладноће и жеђи;

2)     да би се «снашао» у таквом свету, поред других неопходних ствари, самртнику је најважније да понесе упаљену свећу, као «лично светло» које ће ту безграничну таму – као на Прапочетку Света - претворити у видело;

3)     о том детаљу брине родбина, и ако је зла коб одредила да буде испуштен – родбина је дужна да му «светло» пошаље доцније, али што пре то боље; накнадни примитак светла – ма када он био до седме године - омогућује покојнику да коначно «пређе у рај»;[17]

4)     начини накнадног слања «светла» нису исти, али се линија разграничења између појединих типова поклапа са неким другим етнографским цртама према којима, иначе, на овоме простору разликујемо одређене влашке групације. Тако, на пример: Власи Крајине, Кључа, Тимока, Црне реке, Пореча, Горњег Пека и Горње Млаве – старином претежно олтенско-мунтенског порекла (Caranj, Munćenj, Bufanj, Kîmpjenj, Žojenj) - израђују и нашироко примењују «рајску свећу», а Власи дуж Мораве, Ресаве, Млаве, Пека (Звижд и Стиг) и уз Дунав западно од Добре, дакле старином претежно банатски Унгурјани, не знају свуда за «рајску свећу» (или барем не под овим називом!), a обавезу накнадног слања «светла» врше намењивањем петла,[18] гледањем кроз «бушен» колач, или ношењем «парастоса» у три манастира.

Ево кратких записа о овом последњем из појединих унгурјанских места. У Брњици (општина Голубац), умрли без свеће «преводи» се у рај обично помоћу црног петла, мада се памте људи који су посебно за жене давали црну кокошку. Старост петла није битна, важно је да буде «dăn konaku tău« («из сопствене куће»). Живина се намењује на помани [стр. 125] четрдесетници, у раним јутарњим сатима, »să vadă sufljutu lu aăla« («да види душа онога»), а преузима је неко изван покојниковог дома.[19] Петао се унесе у просторију у којој је самртник издахнуо, или ако није издахнуо код куће, онда у просторију у којој се поставља помана. Живину прима жена за жену, мушкарац за мушкарца, а гледа се, поред тога, да ови буду истих година као и покојник. Преко даске прозора, по могућству окренутог истоку, пребаци се сасвим нов комад белог платна, на платно се насади петао, њему се под крила метну две свеће, о врат му се - да би имао «храну за пут» - обеси «un skalan dă kukurudz« («пар клипова кукуруза»), затим се све то «увеже» црвеним концем. Кад се петао примири, упале се свеће, и док оне горе, изговара се следећа молитва:

- Să fije kokuošu lu sufljitu lu [kutare], să ajbă glas pră lumja-ja, să ajbă viđarje dă la ărpilji luj, sîj dukă viđarje la sufljitu luj. Să ajbă dă la kasa noastră, fînka la luvat fîr dă numanarje! Să ajbă pră lumja-ja glas dă la kasa noastră, sîj đa Buog să fije šî jel la viđiarje! («Нека овај петао буде за душу [тога и тога], да има глас на оном свету, да има светло од његових крила, да [петао] светло однесе његовој души. Да то прими од наше куће, пошто је одведен без свеће. Да има на оном свету глас од наше куће, да му да Бог да и он буде на светлости!»).

 После тога се петао преда у руке особи која чека под прозором, уз заповест:

- Sîj daj la [kutare] să ajbă dă viđerat, dă kîntat, pră unđe va mjerźa! («Да предаш [томе и томе], да [га] има да му светли, и да му пева, [да га прати] свуда кудa он буде ишао!»

 Држећи петла обострано рукама, понове три пута следећи дијалог:

-   Ij daj? [«Даћеш?»]

-   Ij dau! [«Даћу!»]

-   Bogdaprost! – каже на крају жена која предаје петла, и прекрстивши се препусти га особи с друге стране.

-   Bogdaprost! – узврати ова, крстећи се, и одлази са петлом кући, где може да ради с њим што јој је воља, али је добро да га што дуже чува. А већина га чува најмање годину дана. Када га коначно закоље, ваља да ручак намени покојнику у чију част је примила петла.[20]

Исти је обичај и у једном другом голубачком селу, Житковици.[21] У Дубокој (општина Кучево), за све умрле без свеће намењује се бели петао. У осталим детаљима обред је исти као у Брњици. Примера ради, наводимо молитву Дубочанке Љиљане Будимировић (1936), коју смо записали јула 1993. године:

- Să fije kokuošu pră pîndza albă, ku viđiarja dă lumanarje dă supt ărpilji luj, la sufljuti lu [kutare], săl skuată la lumja albă pră glas dă kokuoš, săl skuată la viđiarje dă lumanarje; sîj skuată kokuošu sufljitu în raj!« («Да буде петао на белом платну, са светлом свећа под његовим крилима, за душу покојног [тога и тога], да га глас петла изведе на бели свет, да га изведе на светлост свећа; нек му петао душу изведе у рај!»).

