|
|
|
НАПОМЕНА: |
|
|
|
Паун Ес Дурлић, етнолог, Музеј у Мајданпеку Биљана Бојковић, апсолвент етномузикологије
ВЛАШКА МИТОЛОШКА ПЕСМА О ПОРЕКЛУ ЗЛА ИЗ РАШАНЦА НА МЛАВИ "Развитак", година XLV, број 221-222, Зајечар, 2005. год, стр. 138-144.
Влашка песма Cînćicu lu svînţ („Песма о свецима″) која се овде доноси, снимљена је крајем априла 2005. године у млавском селу Рашанац, (сл 1) од старог лаптара[1] Милана Петровића, у оквиру пројекта „Последњи Орфеји Балкана″ који остварује етнолошко одељење Музеја у Мајданпеку.[2] Милан Петровић (сл 2) је рођен у млавском селу Орљеву 1923. године, а у Рашанац је прешао да живи 1939. године. У селу га знају под именом Milan lu Variku (Милан Варикин), по надимку девојке код које се био призетио. У Млави и широј околини, где је познат и веома цењен, зову га Милан Рашанцану (Milan Raşanţanu). Лаптарски занат је почео да учи са девет година код чувеног мајстора Јована Слањанца из Рановца, и то по наговору деде Петра Пајкана (Pătru lu Paĭkońi) који му је за ту прилику купио и прву виолину. Овог изузетног човека и ствараоца екипа Музеја је упознала у хомољском селу Осаници, и то у околности која је била права етнолошка сензација: лаптар мошу Милан био је учесник помане,[3] са задатаком да покојника, коме је обичај био намењен,[4] „стави у песму″ на лицу места, (сл 3) а песму изведе током обреда (сл 4) као његов посебно узвишени чин. Овај веома стар обичај, који се код Влаха источне Србије на другим странама готово заборавио, у Млави и суседном Хомољу још увек живи,[5] и то - чини нам се – највише захваљујући Милану Петровићу, талентованом музичару који је каријеру лаптара почео далеке 1932. године. „Песму о свецима″ овде доносимо као претходно саопштење, јер је пројекат још увек у току. Један од основних разлога за њено издвојено публиковање јесте што се са овом врстом мотива срећемо први пут у нашој теренској пракси.[6] Лаптар Милан Петровић песму је научио од свог мајстора, Јована Слањанца из Рановца; каже да су је знали и други лаптари из генерације тога човека, и зна да је у Млави певана у разним приликама до после другог светског рата. Касније све ређе, али не толико да би пала у заборав. Лаптари су најчешће свирали у дуету: један је био „примаш″, водио је мелодију и певао[7], а други је био „контраш″: „ударао″ је ритам и певао са примашем, у главном „у један глас″ и то уколико је за певање имао дара. Са појавом „јаких″ инструмената попут кларинета, трубе, баса, хармонике и сличних, лаптари одлазе у запећак. Буквално. Мошу Милан то сликовито описује овако: „Они, [Стр. 138] бандаши,[8] су као пси: јаки, свирају напољу, а ми ко мачке: свирамо у кући, предемо поред фуруне!″ Подваја се и публика: уз бандаше иду млађи, они старији остају уз лаптаре.[9] Захваљујући тој чињеници, драгуљи попут „Песме о свецима″ некако су преживели до наших дана, јер је старија публика желела и даље да их слуша. Али се више не преносе на млађе свираче. Неупамћене и незабележене песме умиру заједно са својим лаптаром. Милан Петровић Рашанцану је последњи који зна „Песму о свецима″, помрли су сви они од којих је учио, а поумирали су и они које је он учио. Последњи пут је песму, на захтев слушалаца, отпевао пре пет-шест година, на некој помани у околини Рашанца. Посмртни обреди су погодни за овакве теме, јер је смрт – ма чија – велико зло, највеће које може човека да задеси, па се у комеморативним приликама поставља питање откуда оно долази. „Песма о свецима″ нуди одговор: зло је од Ђавола, а Ђаво је од Бога! Али, погледајмо садржај ове архаичне митолошке песме, да видимо како је дошло до тога.
