МУЗЕЈ У МАЈДАНПЕКУ
Етнолошко одељење
Пројекат "Влашки обредни хлеб"

Помана у Осаници

Полугодишњи помен - привег - Светиславу Петковићу (75 г.), приредила удовица Јана (р. 1935) са сином Рашом, снајком Славицом и осталом родбином.

Обичај заједнички пратили, цртали, записивали, сликали и снимали Паун Ес Дурлић (етнолог) и Боривоје Крчмаревић (документалиста) из Музеја у Мајданпеку, и Даница Ђокић (етнолог) са Драганом Јацановићем (археологом) из Народног Музеја у Пожаревцу.

О селу Осаници

др Љупче В. Миљковић

ХОМОЉЕ, Географска монографија

Универзитет у Новом Саду, Нови Сад, 1992, стр. 163-165

Осаница се иалази у крајњем северозападном делу Жагубичке котлине у ширем смислу. Смештена је у средњем делу тока Осаничке реке, у долинској равни коју амфитеатрално окружују врхови јужних обронака Хомољских планина. Село је припијено уз стрме стране Ђалу маре (631 м), В. Шетача (553 м) и Куларе (462 м) на надморској висини од 305 м. Осаница спада у села збијеног типа. Интензивнији развој привредног живота започет седамдесетих година условио је, а конфигурација околног терена усмерила, ширење насеља према југу оцедитијим странама долине.

Географски положај Осанице је релативно неповољан јер се налази ван регионалног пута Београд—Бор и нема директне саобраћајне везе са суседним селима. Ипак, због добре повезаности асфалтом са главном саобраћајницом хомољске области и мале удаљености (центар је удаљен 2,3 км, а јужна ивица села само 1 км), ова неповољнаст је знатно ублажена. Томе доприноси и ове већа привлачност Осанице због експанзије индустрије за прераду дрвета.

Осаница је удаљена од општинског седишта Жагубице 15 км, од Крепољина 12 км, а од најближег села — Јошанице, заобилазиим путем 13 км (праволинијски 3 км).

Атар Осанице захвата површину од 66,51 км² на којој је према попису од 1991. године живело 1379 становника што чини просечну густину од око 20,7 становника по квадратном километру. Атар села граничи се на југу са рибарским, на истоку с јошаничким, а на западу са крепољинским атаром, док северну границу чине општинске територије Петровца и Кучева.

До 1962. године Осаница је административно припадала општини Крепољин као друго насеље по величини. Данас је на четвртом месту у општини Жагубица по броју становника (иза Жагубице, Лазнице, Крепољина и Сувог Дола), на четвртом месту по површини атара, а по густини насељености на 11. месту.

У погледу геолошке грађе, територију Осанице карактерише заступљеност стена различите старости и начина постанка. У северном делу преовлађују палеозојске творевине, у западном и јужном мезозоске (карбонатне) стене, које раздваја широка зона неогених седимената Жагубичке котлине. Најмлађе, квартарне наслаге прекривају ужу зону око Осаничке реке.

Разнолик геолошки састав условио је неравномерну заступљеност хидрографских објеката — од потпуне безводице на крашким теренима (Кремен, Перовача, Фик), до обиља воде и честог превлажавања у алувијалној равни. Највећи водоток на овој територији је Осаничка река, која од изворишног дела до ушћа у Млаву код рибарске цркве, гради две живописне епигенетске клисуре.

У структури педолошких јединица, највеће површине захватају смеђа кисела земљишта на кречњацима заступљена у западном делу атара. Због доста лоших физичких и хемијских својстава, ова земљишта одликује мала производна вредност, мада су знатне површине под ораницама (Лопушња, Руђина). Кисела земљишта иа палеозојској подлози доминирају у северном и североисточном делу територије и представљају основу (стр.163) на којој су богате букове и храстове шуме прошаране бујним пашњацима и ливадама. Најпродуктивнија земљишта су на језерским глинама котлине и скоро у потпуносги користе се као оранице.