У суседној Шевици, петао се није стављао на бело платно већ на шљивову грану.[22] У Турији (општина Кучево), по речима етнолога Данице Ђокић, гледа се кроз «бушен» колач да би покојници без самртне свеће могли да изађу на видело Сунца, а за стражара, који о њима брине, пали се посебна, трокрака свећа.[23] У селу Раденка (иста општина), спрема се колач под називом «kolaku dă patrudzăś šă patru dă dzîlje« («колач [који садржи] 44 дана») на који се ставе 44 бобице од теста са 44 свећа, и са њим се иде «la mînastîrje, săl śećiaskă puopa, šî săl trjakă pral muort în raj«, (»у манастир да га поп очита и да покојника преведе у рај»). Обред, који сељаци зову «parastuos« треба да се понови три пута, и то у различитим манастирима. Где год се може, укућани се поделе у три групе и посету различитим манастирима обаве истог дана. А најбољи дан за овакав обред је, кажу, Vidumu (Видовдан). У Раденки се, поред «парастоса», намењивао и петао, али не на прозору него на кућном прагу, па се зато предавао кроз отворена врата.[24] Сасвим је могуће да се у ранијим временима жртвовање петла обављало и у самој цркви, или негде у њеној непосредној околини. Трагове о томе нашли смо у Чешљевој Бари (општина Велико Градиште), али су били веома бледи.[25] У Рашанцу (општина Петровац) и околним селима данас се не зна ни за «рајску свећу», нити за неку другу свећу која би се накнадно слала покојнику умрлом »la întunjerik«.[26] Непосредно по сахрани овако умрле особе, неко од одраслих укућана понесе у манастир Витовницу шећера у коцкама и по литру вина и зејтина, и тамошњем свештенству плати да наредних четредесет дана «пева литургију» за извођење умрлог «из мрака у рај».[27] Слично је и у селима општине Жабари: Влашком Долу, Породину и Симићеву.[28] Али, већ у рановачком крају наилазимо – поред ношења «парастоса» у манастир - и на трагове свеће,[29] која је и данас распрострањена у горњој Млави: то је тзв. »lumanarja pră blană« («свећа на дасци»), или »lumanarja pră lopată« («свећа на лопати»), о којој ће касније бити више речи.

Овакви, мање више исти обреди, карактеристични су, као што је већ речено, за западне Влахе који не познају рајску свећу, или је познају само у рудиментарној форми («трокрака свећа», «свећа на дасци», «свећа на лопати» и сл). Најновији подаци из ових крајева показују да се употреба петла изобичајава, и да – у случајевима «смрти без свеће» - превладава трократно ношење «парастоса са 44 свеће» у различите манастире. Петао се повлачи из ових веровања, очито, као престарели културни слој! Његова необична улога у налажењу покојника [стр. 126] загубљеног у царству таме, као и задатак да га изведе на светло, односно преведе у рај и да га затим прати свуда, почива на његовој двојакој природи. У култури Срба петао је изразито демонска животиња и представља соларно биће, али и биће које је у тесној вези са хтонским светом.[30] На древном Оријенту, одакле су старином ове представе, петао је био амблем Атиса, соларног бога који је умро и ускрснуо.[31] Истовремено је био гласник који је најављивао долазак душе, и психопомпос који ју је водио на други свет. Тамо је душа отварала очи новој светлости, што се изједначавало са новим рођењем.[32] Наши Власи сматрају да је један део његове натприродне моћи у крилима: »Dăm kokuošu dă pomană, kî mjarźe ku ăripilji vîlvă«,[33] што му омогућава да «прелети» границе светова, а други, можда већи, у самоме гласу, од кога се очекује да пробуди умрлог[34] као што буди сваког другог уснулог човека.[35] Јер смрт је само сан који се дуго спава, а човек никад не сме да губи наду да се из тог сна може пробудити.[36] Колика је била снага вере у успешност петла, види се по правилу да се слање «светла» на овај начин може вршити само једном у целом посмртном циклусу, за разлику од рајске свеће код које нема оваквог ограничења!

Простор рајске свеће је, дакле, источна половина троугла Дунав – Морава – Тимок, коју чине Пореч, Црна Река, Крајина и Кључ, то јест свет Царана и Мунћана! Занимљиво жариште свеће открили смо на граници овог ареала у горњој Млави, у селу Лазници које се сматра срцем Хомоља. Она је овде толико учестала да је последњих година прешла етничке границе и већ се виђа у посмртим обредима код млавских Срба![37] Шири се и код Влаха, осваја просторе где је раније нису знали. Наша екипа је била сведок тренутка кад је Мустапић у Звижду, несрећним поводом, први пут видео рајску свећу, (сл 1). Стигла је овде из Рудне Главе октобра 1998, за годишњу поману трагично страдалом младићу Жељку Ђорђевићу. Жељкови родитељи свећу су видели у Мајданпеку, где су у то време живели као радници рудника. Поред већ поменутих узрока, на њено опстојавање и ширење посебно утиче висока естетска вредност, као и висока вредност емоција које буди током обредног чина. Лепота је важна у култу мртвих јер је божанског рода, и само новостворене ствари, које су самим тим лепе по себи, могу да прелазе у «онострано», а бол и туга су најпријемчивији «дарови» за умрлог, јер сведоче о његовој важности за живе сроднике, од којих очекује многе услуге. [стр. 127]

 

ТИПОВИ СВЕЋА И МОРФОЛОШКА ГРАЂА

 

Самртна свећа

 

Већ смо указали да је рајска свећа надокнада за самртну свећу, па ћемо најпре њој посветити неколико редака. Навешћемо најновију грађу из Дебелог Луга у Горњем Пеку, јер је пластичан пример синкретизације паганства и хришћанства. Овде се, као и другде, самртна свећа (»lumanarja đi muarće«, »lumanarja đi sufljit«, »lumanarja lu sufljit«), спрема за живота, и то од најбољег домаћег воска. За њу се узима мера према делу човека у коме се сматра да «борави» душа, то јест од пупка до темена главе, али се пушта тридесетак центиметра више, јер се свећа чува до седме године а мора да се пали код сваке озбиљније посмртне церемоније. Њена се улога најбоље разазнаје из одговора на питање зашто се зове »lumamarja lu sufljit« («душина свећа»), који најчешће гласи: »Lumanarja lu sufljit skuaće sufljitu, ja mjarźe ku sufljitu šîj viđerjadză drumu.«[38]