Бог приређује славу под младицом тисе,[10] и на њу, као гости, долазе свеци, и то редом. Виђенији свеци, односно они који имају улогу у миту, набрајају се поименце. То је свети Петар, у улози писара, свети Арангел који вади душу човеку у самртном часу, свети Јован који – овде у лику коњаника - крштава људе на реци Јордану, свети Илија громовник и – Симпетру, светац кога Власи прилично неодређено замишљају као „брата светог Петра”. Окупљеним свецима Бог објашњава улогу коју треба да врше, ако желе да владају светом, а то је ширење вере на добробит свих људи. Али, као и на свакој слави где се обилато једе и пије, деси се да се понеки гост напије а да му домаћин много не замери, напротив, да му то буде по вољи. У овом случају, на слави код Бога напио се свети Илија, али је претерао: лаптар каже да је од пијанства готово побеснео! У таквом стању искрао се са славе, потерао двоколице које су вукла два коња зеленка, и сишао на земљу. Разлог беса били су ђаволи! Свети Илија их је мрзео јер су се толико намножили да му се чинило да ће угрозити и самог Бога! У жељи да заштити Свевишњег, кренуо је да их бесомучно уништава. И поред ревности коју је показао, пуцајући и убијајући ђаволе и на истоку и на западу, један му се искрао, и то нико други до Сатана, мајка ђавоља, она која их рађа и умножава![11] До Илијиног погрома Сатана борави у [Стр. 139] паклу, који је ограђен кољем. Била је космата и рогата, а у стомаку је носила седам беба, што је вешто крила па нико није могао да примети да је трудна. Преплашена громовима светог Илије, који су праштали на све стране, и од којих су ђаволи – њена деца – масовно гинули, она је из пакла најпре скочила на ограду, а оданде право у дубок воденични јаз, где се сакрила у лому који се сакупио око корења на дну воде. Светом Илији ово није промакло, више пута је ту опаљивао громове, али Сатану није могао да погоди јер је био пијан. За то време свети Јован је на коњу путовао по свету и након годину дана јахања, стигао до места званог Борога на Јордану.[12] Ту је најпре напојио свога коња, а онда је кренуо у брда да нађе врело где извире ова света река.[13] Вода Јордана има моћ да људе духовно прочисти; због тога они долазе масовно да се крсте, а доводе и своју децу одмах по рођењу. Лаптар пева као да је и сам био на Јордану, као да је све то видео и зато сада о томе може (а и треба!) свима да казује (стих 71). Чистота вере међу људима, изазвана масовним крштењима на Јордану, потрајала је извесно време, и песма сугерише да су људи живели у друштву без зла, јер су ђаволи били побијени а Сатана је мировала у мутљагу на дну јаза (стих 72). Када се уверила, ваљда, да за њу више нема опасности, она је оданде искочила и закукала на сав глас, правећи се невинашце које је – због погрома светог Илије - остало сироче без икога на свету! Чувши њену кукњаву и гледајући је како се скрхана од бола вуче на коленима, Бог се сажалиo, подигao је и, да би је заштитио од помахниталог свеца, ставиo у сопствена недра! Лаптар налази извесно оправдање за овај небичан Божји гест: није Бог наиван, ни неопрезан, дакле ни крив што је под својим срцем скрио семе зла, већ је крива Сатана што му није рекла да је трудна, да у стомаку носи седам малих ђавола који, ако се роде, могу да буду велико зло! Бог је био толико дирнут судбином „сироте” Сатане, да је одмах позвао светог Петра и наложио му да напише „ситну књигу″ Симпетруу и нареди му да сиђе на земљу и доведе светог Илију. Пијани громовник се, изгледа, сасвим отео; Бог не зна где се он налази, нити шта ради и Симпетруа шаље у потеру због тога што је Симпетру „човек срећне руке″ и може сигурно да га нађе, али му ипак предочава да га не чека лак задатак, да ће морати да прокрстари целу земљу уздуж и попреко. Кад нађе Илију, нека му каже да се одмах врати на небо и дође код Бога, право у његово „двориште″, и да му објасни ко га је навео да се тако напије и да без милости убија ђаволе. Илијино истребљивање ђавола Бог сматра грехом (!), и не крије да је због тога бесан.