Paun Es Durlić
PORODIČNI PRIVEG U LAZNICI
"Razvitak" br. 200, Zaječar, str. 157-164 [ćirilica]
* Urednik: Tomislav Mijović

157

Priveg je jedan od najarhaičnijih i najkompleksnijih običaja iz kulta mrtvih koji se može danas naći na tlu Evrope. On je u svoj punoći i svežini sačuvan u obrednoj praksi Vlaha Ungurjana severoistočne Srbije. Za Vlahe je priveg ("privjegju")  "vatra za one koji su umrli bez sveće", dok je kod Rumuna priveghiu "noćno bdenje uz odar pokojnika". Reč je starinom latinskog porekla, direktno od oblika pervigilium ("pobožno bdenje") a od osnove vigil, vigilis koja je imala značenje "stražariti budan".

U obrednoj praksi Vlaha priveg se praktikuje u porodičnoj i seoskoj varijanti. Porodični se priređuje na godišnjicu smrti pojedinca, a seoski na Mesne i Bele poklade, kada se pali jedna velika vatra za sve pokojnike sela. Ovaj drugi, karakterističan inače za sela zbijenog tipa, napušten je gotovo svuda početkom šezdesetih godina ovoga veka. Zadržao se jedino u Rakovoj Bari kod Kučeva, a 1990, nakon tri decenije pauze, obnovljen je u Debelom Lugu kod Majdanpeka.

U ceremonijalnom smislu, porodični priveg kod Ungurjana nije svuda isti. Suštinska razlika je u prisustvu ili odsustvu elementa veselja, odnosno igranke otvorenog tipa koja traje do duboko u noć i kojoj mogu da prisustvuju svi koji to žele. Tamo gde se priveg završava svetkovinom, kao u slivu Porečke reke na primer, upravo se po broju prisutnih ljudi, bučnosti muzike i razuzdanosti igre ceni uspešnost same manifestacije. Daju se prilične svote novca ne zbog toga što mrtvi "vole muziku i igru", kako se ponekad tumači, već se ulaže u obnovu društvenog statusa porodice koja je u periodu žaljenja bila izolovana od određenih oblika društvenog života sela. Integritet i stabilnost su imanentne potrebe ovakvih ljudskih aglomeracija, i ka njihovom održanju usmerene su mnogobrojne individualne i kolektivne običajne aktivnosti njihovih članova. Odsutvo veselja nije uzrokovano obrednim propisima, već materijalnim stanjem porodice koja priređuje običaj, kao što je bilo u ovom slučaju koji je snimljen u Laznici. Reintegracija tih porodica u društveni život sela, preko tzv. "kola za mrtve", obavlja se tada na nekom drugom mestu: na nečijoj svadbi, igranci, na vašarskom veselju i slično. Izdaci su u tom slučaju mali jer se svode na plaćanje svirača za jedno kolo i nabavku darova kojima se kite igrači u njemu. 

Treba naglasiti da se porodični priveg ne priređuje svakom pokojniku, već samo onom koji je umro bez sveće. Umiranje "u mraku" smatra se najvećom tragedijom koja može čoveka da zadesi, i porodica umrlog ima u takvom slučaju veliku obavezu da učini sve kako bi mu pomogla "da izađe na svetlo". Svet mrtvih je kod Vlaha danas, u kulturnom smislu, sinkretistički višeslojan, ali se može lako uočiti da je u njegovoj osnovi veoma dobro očuvan koncept tamnog vilajeta. Na to nas, na primer, upućuje običaj čuvanja umirućeg kako se ne bi desilo da izdahne bez sveće u ruci, jer mu je ona potrebna ne samo kao osvetljenje na putu do carstva mrtvih, već i da bi mogli ostali pokojnici da ga vide kad tamo stigne. On isto tako može da vidi samo one koji imaju sveću u ruci. Carani u Negotinskoj krajini i Vlasi u Porečkoj reci za umrle "u mraku" izrađuju naročitu sveću ("lumanarja rajuluj") i to po mogućstvu još za dan sahrane, ili najkasnije za četrdesetnicu. U Zviždu, Homolju i Gornjem Peku, gde je ova sveća manje poznata, za izvođenje pokojnika "na svetlost" žrtvuju belog petla. Uz žrtveni kolač "preskuru" na kojoj se nalaze 44 upaljene sveće, petao se nameni i preko prozora preda nekom licu izvan familije (Zvižd), ili odmah tu pod prozorom zakolje (Gornji Pek). U osnovnoj svojoj nameni, dakle, priveg ima luminalni karakter, ali istovremeno on greje pokojnika, jer pored toga što je mračan, svet mrtvih je po shvatanju Vlaha i veoma hladan. 