Свећа је плетеница од девет обичних свећа, слепљених у парове од по три комада (сл. 2). Свака свећа у тој плетеници има своју посебну намену. Ево како је за свога оца Јанка, почео уплитање свеће Јоргован Филиповић из Дебелог Луга. Прекрстио се три пут и рекао:

- »Asta viđiarje, śe o fak jo akuma, je la sufljitu lu tatal mjeu Janku, să ajbă săj viđerjadză sufljitu pi unđe va merjźa ... Noă viđerj đi noă drumur, đi noă kapij! Asta vică săj viđerjadză poćeśilji, asta săj viđerjdză puncîlji, asta săj viđerjadză uša rajuluj, asta săj viđerjadză kapijlji unđe va fi la sudz, asta săj viđerjadză la grjev unđe sa va măsurava šî sa va kîntariva, asta săj viđerjadză kînd va ažunźa la svići Pjetre šî la svići Pavle, asta săj viđerjadză kînd va žunźa la sînta Majka Marije, asta săj viđerjadză kînd va žunźa la Lună šî la Suare, asta săj viđerjadză kînd va žunźa la stîalje, kînd va žunźa în raj!«.[39]

Када се приближи смртни час, свећа се опреми белом марамом и цвећем, и уз три палидрвца, метне самртнику у руке. Палидрвца су за три «анђела» која у том моменту послују око њега, од којих га два «чувају» а трећи му «вади» душу! Свећа гори све док се покојник не пребаци у ковчег (kasă đi veśije). Поново се пали када се износи из куће и гори све док ковчег не поставе на кола. Касније се пали редовно на свим поманама до седам година. Тада се однесе у башту и посади у земљу поред трандафила, или неког другог лепог баштенског цвета. Упали се, намени покојнику и остави ту да изгори до краја.

 

»Statu« и »Luśjafuru«

 

Поред овога, покојник са собом носи на онај свет још један ванредно занимљив «светлосни» објекат, који до сад у науци није био примећен јер је помало скривен унутар другог обредног предмета. Наиме, чим се леш охлади, дакле кад покојник добије «меру» с којом ће ступити у нови свет, белим концем му се трипут премери трупло, али «уназад», тј. од главе према петама. Са тим се концем израђује свећа, која се смота (»sa înkolaśjašće«) у спиралу са плитким дном, налик на тањир, и стави покојнику на груди. Ова свећа се зове »stat« (сл. 2), представља лично умрлог,[40] и вероватно је прежитак из времена када се сахрањивање вршило спаљивањем.[41] Од посебног воштаног штапића изради се затим крстић у облику «свастике», на њега се слепи какав метални новчић «за путарину», и метне на »stat«, (сл. 2). Каже се, притом: »Asta je Luśafuru luj,[42] trjabă săl viđerjadză, săl puarće în raj!« («Ово је његова звезда Даница, треба да га осветли, да га води у рај!»). »Stat« се пали први пут кад родбина и пријатељи дођу у посету ожалошћеној кући, да изјаве саучешће и упале свећу за душу покојника. Затим се пали у цркви и, најзад, на гробљу. Тамо се, као последњи чин пре спуштања покрова и закивања сандука, из »stata« одлепи онај крст облика «свастике» и покојнику стави у десну руку, с молбом «да му осветли пут, и да га одведе у рај». Почев од овог сакралног тренутка прадревна, астрална «свастика» (crux gammata), пратиће умрлог Влаха у дословном смислу као «закон», кроз све обреде које ће живи спремати у његову част. »Stat« се, затим, враћа кући и пали уз »turćică« - хлебне колаче које ваља спремити и наменити покојнику за јутарњи «фруштук» сваког дана, све до годишње помане.[43] Али, ретко ко данас држи до овога обреда, поготово га више нико не спроводи толико дуго! Понегде су »turćică« сасвим нестале, а негде их срећемо скупљене «у камаре», где се одједном намени на стотине хлебова које је покојник чекао из дана у дан![44]

 

Трокрака свећа

 

Посебан тип свеће, са сличном наменом као и »Luśjafur« из претходног примера, забележили смо се у голубачком крају. Тамо је зову »numanarja ku trij [стр. 128] krjenź« («свећа са три гране»), или »numanarja rajuluj« јер служи да покојника «уведе у рај». Мера за њу се узима исто као и за »stat«. Пошто је свећа дугачка, приликом израде мота се на сито (»pră obadă dă sîtă«). Када се заврши, скине се са сита и пресавије на три једнака дела, затим се уврти на једном крају десетак сантима а на другом се исече предвојен врх тако да се добија свећа са усуканом дршком и три дуге слободне гране. На месту где се гране расплићу, улепи се метални новчић којим покојник треба да «плати на царини» (»plaćiašće la vamă«). Непосредно пре укопа, свећа се покојнику ставља у десну руку и она се заједно с њим сахрани. Сматра се да му свећа служи за улаз у рај: без ње би, веле, остао вечно пред његовим вратима![45] Свећа се не љуби, јер припада лично покојнику и, што је најважније – она се не пали,[46] очито зато што је, као и »Luśjafur«, сâмо суштаство оностраног светла.

