ПОКЛАДНИ ПРИВЕГ

 

Покладни Привег је обичај који се у влашким селима изводио на Месне и Беле покладе и који се огледао у паљењу заједничке ватре за све покојнике села. Рад је заснован на теренској грађи прикупљеној у Дебелом Лугу код Мајданпека, где је обичај обновљен 1991. године после три деценије паузе, и у Раковој Бари код Кучева где, стицајем околности, извођење обреда никад није прекинуто.

Кључне речи: Власи, Привег, Месне и Беле покладе, обредна ватра, култ мртвих, аниматизам, фатализам.

 

Под називом Привег[1] Власи североисточне Србије подразуме­вају обичај из култа мртвих у коме паљење велике ватре представља главни обредни, религијски и друштвени догађај. Постоје две врсте Привега: породични и сеоски. Први је, у основи, редовна годишња помана, проширена обредном ватром и светковином са весељем отвореног типа, коју приређује ужа фамилија особи умрлој без свеће.[2] У церемонијалном смислу, обичај укључује све видове ритуала из култа мртвих, који се заснива на архаичном али живом аниматистичком религијском концепту:[3] "буђење и призивање мртвих", "намењивање одеће", "помане", "пуштање воде", "коло за мртве", обредне ватре, игре са елементима транса итд. Неки од ових обреда постоје и као самостални обичаји, или се само у поро­дичном Привегу спајају у јединствену целину, зато се он може сврстати у ред најсло­женијих и најкомплекснијих обичаја који се данас у пракси код нас могу наћи. Сеоски привег је, с друге стране, светковина коју приређује село као обредно-религијска и соци­јална заједница у време Месних и Белих поклада и у основи је паљење велике, заједничке ватре за све покојнике села.[4]

Постојање две форме истог обичаја само је по себи занимљиво питање. Истра­жива­ња су показала[5] да је овај обредни диморфизам узрокован обликом насеља: поклад­ни При­вег приређиван је у насељима збијеног типа, а породични само у разбијеним селима планинског дела североисточне Србије. Покладни Привег је почео да се изоби­чајава у времену од другог светског рата до краја педесетих година овог века. [стр.110] Преживео је само у Раковој Бари код Кучева,[6] а овом селу се 1991. године придружио и Дебели Луг код Мајданпека, обновивши обичај после три деценије паузе.

Покладни привег ћемо приказати преко кратких описа оних фаза које сами сељани уочавају као његове основне делове, а то су: (1) обреди на гробљу, (2) породичне гозбе, (3) прикупљање дрва за ватру и постављање ломаче, (4) паљење и намењивање ватре, (5) коло за мртве, (6) весеље, (7) марга и друге игре око ватре.

На сам дан Привега, у преподневним часовима, најпре се излази на гробље. Сврха ове посете је да се мртви пробуде и позову на светковину; то се посебно односи на оне покојнике за којима није истекла година жаљења. Покојници којима у време Привега није дат четрдесетодневни помен обавезно се буде и позивају песмом.[7] За то време се у свакој кући увелико припрема свечана трпеза; највећи број сељана очекује госте - од блиских рођака до пријатеља и познаника са разних страна. Село се потпуно отвара и сваком домаћину је тога дана веома стало до гостију, не само из емотивних већ - према правилима "економије угледа" - и из статусних разлога. Свечани ручак, који се прекади и намени мртвима, приређује се око два ста поподне. Гости остају и на вечери, после које сви излазе на Привег.

Око поднева група млађих мушкараца почне сакупљање дрва.[8] За овај посао кори­сте се запрежна кола која момци вуку за собом, а у неким већим селима возио се трактор кад је ушао у употребу. По утврђеном распореду, обилазе се сва домаћинства која са свог дрвљаника дају по једно дрво, дужине око три метра. Кад се кола напуне одвуку се до центра села, односно до места где се Привег приређује; тамо их сачека старешина Привега[9] који са још неколицином људи врши истовар дрва и постављање ломаче.[10] Сакупљаче дрва на крстарењу кроз сеоске сокаке понекад прати музика, а они се труде узвицима, добацивањем и досеткама да створе веселу атмосферу.[11]

На Привег се излази у сумрак. Креће цела породица, предвођена женама које носе котарице с јестивом и пићем. Старешина Привега процењује по броју окупљених људи када треба упалити ватру. Ватра се данас пали шибицом или упаљачем а раније се то чинило пуцањем из пушке у гужву кучине, поздера или сламе, ради успеха у лову. У том моменту музика засвира неку тужну мелодију и то је знак за цело село да је Привег упаљен. [стр.111]