Sem paljenja i namenjivanja vatre, i opšteg veselja uz muziku, ovaj običaj je, inače, u ostalim elementima potpuno istovetan sa daćom ("pomanom") koja se daje pokojnicima umrlim sa svećom u ruci. To znači da sadrži, kao osnovne elemente, izlazak na groblje radi buđenja i prizivanja pokojnika, namenjivanje odeće i stvari za ličnu upotrebu, zatim "puštanje" vode i na kraju samu "pomanu", odnosno obrednu trpezu sa kultnim jelima. I sami Vlasi kažu: "dăm pomană ku privjegj", ("dajemo pomanu sa privegom"). U suštini, ovakve složene obredne obaveze živih prema mrtvima, koje podrazumevaju zadovoljenje njihovih ne samo duhovnih i emocionalnih potreba već i telesnih, počiva na prastarom, preanimističkom verovanju da se posle smrti duša i telo ne razdvajaju već da čovek ostaje celovit; šta više, sada čak sa rafiniranijim psihofiziološkim prohtevima! U etnološkoj teoriji, ovakav tip verovanja naziva se animatizam.

*

Selo Laznica (850 kuća sa oko 4000 stanovnika) nalazi se u srcu Homolja i pripada opštini Žagubica. Prema istraživanjima Cvijića, Tihomira Đorđevića i Antonija Lazića, selo je u prvoj polovini XVIII veka naseljeno Vlasima iz Banata, Almaša, Erdelja, Vlaške nizije i Moldavije. Sudeći prema tradicionalnoj nošnji i govoru, u ovoj metanastaziji prevladala je banatska struja.

Priveg, koji je u ovom radu prikazan u slici i reči, snimljen je 20. novembra 1990. godine u kući Stanke Pankalujić. Bio je posvećen njenom sinu Dragutinu i mužu Petru. Obojica su tragično završili život. U Dragutinovom slučaju sumnjalo se čak i na ubistvo. U pripremi i izvođenju obreda, učestvovala je najbliža rodbina iz kuća Nikolića, Radovanovića, Kumbrića, Prvulovića, Dogarevića i Vladića. Njima su se pridružili i neki susedi. Ovakav, tzv. mali priveg (cepanice dužine oko metar, naslagane na konstrukciju u obliku krsta), u homoljskim selima pali se najpre uz pogrebnu daću a kasnije uz sve redovne pomane; pali se, međutim, i na Veliki četvrtak, Đurđevdan i Mali uskrs (M’tkalău).

Građa je prikupljena u okviru dugoročnog projekta "Kult mrtvih kod Vlaha severoistočne Srbije", koji se realizuje u majdanpečkom muzeju. Sam priveg, kao najsloženiji i najatraktivniji obred iz ovoga kulta, biće prezentovan u obliku fotomonografije. Četrnaest slika koje prate ovaj tekst, delovi su te buduće knjige. 

158

POSTAVLJANJE PRIVEGA

U bašti iza kuće Stanke Pankalujić očišćen je od rastinja jedan kutak i tu je najpre u zemlju poboden kolac, visine oko metra. Nešto iznad polovine toga koca privezana je žicom cepanica da bi stajala u vodoravnom položaju. To je, zapravo, osnova privega u obliku krsta, okrenutog ka istoku. Na tu se konstrukciju uspravno naslažu cepanice od po jedan metar dužine i na kraju čvrsto uvežu žicom i lancima. Cilj je da drva što duže gore u tom položaju da bi pokojnik imao što jaču svetlost i toplotu na onom svetu. U privešku kupu stavljaju se 44 cepanice od devet vrsta drveta, posečenih sa devet različitih mesta "iza međe", odnosno sa imanja suseda "otardžija". Strogo su tabuisani vrba, jabuka, trešnja, brekinja i grab. Drva se uzimaju "sa panja" i vodi se računa da budu što manje u dodiru sa zemljom.  Na isti način je, nekoliko metara dalje u bašti, postavljen i priveg za Dragutinovog oca Petra Pankalujića.

• Sl. 1 - Ljubinka Nikolić (levo) i Ljubica Radovanović postavljaju priveg za Petra Pankalujića. Desno je priveg za njegovog sina.