*

Покојник, опремљен оваквим светлима, спреман је за пут «у рај». Али, пут није лак; непознат је, мрачан, препун искушења; на њему је девет капија које треба да се отворе! Зато се покојнику, у задњи час, пре него што занавек напусти кућу - дају упутства куда да иде, шта треба да ради, казује му се ко га «тамо» чека и како ће поступити према њему. За разлику од Тибета, где се упутство покојнику шапуће на уво, или древног Египта, где га је покојник «добијао» написмено, Власи то чине певањем, јер песма има магијску снагу да продре у онострано, и има моћ да допре до упокојеног, ма где он био. Погребних песама с оваквом наменом било је одвајкада и свуда у влашким селима. Последњих година на глас су изашле Влахиње Млаве, Стига и [стр. 129] Звижда које још увек знају посебан вид овога певања, назван »petrjeśera«, »petrekatura«, »kînćik dă petrekut muorcî«, »Đije, Đije« и слично.[47]

Али, ништа све ово не вреди, као што смо рекли на више места, ако покојник није за живота примио свећу која ће му осветлити тегобан пут до рајских врата. Зато се одмах, уз све друге погребне радње, приступа изради те посебне свеће која ће му осигурати улаз у рај. Но, као и увек кад се одоцни, или нешто испусти, правила накнаде постају строжа, објекат је компликованији а израђивач мора да буде квалификованији. Поред обредног знања, људског искуства, друштвеног угледа, моралне чистоте и религијске преданости – жена која ради свећу (а свуда то чине жене!) мора да има дара за стварање, јер је израда свеће више од заната. Уз то, ваљало је свећу радити код покојног у кући, у току ноћи пред саму сахрану, јер свећа стаје на чело поворке, и предводи је од куће до гроба. «Мучно је било!», казују старице које су радиле свећу на тај начин: «Плач и лелек, а теби треба мир и тишина! Куће мале, тескобне, пуно је људи, свако по нешто ради, мува се, креће а теби треба простор и простор!» Тако се временом примио обичај да жена ради код своје куће, а да се свећа тек сутрадан однесе у дом покојника. Временом је дошло до још једне промене у старим правилима: повећан број смрти без свеће а смањен број вештих жена, допустио је, невољно, да се свећа више не мора радити ни за сам погреб, него за неку следећу погодну прилику. У наше време већ се сматра нормом да је треба радити за четрдесетницу или годишњи помен, мада се, где-где, среће и стари обичај, додуше више као стицај околности него као притисак верских правила, (сл. 3 и 4).

*

Оваква пракса рајске свеће, у којој народни стваралац непрестано делује на стари образац, дала је, природно, много њених модела и варијетета. Прелиминарним сврставањем теренске грађе, користећи се притом и мишљењем казивача, дошли смо до три типа која се могу, у овој фази познавања ствари, назвати основним. То су:  свеће на грани, свеће на дасци и свеће на крсту. Ово је класификација према морфолошком принципу, који подразумева начин израде, односно конструкцију, али се резултат поклапа и са историјским начелом, јер нам се чини да би се исти редослед добио и кад би се ови типови свећа сместили дуж временске скале. [стр. 130]

 

Рајска свећа на ракљи дрвета

 

Рајска свећа направљена на грани дрвета посведочена је, засад, само у бољевачком селу Оснићу, (сл. 5).[48] Паљена је први пут 1967. године за поману Милици Бркић, а затим и на свим осталим поманама које су јој приређиване до седам година. По извештају сарадника који ју је открио, истраживача Филипа Пауњеловића, свећњак се гради на трокракој ракљи. Да би се лакше слепили «закони», ракље се повежу преплетом од канапа. У централном делу је огледало,[49] а свуд наоколо «свастике» и «спирале». Свећа има два «лица», што значи да су и предња и задња страна истоветне. На крају дршке увезана је омча од канапа, којом се свећњак качи о клин када се не користи. Тачан број свећа остао је непознат, али их је, судећи по другим примерима, било вероватно 44 и то по две свеће усукане у пару. Готов свећњак личи на богато украшен, изврнут трокут. Због простоте градње, за коју је довољна обична бритва, овакву свећу можемо сматрати старим типом, неком врстом прамодела, јер је познато да просте форме временски претходе оним сложеним.  

 

 Рајске свеће на дасци

 

Свеће «на дасци» су у Поречу успомена или реткост, у Млави се јављају ту и тамо,[50] а у Хомољу су још увек део праксе, али који већ лагано замире! Зову се »lumanarja pi spećadză«, »lumanarja pră blană«, »lumanarja pră lopată«, »lumanarja mare«, »lumanarja mare dă trijsuće šî šajdzăś šî śinś dă dzîlje, šî o źimătaće«, »veđerja mare« и слично ... Као што сам назив казује, израђују се на дасци, боље рећи на некој равној, чврстој основи, као што је картон у два примерка која смо открили у Поречкој Реци. Оба су из Црнајке: један смо снимили седамдесетих година прошлог века,[51] а други недавно (сл. 6). Даска се теше у облику «лопате» (сл. 7) или «преслице» (сл. 8), и свећа се током обреда држи у руци, или убада у посебан, «рајски» колач, сличан овом на сл. 17. Свећа има лице и наличје, а наличје је најчешће празно. Ево неколико примера. [стр. 131]