Кад се ватра разгори, почиње намењивање. Из сваке породице која је дала дрва издвоји се по једна жена и са ватре Привега пали свећу и кадионицу. Уздигнутих руку према пламену, са кадионицом у десној и свећом у левој руци - свака намењује ватру, светлост и топлоту својим покојницима према којима има обредну обавезу, призивајући их да дођу на светковину и да се укључе у њу. По свршетку овог појединачног намењивања, жене стану са западне стране и окренуте истоку, гласно намењују ватру свим знаним и незнаним сеоским покојницима, и то како из куће које су дале дрва тако и из оних које дрва нису хтеле или нису могле да дају, молећи покојнике да се придруже живима да би се заједно провеселили. Док жене ово раде, музика свира тужне мелодије а остали стоје и посматрају високи пламен и ројеве искрица које он у таласима избацује у мрачно небо. Сви су обузети сећањима на мртве и цела атмосфера одише узвишеном сетом и тугом, емоцијама које су нарочито пријемчиве за мртве. Већина старијих људи има помало језовит али драг осећај да су мртви већ ту, на окупу, и да их њихова радосна и задовољна лица посматрају из ноћне таме.[12]

Породице којима у време поклада истиче једногодишњи период жаљења, обавезно користе Привег за обред "ослобађања кола" којим се оне, после дуже изола­ције, укључују у све видове друштвеног живота села. Ово "ослобађање" истовре­мено се односи и на саме покојнике јер су и они, такође, из њега искључени.

После ових обредних церемонија, следи игранка. Покладно весеље се разликује од других сличних из сеоске традиције по многим елементима, јер нема класичне поделе на домаћине и званице, већ су сви истовремено и једно и друго. Весеље се огледа у игрању кола око ватре, за које нема ограничења: свако, без обзира на пол и узраст, може играти само ако је успешан у овој важној вештини. До дубоко у ноћ коло је отворена сеоска арена за одмеравање статусних, социјалних, моралних, матери­јалних, естетских, љубавних и витешких снага.[13] Тим бескрајно дугим, до транса темпераментним и исцрпљујућим влашким колима весеље се продужава најчешће до самог сванућа. Врхунац игре достиже се негде пред поноћ, када поједини понесени играчи, у ритму кола и заглушне музике, почињу да подврискују. Коловођа се одазове узвиком "Оп-ша, јар-аша" ("Хоп тако, само тако") а остали му се у хору придруже са "Шїнкодатё, јар-а-ша" ("Још једанпут, само тако")! Ове изјаве, познате из шаманис­тичког речника Влаха - изражавају жељу да се у том екстатичном стању остане што дуже.[14]

У току трајања Привега обавезно се организује нека од игара - Марга, Пљока, Пљека, Ловац и лисица, Калбишјору и сл. Марга је, међутим, најраспрострањенија и може се сматрати неком врстом обичајног стандарда. Играла се и уз породичне [стр.112] привеге. У дебелом Лугу[15] и Раковој Бари[16] играју се две различите варијанте Марге, али обе имају исти циљ, као и уосталом већина момачких игара око ватре - да се најслабији из групе гурне у њу. Ови сурови моменти, који наводе на помиса о преостацима некадашњих људских жртви, били су основа за многобројне интервенције власти, које су, на пример у Поречкој Реци, већ крајем прошлог века Маргу потпуно истиснуле из привешких обичаја.

Овако, крајње поједностављено, изгледа покладни Привег каквог га старији памте у селима у којима је истраживан, и какав се, са разумљивим мањим или већим одступањем може видети и данас у Раковој Бари или Дебелом Лугу. Треба напоменути да се у селима развијеног типа покладне ватре пале у сваком домаћинству и намењују мртвима; богатији сељаци имали су обичај да тада, о свом трошку, приреде велика весеља са игранком којој су могли да присуствују сви заинтересовани сељани.

Покладни Привег није непознат нашој литератури, али са дубином његовог изуча­вања не бисмо смели боти задовољни. Обичај је изазован етнолошки материјал, али неза­хвалан за анализу на малом простору какав нам је овде дат, јер је реч о изузетно комплексном феномену у коме је сваки елеменат бременит вишеслојним значењем и функцијама. Досадашње интересовање за њега кретало се од успутних помена,[17] преко краћих или дужих фрагментарних описа са елементима анализе[18] [стр.113] до нешто опширнијих студија (на жалост, засад једне једине).[19] Све ове покушаје, као и приступ наше етнологије покладама уопште, с правом је Мирјана Прошић крајем седамдесетих година оценила као статичне и једностране.[20] Она је понудила модел анализе, заснован на модерним комуникацијским теоријама, који Привег и њему сличне покладне обичаје, свр­става у обреде прелаза.