[14] Симпетру је прокрстарио целу земљу и на крају нашао Илију како лежи на тлу, пијан, прљав и рашчупан. Од „светачких″ ознака имао је крај себе само штап, али није сигурно да ли је то жезло, или мотка какву носе скитнице и бескућници. Изгледао је тако ружно да се Симпетру уплашио. Ипак га је пробудио и објаснио му да долази по налогу Бога. Подсетио га да је светац, али да је починио злочин и да зато треба одмах да се јави Богу и да му разјасни због чега је то урадио. Пробуђени а мамурни Илија љутито виче на Симпетруа да га остави на миру; тера га да се врати одакле је дошао јер нема шта да тражи на земљи: побивши све ђаволе, он је њу очистио од зла! Додуше, један му је ђаво утекао, шмугнуо му је испод руке и сакрио се под корење. Зна Илија да је то најстарији ђаво међу ђаволима – Сатана, ђавоља мати, али – судимо између редова – мисли да она више није опасна, јер смртно преплашена борави у дубоком јазу и у страху од њега не сме више нос да промоли! Видевши Илију у онаквом стању, Симпетру није ни сачекао одговор, већ се преплашен дао у бег. Илија се придигао, и кад је приметио да је божји курир нестао, поново је упрегао коње у двоколице и кренуо за њим, на пут код Бога. Успут је и даље грмео и трештао, немилосрдно убијајући на све стране! Кад је стигао код Бога и суочио се с њим, као да се нагло отрезнио. Схватио је да је погрешио, да је учинио зло убијајући ђаволе, али се правда да је то радио у жељи да заштити Бога, јер су толико намножени, могли да покваре однос Бога и светаца. Назиремо да је суштина Илијиног греха охолост: покушао је да се уздигне изнад Свевишњег, петљајући се у послове око његове заштите. схвата то Илија али не зна одакле му таква помисао (стих 151); [Стр. 140] вероватно му је дошла на ум када се опио, сугерише нам певач. Светац признаје да је разочарао Бога, да је оскрнавио славу и вечеру на којој је био гост. описујући случај са одбеглом Сатаном, која је „ђаво најстарији″ и стога највеће зло и извор опасности, светац – чини нам се - покушава да се спаси тако што ће приволети Бога да га пусти да посао са ђаволима заврши до краја. Јер опасност није отклоњена докле год је Сатана у животу. А онда, неочекивано, Бог завлачи руку у недра и оданде вади - никог другог - до Сатану лично! Показује је Илији, народски речено, „тура″ му је под нос. Свети Илија је шокиран! Проваљује бес из њега и он мотком, за коју певач каже да је била подебела, удара Бога, обара га на земљу и почиње да млати. Снажан а бесан, туче га да му кости пуцају. Када је Бог дошао к себи и када му се снага повратила, толико се наљутио на свеца да га је преполовио једним ударцем: избио му око, откинуо му руку и ногу и претворио га у богаља, али га није убио већ га је тако осакаћеног оставио у животу. Иако обогаљен, Илија је наставио да грми, али сада као полуслеп грми и удара без реда, нишани само на једно око и промашује много више.[15]
Овде се радња нагло завршава. Сатана је преживела, и зло је остало на земљи. Оно није побеђено. Напротив, извесно је да се умножило јер се Сатана сигурно породила, и њених седам ђавола родило је нових седам, и тако до унедоглед. Одлажући гудало, лаптар на крају свирке с уздахом констатује: ″Ето зашто има толико зла на свету, да га је пуна свака кућа!″ Нема одговора зашто је Бог поступио како је поступио. Типично за фаталистичку културу, којој су стари Власи несумњиво припадали.[16] Шта преостаје човеку? Песма подучава: да настави ходочашће на реци Јордану, да се моли код фонтане у месту Борога, од које води дугачка вада ка западу, где се налази крст светог Јована, и где он долази да поји свога коња. А шта се догађа у друштву богова и светаца? Као да се ништа није десило, Бог наново позива свеце на славу, а лаптар подсећа да је сврха првобитног окупљања била саветовање светитеља како да удесе људски живот на земљи да буде исти као њихов, дакле божански![17] Очито да им то није успело, па људима ништа друго не преостаје него да се окрену себи, да се међусобно поштују, да чине добро једни другима, јер ће само онда провести живот у здрављу и срећи. Бог и свеци су на небу, далеко су од људи заузети својим гозбама и размирицама. Није дато човеку да разуме њихову ћуд нити да схвати њихове одлуке, али оно што човек може да уради јесте да сам за себе ствара свој људски свет у коме ће правда бити највећа вредност и највећи идеал. [Стр. 141]