Пример 1 (сл. 7) потиче из Лазнице, свећа се зове »veđerja mare pră lopată«, а израдила ју је новембра 2000. године Руца Шутуловић (р. 1934), обредни мајстор из Селишта, за четрдесетодневну поману покојном Лазничанину Драгиши Радуловићу (»la Dragi Kakău!).[52] Свећа је у свему скромна, али се зове «великом», јер има тринаест «видела» (»trijsprăśe dă viđerj«), од којих је девет у трима троструким плетеницама, а осталa четири су обичне свеће «од по једне нити» (»dă o vică«). Од религијских симбола има само један «закон» који се овде зове »îndojita« или »înkonvrigatu« («предвојени», «коврџави»), и који има облик латиничног слова »S« (реч је, заправо, о представи «суботе» као најважнијем «мртвачком» дану). Овај «закон» је најпре постављен усправно, окренут на лево, па затим у водораван положај, окренут на горе. На десној страни лопате је иста ова «композиција», али су симболи изокренути »ka în ogljindă« («као у огледалу»), чиме је илустрована религијска представа о два света, «овом» и «оном», која су потпуно иста, само су «супротно окренута».[53]  Све апликације су на предњој страни (»la facă«), наличје је празно и необрађено. Димензије даске су 34 х 13 цм, а свећице су биле дужине двадесетак центиметара.

Пример 2 (сл. 8) потиче такође из Лазнице.[54] Пун назив свеће је прилично дуг: »lumanarja mare dă trijsuće šajdzăś šî śinś dă dzîlje, ši źimătaće«.[55] Свећу је израдила Милена Панкалујић (р. 1934) за привег приређен новембра 1990. године покојном Драгутину Панкалујићу.[56] Рађена је на комаду букове летве, димензија 28 х 9 цм, са дршком од 46 цм која је истесана секиром. Од укупно тринаест свећа, пет је на предњој а осам на задњој страни. На задњој страни била су налепљена још и три бела новчића, као и тридесетак зрна кукуруза, али су у међувремену отпали са свеће. На предњој страни су и четири «закона», који су, заправо, дуплирани и симетрично изокренути «свастика» и »îndoita«. На свећама има 365 и по рецки, повучених ножем, који се зову »numaraturj« и представљају дане у години које покојник, помоћу свеће, треба да «добије» на оном свету, јер му их је смрт прекинула на овом. Да се не би забројала, или погрешила, жена при урезивању користи зрна кукуруза, тако што на сваких десет рецки утисне у восак по једно зрно, [стр. 132] па укупан износ рецки проверава повремено бројећи утиснута зрна и множећи их са десет. Ово је вема важан, чак круцијалан обредни детаљ, јер су бројеви и обредно бројање суштина култног обрасца, чија је сврха да обезбеди наставак овог живота кроз загробни живот, до бесконачности; све остало је само форма, спољна љуска, и то не само овде, у овом случају, већ у целом култу мртвих код наших Влаха.    

Пример 3 (сл. 6) потиче из Црнајке у Поречу, представља свећу коју је за себе урадила Станка Јанковић (р. 1925) из предострожности, јер није сигурна како ће умрети, а не би желела да оптерећује снајку у случају да издахне без самртне свеће. Станка је многима радила свеће, за нас је важно да је то чинила онако како су је училе бабе док је била млада. Њено знање пореклом је из Горњана, од старице која јој је својом руком нацртала свећу, објаснила јој њен садржај и значење, а затим јој је пренела и «рајску причу» коју треба да рецитује, да би свећа могла да буде «примљена», [прилог 2]. Свећа се лепила на даску, облика «лопате», али је Станка своју ставила на картон који је имала при руци. Начињена је од три дугачке свеће. Средња на почетку има спиралу, која није тек пуки украс, већ «закон» који се овде зове »razluogu«. Остале две свеће савијене су у облику латиничног слова »U« и налепљене преко средње свеће. Тако је добијен свећњак са пет свећа, колико је, по Станкиним речима, довољно за погреб. Када би се овакав свећњак израђивао за седмодневну поману, додала би се још једна свећа у облику латиничног слова »U«, тако би се добио седмокраки свећњак, веома налик јеврејској менори, са којом се, иначе, рајска свећа поклапа у многим детаљима. По средини свеће, водоравно, поставља се »anu ku dzîljilji« («година са данима»). «Годину» представљају две водоравне свеће, а «дане» представља свећа у облику таласа. Приликом израде пажљиво се изброје ови таласи, и број који недостаје до 365, додаје се рецкањем помоћу ножа, на сличан начин као и у претходном примеру из Лазнице. Део свећњака испод »ana« испуњен је «законима». У корену свећњака је »sîmbita« («субота»), јер он, по Станкином тумачењу, «основни».[57] Поред овога, ту је и једна форма «свастике», која се састоји, заправо, од две укрштене «суботе» које се «гледају», па «брвно», налепљено на средину («закон» у облику слова «О», са попречно залепљеном «суботом»). Занимљив је «закон» од три изукрштене «суботе» који Станка назива »svići Pjetre« («свети Петар»). [стр. 133] Очито је реч о христијанизованом имену божанства које, по легендама, сачекује покојника на улазу у рај, и држи кључеве од рајских врата. Део свеће изнад »ana« нема култни значај, већ је додат само да би свећњак био лепши.

У једном другом примеру, који познајемо само према прецизном опису,[58] на месту где Станкина свећа има «годину», стајао је модел рајског брвна, направљен од две хоризонтално положене свеће. На крајевима брвна стајали су «стражари»! Један, с десне стране, имао је у рукама «књигу», у којој је проверавао је ли пристигли покојник прави или није, јер је познато да психопомпоси знају да погреше, па је тада дужност овог стражара да новајлију врати назад. То се догађа увек када се самртник поврати, преброди кризу и настави даље да живи. Када се потврди идентитет придошлог, овај стражар га предаје божанствима која су представљена са седам «закона»: «богом», «сунцем», «месецом», «свастиком», «суботом», «Аранђелом» и «мајком Пречистом». Потом га прeузима стражар с другог краја брвна, и води право у рај!