Имајући ово полазиште у виду, мора се ипак напоменути да се Привег не може схватити ако се анлизира само као једнодневна сеоска светковина која се одвија тачно одређеног дана у години. Он је само истакнути и посебно наглашени тренутак у ритму друштвеног и религијског живота заједнице у зимском периоду, када се питање резерве хране прикупљене у току лета, поставља као драматично и када се значај плодности поља и берићета сагледава јасније него икад, како за живе тако и за мртве о којима живи морају да брину. Зато не чуди што је период зимских поклада "крцат" обредима аграрне магије. Сама ватра Привега џарала се "да би расла конопља", мрвицама са покладне трпезе мађија се, међу завађеним суседима, за умањење рода а цеђ, пуна масноће са опраног посуђа користи се за подстицање плодности њива. У току беле недеље упадљива је и забрана читавог низа радњи које могу да иритирају птице, те вечите непријатеље усева. У исто време пада и сам њихов празник (Драгобан, Драгобјаће, Ћирикуавја) од кога почињу да се рачунају бабе - дванаестодневни циклус пресудан за атмосферске прилике током године, јер свака "баба" представља по један месец и какво је време тога дана - такав ће бити месец који она представља. Бабе су зли метеодемони, зато људи док оне трају веома стрепе хоће ли током пролећа и лета имати временске прилике које ће погодовати усевима или не. Да подсетимо, на крају, и на оно најважније: у многим селима у којима се изводио покладни Привег остало је и данас живо сећање да се он приређивао да би поља била родна и берићетна.[21]

Заправо, сељакова драма има соларно-аграрни карактер, јер почиње са Зимском Петровданом када се верује да је Сунце[22] тада толико слабо да потпуно престаје са кретањем, и траје до Благовести ("Блоговешћана"), када се по резервама хране суди о укупној економској ефикасности једнога домаћинства као радно-производне друштвене заједнице. Између ове две временске парадигме, Сретење је граница на којој се сваке године изнова срећу зима и лето да би тај сусрет кулминирао правим митским сукобом на Младенце: по једној, очито христијанизованој верзији, тога дана у борби са зимом гину као хероји лета четрдесет младића - коледара ("кољиндреца"); по другој, тада долази до сукоба злих баба и добрих стараца[23] у коме старци успевају да бабе убију тојагама и закопају их у земљу као залогу за влагу коју ће земља дати семењу у време клијања.

Овако сагледан, покладни Привег показује се, у основи, као аграрно-мађијски колективни обред који предузима сеоска заједница у критично време преласка из једног соларног циклуса и други. Зима је за влашког сељака последица физичког [стр.114] слабљења Сунца. Драма која се тада одиграва космичких је размера и сељаков ум не може да је докучи, али осећа неки праисконски порив да треба природи да прискочи у помоћ. Сунце ("Пау") је истовремено божан­ство мртвих, али персонификовано и присно; њему се, рођакајући га братанцем ("Суаре фрацїјуаре"), обраћају обредном молбом мартурија - да изведе покојника са оног света када треба да дође кући ради преузимања одеће, или да присуствује Привегу који породица прире­ђује за њега лично.

Присуство мртвих у обреду је толико изражено да се и сама реч, привег у народу преводи етноекспликативном синтагмом "ватра за мртве". У аниматистичким религијама а унутар изразито фаталистичке културе каква је била влашка - мртви нису изменили своју људску суштину већ су самовољом демона судбине само привремено удаљени из света живих. Призивајући своје мртве, и обнављајући идеалну заједницу у часу када се одвија најтежа космичка драма, живи ритуално негирају смрт и њене литерарне последице јер она настаје само као воља записаног у књигама.[24] Смрт није људска иманенција; човек је предодређен за бесмртност и живи са надом да му је вечни живот на домаку руке. Оснажен обредном победом над фатумом, скрисом или урсом - хероизовани човек може да постане саборац природе у часу њене немоћи. Прискачући јој тада у помоћ, с правом очекује да му се ова обредна инвестиција исплати у време када ће његова економија и сама бити у критичној фази. [стр.115]

 

Контакт са аутором:
mailto:paun.durlic@gmail.com