Postoji, po široko rasprostranjenom verovanju Vlaha, jedna kategorija pokojnika koja iz raznih razloga ne dobija nikakve ponude sa ovoga sveta. Oni lutaju večito gladni, žedni i odrpani i prava su napast za druge pokojnike o kojima živi rođaci uredno brinu, naročito u vreme kada "dobijaju" pomane krcate probranim jelima, pićem i svakojakim poslasticama. Mada vlaška daća ima posebne hlebove (p'ndarj, talarj i sl.) koji se namenjuju tim "siromasima", u strahu da to neće biti dovoljno - pokojniku se uz pomanu "šalju" i štapovi da bi imao čime da je brani. Štapovi se izrađuju isključivo od leskovog pruća, sa kojih se nožem oguli kora. Deblji kraj štapa okiti se cvećem jer se smatra da ga pokojnici veoma vole. S druge strane, samo cveće otvara vrata raja i omogućava da pomana pređe iz ovog sveta u onaj. U selima Gornjeg Peka štapovi se islikavaju biljnim motivima pomoću "konđeja", malog levka sa drškom kojim se nanosi čađ u rastopljenom vosku. Na jednu "glavu" pomane idu po dva štapa, i oni se pri namenjivanju trpeze nameste da stoje sa obe strane stola. Svaki štap ima svoj kolač sa svećom i jednim novčićem, jer u kultu mrtvih "sve mora da bude plaćeno" .

• Sl. 2 - Grupa žena iz familije kiti štapove kojima će pokojnici na onom svetu da brane svoje pomane od nasrtljivaca.

159

MARTURIJA

Duboko ukorenjeno verovanje da je smrt samo simbolički prelaz iz jednog sveta u drugi, neprestano podgreva nadu u mogućnost povratka. U toku pogrebnih ceremonija, ritualnim pesmama "zorilji" i "petrekature" (danas već proređenim), pokojniku se daju precizna uputstva o tome kako da se snađe u "posmrtnoj geografiji" da bi mogao da se vrati među žive. U osnovi je savet da treba ići za Suncem, jer ono svakodnevno savlađuje problem umiranja i rađanja. Ovo verovanje izgradilo je kod Vlaha specifičnu uransku mitologiju na osnovu koje se formirao obred marturija (grčki: "svedočenje"). To je, zapravo, ritualno molepstvije Suncu, Mesecu i ostalim nebeskim telima, da se sakupe, "uhvate za ruke, kleknu na kolena, složno zapnu" i izvuku pokojnika sa onog sveta na ovaj da bi lično primio darove koje su mu živi spremili. Marturiji prisustvuje neparan broj žena, od kojih je jedna "svedok". Ona, u ime živih, "svedoči" da je obred izvršen u svemu prema običajnim pravilima.

• Sl. 3 - Milena Pankalujić sa kolačem u ruci upućuje marturijsku molitvu nebeskim telima da izvedu pokojnika na ovaj svet.

"PUŠTANJE" VODE

Pored toga što je mračan i hladan, svet mrtvih je i bezvodan. Vlahu Ungurjanu, koji je ceo život proveo sa stokom po planinama i pio vodu sa bistrih izvora i potoka, teško pada novo bezvodno podneblje u koje je morao da se preseli. U pogrebnim pesmama raj se slika kao cvetna livada sa velikim, večno zelenim drvetom u sredini ispod koga izvire voda. Pastoralna slika je, kao što priliči, samo uteha putniku u trenutku kad polazi na put u nepoznato. Zato živima ostaje obaveza da mu redovno šalju vodu da bi utolio žeđ. Za godišnji pomen Petru i Dragutinu Pankalujiću "puštena" je voda na česmi u Valja mare, u neposrednoj blizini sela. Preko potočića koji otiče od česme, stavljena su dva "brvna" (za svakog pokojnika po jedno), okićena cvećem na krajevima. Voda se izliva na belo platno prebačeno preko "brvna". Broj izlivenih kofa kontrolišu žene vezivanjem čvorova na belom vunenom koncu. Na kraju, taj konac se odreši, iseče na komade i stavi u kutiju od šibice. Za dance se zalepe četiri male sveće a kutijica dopuni pramenima bele vune. Sveće se upale i "čamčić" se pusti niz vodu, praćen zebnjom, jer koliki put on pređe - toliko će pokojnik imati vode na onom svetu!

• Sl. 4 - Devojčica Biljana Fufulović izliva vodu za jednog od pokojnika dok baba Marija Kumbrić, vezujući čvorove, kontroliše broj izlivenih kofa.