 

Рајске свеће на крсту

 

Већина наших казивача и израђивача свећа, слаже се да је ова врста свећњака новији тип у односу на претходни, који се постављао на равној дасци.[59] Али и овде налазимо две форме, старију и новију. Разликују се међусобно по начину израде свеће којом се свећњак украшава, као и по религијским апликацијама. «Старији» начин састоји се у изради свеће наношењем воска на конац сукањем међу длановима, онако, дакле, како су се свеће израђивале од памтивека. Овај начин је прилично напоран, а украси на свећњаку делују грубо, (сл. 1, 3, 4 и 9). Иновације су настале на подручју Хомоља, где је Лазничанка Мила Павловић, са искуством народне везиље, прва почела да ради украсе са увоштеним концем. Уместо мучног сукања длановима, конац се само провлачи кроз истопљен восак, и пушта извесно време да одстоји да би се восак охладио и стегао. Орнаметни су фасцинантни, јер нова техника омогућава изузетну линеарну прецизност, (сл. 10-12). Милине свеће, ванредне лепоте (сл. 10), врше последњих година велики утицај на остале жене које се баве овим послом, тако да свеће рађене у техници увоштеног конца већ налазимо у суседним селима Јасикову (сл. 11), Влаолу (сл. 12), Лескову, али и у нешто удаљенијим местима као што су Црнајка и Горњане. Технику прихватају млађе жене, и зато са њом нестају  «закони» који су свећи давали сакрални карактер. Она је сада дело народне уметности, лишено једног значајног религијског контекста. Шта више, профанисан је и сам начин израде, ни он више није строги обредни чин. Свећа се ради као и сваки други занатски предмет «у радно време» и има своју тржишну вредност од «две наднице».[60] Зато ћемо пажњу задржати, најпре, на једном од старијих модела из ове групе.

Пример 1 (сл. 9).[61] Свећу је израдила 1999. године Радмила Макуловић (р. 1944) из Рудне Главе, за поману Драгом Лалићу, који је, као добровољац, погинуо на Косову у време НАТО агресије.[62] Њена кућа је у центру села, и захваљујући томе често је ангажована на изради свеће, јер је људи лако налазе. Почела је да ради 1980. године, за очеву сахрану, и од тада је, према сопственој рачуници, израдила преко 1000 комада! Наручиоци код ње долазе са разних страна, често и из врло удаљених села. Њена је, на пример, она свећа коју смо снимили у Мустапићу, октобра 1998. године (сл 1). Положај њене куће у селу, могућност да је људи брзо и лако нађу, и околност да ради свеће стално и веома дуго, утицали су да се у овом селу одржи стари, првобитни обичај израде свеће за дан сахране, (сл.3-4).[63] Радмила је израду учила од Олгице Траиловић из Близне и од неких жена из Црнајке, а неке детаље је «примила» и преко снова. Њен свећњак има облик двоструког крста, са хоризонтално положеном дашчицом на врху, у коју се умећу свеће. Ослања се на постоље (»talpă«) у облику крста. Има два «лица», на предњем се ставља 6 округлих или четвртастих огледалаца, да би покојник могао да се огледа и да кроз њих види «овај» свет, а на задњем 9 белих металних новчића, којима се «плаћа» пролаз кроз «девет капија», колико их има на путу до «раја». Свећњак, заправо, треба да има седам огледала, али су последњих година учестали захтеви да се на свећњак стави и слика покојника, па је Радмила нашла за згодно да слику стави на месту средњег, централног огледала. На овај тип свећа обавезно се стављају две џепне мараме, да би покојник имао чиме да брише сузе, јер он, по општем уверењу, обавезно заплаче кад прими свећу и када у огледалу види себе, а нарочито кад кроз њега баци поглед на наш свет, у који се више не може вратити! Украси на свећи су прилично редуковани јер, због краткоће времена, мора брзо да се изради. Религијске симболе («законе») Радмила ставља на постоље, полеђину и на полицу свећњака. На сваком «краку» крстоликог постоља налази се по једна, наспрамно окренута «субота». «Суботе» су ограђене воштаном плетеницом која представља «рајску ограду» (»gardu lu raj«)[64] што сугерише да свећњак, заправо, стоји у рају и израста из раја. Испред «ограде» је «закон» звани »kap« («глава») који се састоји од крста налепљеног на медаљон од воска и опточен плетеницом. На делу дашчице испред «капа» избуши се рупа за свећу која се пали приликом намењивања самога свећњака. На свећњак се ставља укупно 17 «закона». Поред «главе» и «суботе» ту су још и »Dumnjedzîu«, »majka Prjastîśe«, »Aranźelu«, »stražărju«, »fećica«, »suarilji«, »luna«, »prjeskura«, »svići Pjetre«, »đirjeptaća«, »strîmbataća«, »numaraturlji«, »kokej«, »razlogu« и »cuka«.[65] На «полици» свећњака избуше се 22 рупе [стр. 134] за свеће, којих треба да буде 44 јер толико има «празника» којима се упућују молитве за извођење покојника у рај. Прописан број свећа постиже се сукањем по две свећице у једну. Свећњак се на крају украси са две китице цвећа, свака набрана од 9 различитих баштенских врста, јер покојници веома воле цвеће и оно, као и песма, има магијску снагу да продре у онострано. По броју цветова видимо да је свакој «капији» намењен по један! Дрвени део овог типа свећњака, с обзиром да је сложенији од оног «на дасци», израђују столари, по нацрту који добијају од жена.

