Obnova rudarstva u Majdanpeku

III. PRODOR STRANOG KAPITALA

Državna komisija, koju je ministarstvo finansija formiralo da ispita uzroke propasti Majdanpeka u prvoj fazi obnove (1849-1858) istovremeno je trebalo da predloži i rešenje šta dalje valja činiti s ovim rudnikom. Ona je bez uvijanja stavila do znanja da ga treba ili prodati ili dati pod zakup privatnim licima. Predlog komisije verifikovala je Narodna skupština. Kako u Srbiji nije bilo dovoljno bogatih pojedinaca koji bi mogli svoje novce uložiti u tako skup poduhvat, put za strani kapital bio je otvoren. Vesti o tome pronele su novine širom zapadne Evrope.

U rukama Francuza (1859-1866)

Između mnogih zainteresovanih zakupaca, izdvojili su se Austrijanci i Francuzi. Zbog političkih promena na vrhu Srbije (povratak kneza Miloša na vlast 1859. god.), izvesnu prednost su dobili Francuzi. Pregovaralo se sa pomorskim kapetanom Manjanom, koji je tražio koncesije za plovidbu Dunavom i Savom, obećavajući srpskoj javnosti otvaranje direktne brodske linije Beograda-Marsej! Te svoje namere on je potvrdio i praktično, doplovivši morskim brodom "Lion" iz Crnog mora uz Dunav do Beograda. Kolika je bila zavist i ljubomora Austrije, svedoče alarmantni članci u bečkim novinama da je francuski brod "rasušio i rastvorio" sunčeve zrake te je zato opao vodostaj na Savi i Dunavu!!! Kako je Dunav Pariskim mirom bio stekao režim slobodne plovidbe, na oštre austrijske proteste Manjan je svoje ponude proširio zahtevima za koncesiju na rudnik uglja u Dobri. Srpska vlada je iz raznoraznih razloga, koji će se na nesreću ubrzo pokazati opravdanim, bila sumnjičava i otezala je sa pregovorima. No, nestrpljivi i ostareli knez Miloš vrši energičan pritisak da se Manjanova ponuda prihvati. U tom smislu šalje iz Kragujevca 13. avgusta 1859. godine u 7 sati i 15 minuta "popečitelju finansija g. Erbezu" telegrafsku depešu sledeće sadržine: "Danas oću da mi odgovorite, jeste li svršili sa Kapetanom Manjanom. To je moglo odma biti da niste kojekakve usijane glave slušali. Zdrav sam. Miloš Obrenović." Ministar je nevoljno pristao, ali uz uslov da Manjan i njegova kompanija uzmu pod zakup i Majdanpek. Ugovor je sklopljen 5. IX 1859. na period od 30 godina.

.
Ubrzo se pokazalo da je srpska vlada iz jedne nesreće upala u drugu, još veću: kapetani Manjan i Buljon, prvi strani zakupci u obnovljenom rudarstvu Srbije, bili su zainteresovani za sve, samo ne za rudarstvo! Njihovo "upravljanje" Majdanpekom bilo je tako katastrofalno, da su samo posle 7 godina "rada" bukvalno proterani iz Srbije.
.	Ni do dan-danas se nije u potpunosti saznalo šta je u Majdanpeku, u vreme Francuza, proizvedeno i koliko. Pouzdano se zna samo da su Francuzi preradili ono što je ostalo iza prethodnika, i to za potrebe topolivnice u Kragujevcu. Na crtežu Feliksa Kanica je izgled majdanpečke livnice đuladi u to vreme (1861. godine).

Vojno ministarstvo (1866-1868)
.
Dok je nova državna komisija ispitivala uzroke neuspeha Francuza i ocenjivala štetu koji su oni naneli, rudnik je privremeno ustupljen Ministarstvu vojnom, za čije je potrebe uglavnom i do tada radio. Vojna uprava je nastojala barem da podmiri potrebe topolivnice u Kragujevcu, kako ova ne bi morala da nabavlja bakar sa strane.
.	Ministarstvo vojno izvesno ne bi prošlo tako uspešno, kako se u javnosti ocenjivalo, da nije bilo potkulučenih seljaka koje je rođena vlast gotovo do bezdušnosti eksploatisala, terajući ih da na svojim krhkim volovskim kolima prevozi, teško prohodnim putevima, velike količine topovskih đuladi iz Majdanpeka za Kragujevac.