160

ČUVANJE ODEĆE

Nezamislivo je kod Vlaha da se čovek sahrani neokupan, neobrijan i bez novog odela. Smrt je za pokojnika svečani prelazak iz jednog sveta u drugi, putovanje u večni status. Predstave o putovanju u carstvo mrtvih su raznovrsne, nekad i kontradiktorne. Izgleda da je najstarije ono verovanje prema kome se novajlija odmah prima dužnosti stražara na ulazu u raj, smenivši lice iz sela koje je umrlo pre njega. Odeća u kojoj je pokojnik krenuo na onaj svet vremenom se haba i cepa pa treba da mu se pošalje nova. Do pre dvetri decenije bio je običaj da mu se već posle sedam dana šalje radna odeća (cualje purtarjac&), ali je to u današnje vreme gotovo svuda napušteno pa se nova kompletna preobuka sprema tek za četrdesetodnevni pomen. Obavezno se zatim odeća namenjuje na pola godine, na godinu dana i na sedam godina od smrti. Odeća osobe koja je umrla bez sveće, u Laznici se postavi na sto u večernjim satima, dan pre pomane, i čuva neprestano tokom noći i sledećeg dana do podne. 

• Sl. 5 - Stana Radosavljević, tetka pokojnog Dragutina Pankalujića, bila je u toku noći i prepodneva jedan od čuvara odeće.

• Sl. 6 - Ljubiša Nikolić, zet Dragutinov, brije se uz sveću koju drži supruga Ljubinka, pre nego što će obući pokojnikovu odeću.

161

POKOJNIKOV ZASTUPNIK

Sem izlaska na groblje radi buđenja i pozivanja pokojnika da dođe na priveg, što se obavi u toku prepodneva, sve ostale obredne ceremonije vrše se u popodnevnim, večernjim i noćnim satima. Čim prevali podne, odnosno kad "dan krene unazad", pristupa se najpre namenjivanju odeće. Osoba koja ga preuzima postaje neka vrsta pokojnikovog zastupnika. U jednom trenutku oni čak dolaze i u "kontakt". Naime, kad se potpuno obuče, i kad ga žene koje namenjuju natovare svim i svačim, on je dužan da sve to odnese i lično preda. Polazi, ko bajagi, na put a neka ga od žena glasno zapita kuda je krenuo. On ne osvrćući se odgovara da je krenuo na onaj svet da nađe pokojnika (kaže mu ime i srodstvo) da bi mu predao odeću. Žena na to doda: "Idi, predaj mu odeću, ali se vrati nazad!" - "Vratiću se!" obeća ovaj. Dijalog se ponavlja tri puta, i tek posle toga se osoba okreće i vraća nazad. Dočekuju ga žene pitanjem gde je bio, a on im kaže da je išao da preda odeću, za šta bude nagrađen kolačem i svećom.

• Sl. 7 - Petar, rođak jednog od pokojnika, sprema se za put na "onaj svet", gde treba da ga nađe i lično mu preda odeću.

OBREDNO PEVANJE

Svi važniji rituali u kultu mrtvih kod Vlaha propraćeni su obrednim pevanjem. Melodije nisu svuda i uvek iste, ali sve spadaju u jednu vrstu koju Vlasi nazivaju "k’nćišje dă (de/đi) duor"; to su pesme čežnje, tuge, sete, bola, melanholije i sl. One se, prema tome, ne koriste samo u kultu mrtvih već i u mnogim drugim prilikama. U kultu se, prema nameni, mogu grubo podeliti na pogrebne i podušne. Uloga prvih u osnovi jeste da pokojniku daju uputstva o putovanju na onaj svet, a drugih da ga izvedu na ovaj svet kako bi mogao da prisustvuje obredima koji se priređuje u njegovu čast. Poslednjih decenija se naglo izobičajavaju mnogi vidovi pevanja iz prve grupe. Napuštene su delimično ili sasvim "zorilji" (pevanje izlazećem suncu prvog jutra po smrti), "petrekuta" (pevanje kraj odra pokojnika pre njegovog iznošenja iz kuće), i slično. Smatra se da posmrtne pesme imaju najveću moć prodora u onostrano, da ih pokojnik sigurno čuje i da razume njihovu poruku. Takođe, one deluju na volju božanstava i sila koje gospodare svetom mrtvih i utiču na njihov odnos prema pokojniku. Posmrtno pevanje u Laznici osobeno je po ritmičkom i potmulom iskašljavanju pevačica na prelazu između dve melodijske fraze.