Следећи примери представљају најновије типове рајске свеће.

Пример 2 (сл. 10) – представља модел свећњака Миле Павловић из Лазнице који је, као што смо већ рекли, унео праву «револуцију» у овој области. У основи је крст са полицом за свеће, којих обично има девет. Свећњак има два «лица», јер су потпуно идентични мотиви и с једне и с друге сране. Мотиви имају чисто естетску функцију, јер је свећњак лишен у потпуности религијских детаља. «Закони» - њих петнаест, дакле цео загробни пантеон - сада су измештени на посебан хлеб, који се зове «рајски» (сл. 17), и који се обавезно намењује кад год се пали свећа. Овај примерак рајске свеће има димензије 46 х 35 цм, и рађен је маја 2000. године за четрдесетодневну поману Драгом Трујићу из Лазнице.[66]

 Пример 3 (сл. 11) – потиче из Јасикова (Горњи Пек, општина Мајданпек), израдила га је мештанка Светлана Трујић у техници увоштеног конца, који је видела на свећама Миле Павловић из Лазнице. Свећњак је рађен за трогодишњу поману Николи Станојевићу, октобра 2001. године. Има два крста са широком поличицом за свих 44 свећа. Поред овог броја, који има религијски значај, и огледала, ту је од симбола још само «субота» (латинично слово »S« чији се крајеви увијају у пуну спиралу), али као чист орнамент којим се остварује естетски утисак.[67]

Пример 4 (сл. 12) наводимо као илустрацију динамичности нашег предмета, и његове снаге да превазилази етничке границе. Свећњак је израђен у Влаолу, селу у Горњем Пеку (општина Мајданпек), за четрдесетодневни помен Србину Млађи Карановићу (р. 1928 г.) који је погинуо у Босни 1997. године, али је сахрањен у Мајданпеку, где је био ожењен и где је дуго живео. Има три крста, и дрвену полицу са рупама за 44 свеће. Са религијском орнаментиком случај је исти као и претходни, с тим што је овде број огледала нешто већи, има их 10 (8 напред и два позади), што значи да се постепено напушта и прастаро правило о «непарности» објеката у мртвачком култу.[68]

 

ОБРЕДНА ПРАВИЛА ПРИ ИЗРАДИ СВЕЋЕ

 

Као и за све друге култне предмете, тако и за израду рајске свеће постоји низ обредних правила којих се ваља држати, јер није реч о обичном занату већ о креацији објекта есенцијалне светости. Али као и када је реч о самој свећи, која се, видели смо, последњих деценија рапидно мења, тако се и сама [стр. 135] правила модификују и више нису тако строга као што су била раније. Најпре, рекосмо, свећа се ретко где ради за дан сахране. Прескаче се, такође и седмина, и њен нови «дан» је четрдесетница. Сматра се да покојник тад коначно прелази на «онај» свет, јер је у међувремену обилазио места у којима је боравио за живота, или се, у крајњем случају, врзмао око куће. Ако је умро без самртне свеће, тим пре га треба снабдети светлом, неопходним за путовање које га чека. Добар је тренутак и годишња помана, која је, иначе, прилично раскошна. Како смрт не бира ни дан ни трен, свећа се раније радила у дан кад мора, без обзира на његов сакрални карактер. Померање рока, значи и прилика да се бира повољнији дан у недељи, јер за посмртне обреде нису сви дани исти. Такође је важно и доба дана када рад почиње и када треба да [стр. 136] се заврши. У поречком крају рад најчешће почиње петком навече, и мора да се заврши до сванућа. У цик зоре, кад сунце гране, свећа мора да буде готова. У изради учествују само три жене, главна жена и две помоћнице. Док раде говоре веома мало, било би добро да се ћути сасвим, али природа посла то не допушта. Незамисливе су ружне речи, свађа, примедбе на рад или исмевање било чега што се користи у раду. Нико не сме да се жали да му је тешко, да га што боли и слично. Све три морају да буду чисте, и физички и морално, бар тога дана. Главна жена темељно се купа, и преоблачи се сва у бело. Уздржавање од брачне постеље је врло строго, и био би велики грех када би се табу кршио. Свећа која је израђена уз кршење било ког табуа узалуд би «отишла» на «онај свет», јер је «буђава», «прљава», не светли и покојник је, стога, не би видео и не би могао да је преузме.[69]

Када све буде спремно за почетак рада, изговара се «мартурија».[70] На под у соби где се ради на свећи, обично код прозора окренутог истоку, простре се чисто платно, по могућству ново и бело. На то се платно постави сав материјал спремљен за свећу, и жена што моли расплете косу, одвеже мараму и откопча на хаљини дугме под грлом. То ради да би се покојник на оном свету «раз(д)решио» грехова које је чинио, јер и он мора да буде «чист» да би могао да прими свећу.[71] Затим клекне на колена и лактове и тако, клечећи, три пут понови целу молитву, чији пример овде наводимо у прилогу 1.[72] У њој позива урански пантеон да помогне покојнику у примању свеће, а кроз логороичне, вербалне дескрипте, наређује се свећи чему да служи. Овај део пун је обичних, људских радњи које човек иначе обавља свакодневно, у животу: од буђења, устајања, умивања, облачења до вршења нужде. Све ће те радње покојник моћи сада да обавља уз светло свеће. Она га, заправо, оживљава, јер без ње покојник ништа не може да ради, као да практично не постоји у загробној тами!? Стога се строго води рачуна да се наброје прецизно све радње, јер она која се грешком испусти – неће моћи ни да се изведе. Казивач вели: «Ако кажеш само да има светло кад панталоне навлачи, а не и кад их закопчава, он ће тако тамо вечно да иде: с незакопчаним панталонама у рукама!» Зато се у финалном делу мартуријске молитве просто рачуна на Бога, да он допуни све оно што је жена можда грешком испустила.