[1] Laptar (код Унгурјана на западу), lautar (код Царана на истоку, укључујићи и Пореч), „виолиниста″ од laptă (односно laută) „виолина″ (књиж. рум. laută). По мишљењу румунског етимолога Хасдеуa реч потиче од арапског назива за музички инструмент аl'ud, одакле је ушла у турски, новогрчки, италијански, немачки, француски итд. (B. H a s d e u, Etymologicum magnum Romaniae, Bucureşti, 1972, p. 492) [2] Снимање је вршено у кући лаптара у Рашанцу, на Велики петак, 29. априла 2005. године, а обавили су га Паун Ес Дурлић, етнолог, руководилац пројекта, и стални сарадници Биљана Бојковић, апсолвент етномузикологије на Музичкој академији у Београду, Боривоје Крчмаревић, кустос документалиста Музеја у Мајданпеку, и Александар Репеџић, студент I године етнологије и антропологије на Филозофском факултету у Београду. Том приликом снимљено је десет песама: 1) Cînćicu lu svînţ, („Песма о свецима”), 2) Triĭ suruorĭ la fluorĭ, („Три сестре у цвећу”), 3) Luna cu suariľi, („Месец и Сунце”), 4) Cînćicu lu bradu cu ćeĭu, („Песма о бору и липи”), 5) Uoiţă balură, („Овчица белуша”), 6) Cînćicu lu Moşu Novac, („Песма Старине Новака”), 7) Cînćicu lu Craľević Marcu, („Песма Марка Краљевића”), 8) Cînćicu lu Žîţă dîn Clădoroa, („[Посмртна] песма о Ружици из Кладурова”), 9) Ćuşu, („Сова”) и 10) Cînćicu lu Śoban Cuosta, („Песма Косте Чобанина”). Звучни записи неких од ових песама могу се наћи на веб презентацији Музеја, на локацији http://www.muzej-mpek.org.yu/muzika/index.htm. Знатну материјалну помоћ пројекту пружа Војислав Пауновић, власник „ПекПетрола” из Кучева, на чему му се овом приликом најсрдачније захваљујемо. [3] Помана је назив за веома сложен и компликован обред који Власи приређују за своје покојнике у посмртном циклусу. У неким елементима сличан је даћи код Срба. Реч помана словенског је порекла. Романски назив за овај обред, који се још увек чује код западних Влаха, је cumînd, од лат. commandare (=commendare). [4] Реч је о полугодишњој помани коју је Јана Петковић из Осанице приредила за покојног мужа Светислава. Обичај је одржан 5. августа 2004. године, и у њему је, на позив Јане, учествовао и лаптар мошу Милан Рашанцану, са задатком да на лицу места, по казивању удовице, (сл. 3) састави и испева песму у којој се описује живот и смрт покојног Светислава. Обичај је пратила и снимала екипа Музеја у Мајданпеку, у оквиру дугорочног, екстериторијалног пројекта „Влашки обредни хлеб и помане″. [5] Не знамо тачно данашње границе обреда „стављања покојника у песму″, о коме у научној литератури нема готово ни речи; изданака старобалканских, дохомерских аеда, којима се у Одисеји приписује божанско надахнуће (Одисеја, XXII 347-349), има и на другим странама код Влаха, али Милан Петровић Рашанцану међу њима заузима посебно место. По његовом казивању, овим послом бави се од 1935. године непрекидно. За разлику од других лаптара, који песму смишљају данима, или који морају више пута да разговарају о покојнику са његовом породицом и пријатељима, он то чини на лицу места, на помани: слушајући казивање о покојниковом животу, истог тренутка смишља стихове које директно записује у свеску! (сл 3) Довољно му је, каже, да касније само једанпут прочита запис па да песму заувек запамти. У то смо се и сами уверили, када смо га замолили да нам неку од тих песама одсвира за пример. Истог тренутка је подигао