• Sl. 8 - Neparna grupa žena, najbližih rođaka i susetki Pankalujića, u prvim večernjim satima pesmom javlja pokojnicima da je priveg spreman i zove ih da dođu i uključe se u svetkovinu.

162

OBREDNI REKVIZITI

Priveška pomana u Laznici, pored standardnih kultnih hlebova, jela i pića koje nalazimo i u drugim vlaškim krajevima, ima i neke osobene rekvizite među kojima se izdvajaju stag ("barjak") i lumanarja mare ("velika sveća"). Barjak je četvrtasto belo platno, razapeto u obliku romba na ukrštene leskove štapove, od kojih je vertikalni nešto duži i služi kao drška. U sredini barjaka prišivena je xepna maramica, da bi pokojnik imao čime da se briše. Ukrašen je cvećem i svećama. Barjak predvodi privešku kolonu koja "nosi" pomanu na onaj svet. Velika sveća izrađena je u obliku preslice. Ima trinaest sveća, u koje se nožem ureže 365 i po recki. Recke se broje tako što se na svakih deset u sveću utisne po zrno kukuruza. Na prednjoj strani zalepljene su dve voštane "svastike", a na zadnjoj tri novčića. Sveća se u procesiji nosi odmah iza barjaka i njena je uloga da pokojnika, koji je "umro u mraku", izvede na svetlost ("să-l skuată la veđarje"), kako bi mogao da vidi pomanu koju prima.  

• Sl. 9 - Uz marturiju Milene Pankalujić, Ljubinka Nikolić prekađuje pomanu pre prvog iznošenja preko prozora.

IZNOŠENJE POMANE

Glavni kultni hlebovi ("preskure") sa prilozima postave se na sto u kući (slika 9). Nakon izgovaranja marturije, hlebovi i prilozi se samo prekade, bez namenjivanja. Za to vreme neko od ukućana postavi merdevine pod prozor sa spoljne strane zida, a sam prozor otvori širom. Pod njim se skupe svi dotadašnji učesnici obreda. Žena koja je kadila hlebove popne se na merdevine, a ona koja je izgovarala marturiju (i koja obično upravlja celim običajem) ostaje u sobi. Ona najpre preko prozora predaje barjak, zatim veliku sveću, pa hlebove i ostale priloge. Žena koja sa spoljne strane stoji na merdevinama, redom ih prima i dodaje pojedinim učesnicima. Barjak i veliku sveću obično preuzmu deca iz najuže familije, a hlebove sa upaljenim svećama, i to po dva, starije žene. Svi oni čekaju pod prozorom da se sve iznese, a onda, predvođeni barjaktarom i svećarom, kreću u koloni prema mestu gde je postavljen priveg. Žena koja je ostala u kući, pali jednu tanku sveću i onako upaljenu provuče je kroz ključaonicu. (Ovo je moguće izvesti samo kod starinskih brava.) Tuda je, kažu, išla i duša pokojnika kad je napuštala kuću. Sličnim razlozima objašnjava se ovde i iznošenje pomane preko prozora. 

• Sl. 10 - Milena Pankalujić predaje a Ljubinka Nikolić prihvata hlebove prilikom prvog iznošenja pomane preko prozora.

163

PALJENJE PRIVEGA

Kada barjaktar, koji predvodi procesiju, stigne do privega, kolona zastane u polukrugu oko njega. Iz grupe se izdvoji osoba koja treba da ga upali. Priveg pokojnog Dragutina Pankalujića upalila je devojčica Biljana Fufulović, koja je vršila i izlivanje vode za njega, ali nije neophodno da to bude baš devojčica; bitno je da to lice ima oba roditelja živa, ("să fije ku pljin"). Priveg se pali sa južne strane, koja kod Vlaha, kao i u mnogim drugim starim kulturama, ima izrazito solarni karakter. Mali otvor, ostavljen prilikom građenja kupe, napuni se pozderom, slamom i sitnim suvarcima koje devojčica pali pomoću sveće. Ovu radnju, iz neposredne blizine, prate svojom pesmom žene koje su ranije pevale ispred kuće. Uz melodiju, koja rastužuje do suza, one javljaju Dragutinu da mu se upravo pali priveg, i pozivaju ga da dođe da se ogreje na njegovoj vatri. Zatim se cela grupa okuplja oko Petrovog privega. Obred je i ovde bio isti, samo što je vatru zapalilo drugo lice.

• Sl. 11 - Devojčica Biljana Fufulović u trenutku paljenja privega namenjenog pokojnom Dragutinu Pankalujiću.