 Када се свећа у зору заврши, долази по њу жена која треба да је примени у обреду помане, ако већ није била једна од две помоћнице током њене израде. Ова жена мора обавезно да има белу мараму на глави. Она се подвргне кратком науку шта све треба да ради са свећом, а онда отпусти.[73] Тамо где постоји пракса да се иде у цркву, свећа се однесе право тамо и остави да преноћи до недељне службе. Жена ваља да буде у цркви у време службе, да упали свећицу на рајском свећњаку и да – истовремено док [стр. 137] свештеник чинодејствује - тихо, у себи, изговори «мартурију». Овај пластичан пример сплитања паганства и хрићшанства под црквеним сводом простодушне, неписмене жене зову «читањем свеће», и постоји чврсто веровање да тек свака «очитана» свећа води покојника сигурно у рај.[74]

 

ОБРЕДНА ПРАВИЛА КОД ПРИМЕНЕ СВЕЋЕ

 

Видели смо да се рајска свећа ради у случају одсуства самртне свеће, и да је она њена обредна замена и надокнада; стога се све радње са свећом врше с разлогом да се покојнику накнадно пошаље светло које није могао лично да понесе у тренутку када је одлазио са овога света. Покојник без светла је потпуно изгубљен, и зато се гледало да му се накнадна свећа што пре пошаље. Најстарије правило налагало је да то буде за сам погреб, и у тим приликама рајска свећа предводи поворку, (сл. 3). Пали се крај гроба покојника, пре него што се он положи у раку. Пали се од светла самртне свеће, чиме се оне симболички сједињују. Свећа се прекади и намени покојнику да му осветли пут до раја, до вечног боравишта, (сл. 4). Ритуал паљења и намењивања пропраћен је посебном молитвом, која се у Поречу зове »Povasta rajuluj« («рајска прича»). Ванредно леп пример ове молитве снимили смо октобра 2002. године од Станке Јанковић из Црнајке [прилог 2].

Свећа се данас враћа кући, и пали уза све следеће обреде, али то некада, по сећању казивача, није било тако. Она се остављала на гробу, под шљивом, да гори до краја, и за сваку поману израдила би се нова свећа!

Рајска свећа треба да се пали у свим важним тренуцима посмртног циклуса,  како би покојник могао да «види» обреде који се врше њему у част. Свећа сада не само да га преводи из «мрака» у «рај», већ га доводи до самих помана како би  лично примио понуде у храни и пићу (сл. 15), спреми и одећи (сл. 16), у топлоти и светлу, у музици и игри, у стварима покућства: столу и столицама, у прибору за личну хигијену: пешкиру, сапуну, бријачу, чешљу, огледалу, упаљачу, пробраном дувану ... Све ово свећа мора да осветли, а покојник се позива да дође и све то лично преузме. Да би га извукла с «онога» света и вратила назад, рајска свећа се, у обредној процесији, три пут ритуално пронесе у круг. У Лазници је овакав прастари обичај сачуван у свежини која фасцинира. Кључни тренутак је изношење свеће преко прозора, њено кружно кретање око привешке ватре (сл. 17) и враћање назад, у кућу, кроз врата.

  На посебном столу крај прозора метне се читав низ посебно израђених култних хлебова. На врх стола се постави рајска свећа, упали и намени заједно са целом трпезом. Свећа се потом, с главним хлебовима, спусти на земљу, под сам прозор. Жена који води обред клекне пред њом на лактове и колена, и љуби земљу, хлебове и свећу, усрдно молећи хтонска божанства да у загробном свету потраже покојног, да га пробуде и да га пусте да дође на поману (сл. 13). Кроз отворен прозор прво се изнесе посебан хлеб који се зове »kolaku ku noă ferješć« («колач са девет прозора»), у који је убодено девет свећа. Додати су и прилози у воћу, колач је заслађен коцкама шећера, а улепшан китицом цвећа. Покојник на оном свету борави »în kasă dă veśije« («у вечној кући») која има девет прозора, кроз које он прима емоције из света живих, као доказ да није заборављен,[75] јер коначна и права смрт наступа тек са заборавом. Хлеб се дарује чуварима тих прозора, с молбом да их отворе и пусте покојног да изађе, да би се вратио на овај свет и ушао у своју, земаљску кућу кроз врата, као и сваки други нормалан човек, (сл. 14). Због тога се хлебови и рајска свећа, изнети кроз прозор, враћају назад на кућна врата, са чијег прага се претходно излије вино на земљу у дворишту. Обред се понавља трипут, праћен певањем и «мартуријом».

И данас се, као некад, свећа на крају посмртног циклуса, који обично траје до седам година, носи на гроб, али се с њом тамо не поступа једнако. Најчешће се пали, намени и остави тако да гори док може. На крају иструне, и претвори у прах који се споји са прахом земаљским. Раније се она на гробу расклапала, са ње су се скидали воштани украси а даска ломила у парампарчад. Од њих се, код ногу покојника, ложила ватра да би он – у трену коначног растанка с родбином – примио оно што му је важније од свега: топлоту и светлост. Јер тога нема на ономе свету, а требаће му од сада за целу вечност![76] [стр. 138]