виолину и у једном даху извео песму, спевану далеке 1942. године, о девојци Ружици из Кладурова коју су, ни криву ни дужну, убили четници! Један део тих свезака је сачувао до данас. Мошу Милан процењује да је за седам деценија рада опевао преко 500 људских судбина! Овај обичај настављају и млађе генерације музичара. Не само да ће радо испевати песму о било ком покојнику, већ ће исту, за одређену своту новца, ставити на своју касету или компакт диск. Један такав пример, због изузетних музичких квалитета, узет је са касете лаптара Николе Петровића из Волује и пренет на сајт музеја (в. http://www.muzej-mpek.org.yu/muzika/nikolapetrovic.htm). [6] Искуство са литературом је више него скромно, јер се забележене и публиковане народне песме Влаха источне Србије могу избројати на прсте. Није нам познато стање у румунској народној књижевности, са којом су компарације у овој ствари неопходне, јер је набавка румунске литературе – као и стране литературе уопште – за истраживаче из унутрашњости велики проблем. [7] Већина Влаха прави терминолошку разлику између свирања – dzîsu/zîsu, и певања - cîntatu, једино се, колико знамо, у Поречу користи једна реч – cîntatu, за обе радње. Истовремено код свих Влаха се под појмом dzîsu/zîsu подразумева вербална радња казивања, говорења. Тако, на пример, фразу „Dzîśe dîn fluĭer” коју би чуо у Хомољу, поречки Влах би разумео као изјаву да неко „прича у фрулу”, или, још горе да „прича из фруле”! Истовремено, на поречку изјаву „Cînt đin armuńică” хомољски Влах би реаговао исто као Србин коме бисте рекли да некo „пева из хармонике”! [8] Вл. bandaşî „трубачи″ <вл. bandă „труба″ <тал. banda „група свирача; војна музика” (уп. Речник српскохрватскога кеижевног језика, књига прва, Матица српска, Нови Сад, 1967, код речи банда). Труба је у народни живот прешла из војних оркестара. [9] Црноречка жива лаутарска легенда, Слободан Марковић (р. 1932.) звани „Б'з” из Слатине код Бора, казивао нам је да су, после појаве дувачких оркестара, њих лаутаре узимали за трећи дан свадбе, да би певали и забављали уморну послугу. Тражили су се, пре свега, добри певачи, а послуга је највише уживала у „старинским” песмама. [Забележено 20. октобра 2005. године.] [10] У првом стиху песме вели се да је славска софра постављена под тису, (Taxus baccata L.) а нешто касније, у стиховима 15-16, као дрво под којим Бог говори свецима у току славе, помиње се липа (Tilia platyphyllos)! Лаптар каже да је песму тако преузео од свог мајстора, да у њој ништа није мењао и да по среди није никаква забуна или омашка. Као певач који зна на десетине туђих песама, и који је на поманама смислио још стотинак својих - мисли да се тиса замењује липом због римовања („sa ogođesk vuorbiľi”) – ćisă:nćinsă у првом и другом стиху и ćeĭ:mĭeĭ у шеснаестом и седамнаестом. Сматра да то не ремети логику радње јер је очито да се гозба приређује у шуми, па слушалац – вели лаптар - лако може да замисли да се стабла тисе и липе налазе једно поред другог. Имајући у виду да се тиса, због своје дуговечности, сматра митским дрветом (познати су примерци старији од две хиљаде година, уп. www.zrenjanin.org.yu/aktuelno/stablotise.htm), митотворац је имао јаке разлоге да божанства окупи баш испод њених крошњи. Међутим, у вези супституције тиса/липа, пре него што се преиспита певачево тумачење, ваља имати у виду да су келтски друиди у својим текстовима ретко кад разликовали тисовину, леску и оскорушу, (уп. J. C h e v a l i e r, A. G h e e r b r a n t, Rječnik simbola, Zagreb, 1989, s.v. drvo), а келтска културна оставштина на Балкану је несумњива, као и то да су је једним делом баштинили управо наши Власи. [11] Вл. Satuană, књиж. рум. satană у значењу „сотона, ђаво, нечастиви″ демон је женског рода (уп. R. F l o r a, Rumunsko-srpskohrvatski rečnik, Pančevo, 1969, sv. satană), за разлику од српског језика у коме именица сатана може бити и женског и мушког рода (уп. Речник