NAMENJIVANJE PRIVEGA

Čeka se da plameni jezici vatre prodru do vrhova priveške kupe da bi se pristupilo njegovom namenjivanju. To je ključni i najvažniji trenutak celog običaja, posvećenog, kao što je već rečeno, osobi "umrloj u mraku". U toku namenjivanja vrše se istovremeno tri obredne radnje: pevanje, marturija i samo namenjivanje. Marturijskom molitvom nanovo se apeluje na nebeska tela i ostala božanstva koja caruju svetom mrtvih da puste pokojnika na ovaj svet, a pevačice javljaju Dragutinu da mu je priveg upaljen, biranim rečima opisuju svetlost i toplotu vatre i pozivaju ga da joj priđe. Osnovni cilj namenjivanja je da se pokojniku omogući da istog trenutka kad se obred završi, "dobije" vatru i da na onom svetu što duže koristi njene blagodati. Žena koja vrši namenjivanje, kreće se sa upaljenom kadionicom u ruci s desna na levo u krug oko vatre. Pokazujući rukom na upaljena drva, ona do detalja opisuje izgled privega, uzdiže lepotu plamena i toplinu vatre, zatim imenuje ljude koji su priredili običaj i izjavljuje da je sve to namenjeno Dragutinu kako bi mogao "da ima svetlost i toplotu na onom svetu". Završava zahtevom da pokojnik sve to primi istog trenutka kada se namenjivanje završi.

• Sl. 12 - Ljubinka Nikolić namenjuje upaljeni priveg, dok žene u pozadini izgovaraju marturiju.

164

PRIVEŠKA PROCESIJA

Posle namenjivanja, priveška kolona napravi krug oko vatri i vrati se istim putem do kuće. Svi prilozi se kroz vrata unesu u sobu i na trenutak ostave da leže na stolu. Ne vrši se nikakav poseban obred, već se posle kraće pauze sve iznese preko prozora na isti način i po istom redosledu kao i prvi put. Po mraku, samo uz svetlo sveća sa kolača i udaljene vatre privega, uz dopunu jedne čkiljave sijalice sa motke pobodene u dnu bašte - kreće se ova neobična procesija u pobožnoj tišini. Većina učesnika, naročito starije osobe, imaju osećaj da su pokojnici došli, da su tu sa njima, da ih gledaju i da se raduju što im se posvećuje tolika pažnja i što im se odaje takvo poštovanje. Vlasi veruju da pokojnici vide i čuju sve što živi rade, ali da ne mogu direktno da im se obrate, već samo putem sna ili uz pomoć naročito obdarenih lica, tzv. "padalica". Priveška procesija treba ukupno tri puta na ovakav ritualan način da pronese pomanu između kuće i mesta gde je vatra naložena.

• Sl. 13 - Priveška procesija predvođena barjaktarom, prilikom prvog ophoda oko vatre.

POMANA

Treći, poslednji ophod završava se na mestu gde su postavljeni stolovi za pomanu. To može biti bilo koji pogodan kutak u dvorištu, a Stanka Pankalujić je svoje stolove postavila u bašti, u neposrednoj blizini privega, jer u tesnom dvorištu nije bilo dovoljno mesta. Stolovi moraju da budu "u jedan red", koji se pruža u pravcu od zapada ka istoku. Kultni hlebovi, kolači i ostali žrtveni prilozi postavljaju se prema tačno utvrđenom redu koji se strogo poštuje. Pomana ima određene celine, tzv. kapiće ("glave") čiji broj zavisi od toga koja je pomana po redu, odnosno od toga koliko je vremena proteklo od smrti čoveka kome se priređuje. "Kap" se sastoji od "preskure" i 12 zakončića (kolača namenjenih Suncu, Mesecu, pravdi, krivdi itd.) Okolo se stave manji kolači, zvani "babice". Ukupan broj hlebnih priloga u jednoj "glavi" treba da bude 44. Serviraju se po tri vrste jela, a posuđe i pribor koji se koristi treba da budu novi. Cela pomana se prekadi a svaki prilog na stolu posebno se nameni. Na kraju, domaćica odlomi parče hleba, umoči ga u čorbu i pojede; potom objavi da je pomana "načeta" i da je "oslobođena", na što prisutni gosti uzvrate sa "bogdaprosti" i počnu i sami da jedu.

• Sl. 14 - Gosti privega sede za krcatom trpezom u očekivanju da se ona "oslobodi" kako bi mogli da počnu sa obedovanjem.

Kontakt sa autorom:
mailto:durlic@ptt.yu