Од укупне површине атара Осанице, која износи 6651 ха, приватном сектору припада 6049 ха или 91%, а друштвеном 610 ха или 9% територије. Под њивама је 770 ха (11,6%), воћњаци захватају 300 ха (4,5%), виногради око 5 ха, ливаде 1751 ха (26,3%), пашњаци 1161 ха (17,4%), док шумски покривач са 2510 ха (37,6%), захвата највећу површину. Неплодно земљиште се јавља на око 160 ха, што је 2,4% укупне површине.

Од седамнаест насељених места у Хомољу, Осаница је вероватно најстарије, јер се у писаним изворима први пут помиње још крајем XIV века. Наиме, у повељи коју је кнез Лазар дао манастиру Горњаку 1380. године, наводе се два хомољска села: Осаница и Доње Адујево, као и Прокоп и Врбовник.[1] села подарена цркви Богородичиној у Ждрелу Браничевском.[2]  Величина насеља из тог доба је потпуно непозната, као и то колико је укупно села било у Хомољу. Поузданији податак о Осаници налазимо тек након скоро једног века — у „Браничевском тефтеру" из 1467. године, када је имала само 4 куће и спадала у најмања села.[3] Тадашња локација одговарала би данашњој локацији насеља.

Осаница је једино село које је након пустошења и расељавања Хомоља приликом сеобе српског народа 1690. године, поново обновљено на истом месту почетком XVIII века. На аустријској карти принца Еугена Савојског из 1723—1725. године, унета је OSSANITZA, као једно од једанаест насељених и десет пустих насеља.[4] Осаница се постепено увећавала у XVIII и доста брзо у XIX веку. То се види и из следећих података: 1733. године имала је 20 домова, 1818. г. 79, 1830. г. 83, 1837. г. 115, 1859. г. 172 дома, да би 1863. године са 197 домова била треће насеље по величини у Хомољу после Жагубице (286 домова) и Лазнице са Селиштем (289 домова). Крепољин је тада имао 161 дом.

Кретање броја становника у Осаници од 1884. до 1981. године одвијало се узлазним и силазним путањама, што показују и подаци по пописима. Тако је Осаница имала:

1884. године                                                      1563 станов.

1890.                                                                1662

1910.                                                                2107

1921.                                                                1703

1931.                                                                1781

1948.                                                                1646

1953.                                                                1702

1961.                                                                1648

1971.                                                                1579

1981.                                                                1549

1991.                                                                1379

У Осаници живи претежно влашки живаљ. Од 1540 становника колико је регистровано 1981. гадине, као Власи изјаснило се 1065 лица или [Стр. 164]  69,2%, као Србм 463 житеља или 30,0%, док осталм чине 0,8% (12 становника).

Први становници Осанице били су Срби, малобројни староседеоци у неколико породица поред Осаничке реке. За време турске власти, пре пустошења Хомоља, вероватно је декретом извршено груписање кућа из Шупљаје и Панчове (данашњег дела Осанице) у јединствено насеље.[5] Староседеоцима се сматрају и Јелини који су се једним делом претопили у влашку породицу Петрусешће. Њима се називају Бацоњи, Гјоргоњи, Томешће и Лупшоњи.[6] Власи се у Осаницу досељавају после Пожаревачког мира 1718. године, када је претежно из Алмаша у Банату са српским породицама кренуло и више румунских фамилија. У односу на повратнике из овог краја, Власи који су се на територију Осанице сада населили, највероватније су представљали већинско становништво. Због тога су доста брзо вршили асимилацију Срба, чак и након већег прилива српског становништва у Хамоље почетком XIX века, када је после Карађорђевог похода на Сјеницу снажна струја исељеника са југа кренула према северу и запљуснула хомољску област. Каснија усељавања из околних области, изазвана економским разлозима, нису утицала на промену етничке слике Осанице, која је остала „влашко" село, али у чијем атару бројни топоними подсећају на, некада много већи удео српског становништва.

Осаница данас, то је модерно сеоско насеље у коме успешно ради земљорадничка задруга са својим погоном за прераду дрвета и великим млином, село има бензинску пумпу, пошту, месну канцеларију, више продавница у приватном и друштвеном власништу, здравствену амбуланту, подручно одељење О. Ш. „Моша Пијаде" из Жагубице (I—IV разр.) и дом културе.