српско-хрватскога књижевног језика, књига пета, „Матица српска″, Нови Сад, 1973, код те речи). Име демона потиче од хебрејске речи satan која, по мишљењу Џ. Б. Расела, у корену има значење „супротставити се″, „ометати″ или „оптужити″, али је могла настати и од хебрејског глагола sut, „шврљати″, „вршљати″. (в. Dž. B. R a s e l , Mit o đavolu, Beograd, 1982, s. 144 и 221). Претпостављамо да је Satuana у овај лаптарски мит ушла из апокрифних дела, заснованих на јудео-хришћанској традицији, па би, према томе, анализа њеног „лика” морала почети од Новог завета, тачније од 17. главе Откровења светог Јована богослова. Ово поглавље на упечатљив начин у еманацији Сатане синкретизује дубље блиско-источно културно наслеђе. Узгред, мислимо да је зороастризам једна од незаобилазних тачака на путу ка разумевању целог мита. [12] Лаптар не зна ништа више о овом називу, каже да га је верно запамтио од свог мајстора и мисли да је реч о „званом месту″ које се налази негде на реци Јордану. [13] Лаптар њену воду назива „apă cu gînd” (стих 64), што буквално значи „вода која има мисао″, односно „памет″ и која, у ширем смислу значења, поседује божанску мудрост и натприродну моћ да уређује свет. Иако лаптар каже да вода „faśe la tuaće rînd” („прави свему ред ...″, стих 65), ипак се њена света креативност односи на друштвено уређење, дакле на људски свет, јер људе, кроз обред ритуалног прања, снабдева својствима моралне чистоте као превасходно личне, људске особине. [14] Стих 101: „Că mĭ-a dus sufľet la guşă!” кога смо - држећи се његовог смисла – превели фразом „Јер је мени дојадио!”, дословце гласи: „Јер ми је 'донео' душу до гуше!”, што је, у психолошком смислу, знак великог беса, толико великог да се човек гуши од њега. [15] Сакаћење громовника Илије, као божју одмазду за прекомерну силу коју је употребио приликом уништења зла, имамо и у још једној митолошкој песми коју смо открили у оквиру пројекта „Последњи Орфеји Балкана”, а коју смо октобра 2005. снимили у Слатини код Бора од већ поменутог лаутара Слободана Марковића (в. нап. 7). Песма коју лаутар зове „Sînta maĭka Vińirĭa” („Света мајка Петка”) има следећи сиже. Док се свети Јован, Бог и Мајка Пречиста госте и веселе за трпезом негде на крају света, не марећи ни за шта и ни за кога, дотле света Петка сама води тешку битку за Жидовима, који су отели кључ од раја, запосели божји престо и отели јој суд којим свети водицу. На рај је пала тешка тама и света Петка моли Бога за помоћ. Не прекидајући гозбу, Бог шаље светог Илију да се обрачуна са Жидовима, дајући му на вољу да са њима ради шта хоће. Свети Илија улази у море, љуља га и замућује воду, подижу се огромни таласи који навлаче тешке облаке. Свет се смрачује а Илија свом снагом распаљује громове; грми и трешти на све стране и Жидови бивају потпуно уиништени. Али, истовремено гине и много стоке и страдају невини људи. Трудне жене масовно побацују; толико је било побачене једномесечне деце, вели песма, да су их пси разносили у зубима! (Multă vită să zătrĭa-re, / Muĭerĭ copiĭ-că lăpada-re, / Śe pacaće-ĭerĭa pĭe lume? / Copilaş đe kîć-o lună / Mĭerźa kîńi ku ĭeĭ în gură.) Када је Бог то видео, позвао је натраг светог Илију и за казну му откинуо једну руку и једну ногу да више никад такво зло не може да чини. [16] П. Ес Д у р л и ћ, Култ мртвих као основа за одређење религије Влаха, Етно-културолошки зборник, књ. 1, Сврљиг, 1995, 232-240. [17] У 195. стиху песме каже се да „има слика” која приказује тај скуп светаца: лаптар Милан у току етно-музиколошког интервјуја више пута је скуп светаца називао „тајном вечером”; истом синтагмом објашњава и поменути 195. стих. Извор овог детаља је очито истоимена икона са познатом новозаветном сценом, коју верници могу да виде у горњем централном делу иконостаса сваког православног храма.
|
|||||||||
|
|
|||||||||
|
[Текст песме штампан је на стр. 142-144 часописа.] |
|||||||||
|
|||||||||