Engleska kompanija (1868-1881)
.
Posustalo i od Francuza gotovo upropašćeno majdanpečko rudište, zakupila je 1868. godine jedna engleska kompanija, sa sedištem u Londonu. Englezi nisu prošli bolje od Francuza: ostali su upamćeni samo po razbojničkom uništavanju šuma i po surovom obračunu sa seljacima Debelog Luga, koje su hteli da rasele.
.	Glavni predstavnik Engleske kompanije bio je Džilijan Horn Tolme, sa stanom u Viktorijinoj ulici br. 1 u Vestminsteru. Za vreme njegove 12-to godišnje eskploatacije, rudnik je doživeo konačni slom. Samo Društvo je bankrotiralo, a njegovi činovnici proterani su iz Majdanpeka 1881. godine.

Džon Holvej (1882-1885)

Početkom 1882. godine rudnik prelazi u ruke poznatog rudarskog stručnjaka, Engleza Džona Holveja, s kojim je bio zaključen ugovor na tri godine o uvođenju nove metode za dobijanje bakra. Prema Kanicu, nova metoda se ogledala u sledećem: u komornim pećima sličnim Besemerovim konvertorima, dovođenjem jake vazdušne struje, bez goriva, trebalo bi da se sumporom bogate rude sa 1-1,5% bakra, u punjenjima od po 70 tona rude za 20-22 časa, pretvore u bakrenac sa 20-25% bakra. Uprkos probama sa sumnjivim uspehom, kako dalje primećuje Kanic, Holvej je dobio rudnik na 50 godina sa obavezom da ubuduće prerađuje ne samo bogatije već i siromašnije rude. Pored toga trebalo je da odmah pristupi obnavljanju šuma koje su njegovi prethodnici opustošili. U ambiciozni aranžman sa Holvejom država je ušla i sa planom da se izgradi železnica od Majdanpeka do pristaništa na Dunavu kod Donjeg Milanovca. Na žalost, preduzimljivi Holvej niti je potvrdio isplativost svoje tehnološke inovacije, niti je u potpunosti ispunio očekivanja u pogledu železnice! Pošto je stalnim akontacijama na račun bakra, koje je tek trebalo otpremiti, Holvej dospeo u potpunu zavisnost od bečke firme Šodoar i komp (Chaudor & Cie.), ova je najzad 1885, uz saglasnost srpske vlade, preuzela Majdanpek, a nesuđeni inovator mora je da ga napusti sasvim upropašćen. Za utehu, iza njega je ostala lokomotiva, nazvana po aktuelnom i tek krunisanom srpskom kralju - "Milan". Ovom lokomotivom počinje istorija srpske i balkanske železnice, jer je urađena u bravarskoj radionici majdanpečkog rudnika marta 1882. godine, dve godine pre nego što je puštena u saobraćaj pruga Beograd-Niš.

.
Prva balkanska lokomotiva izrađena je po crtežima engleskog inženjera Barnesa, i uz pomoć nemačkog inž. Alberta Harola. Iz Engleske su uvezeni samo osovina i točkovi. Lokomotiva je imala vučnu snagu od 20 tona, razvijala je brzinu od 12 km/h a vukla je 12 vagoneta prugom dužine 14 km do Ravne reke, odakle je prevozila drva za topioničku peć.
.	U bravarskoj radionici urađena je novembra 1882. godine još jedna lokomotiva, kojoj je dato ime kraljice Natalije. Istorijska, prva lokomotiva je na gornjoj slici desno. Ona je sačuvana i danas se nalazi u depou Muzeja jugoslovenske železnice u Požegi.

Šodoar & Co (1885-1900)

Posle odlaska Džona Holveja iz Srbije, njegov glavni poverilac bečka firma Šodoar uspeva da, pristankom srpske vlade, 26. juna 1885. godine, dobije u zakup Majdanpek i Rudnu Glavu. Firma Šodoar je u stvari bilo belgijsko preduzeće sa malim učešćem austrougarskog kapitala, sa sedištem u Beču. Na njenom čelu stajao je Gustav Šodoar koji je primio postrojenja Majdanpeka za 720.000 franaka. I o radu Šodoara mišljenja su bila nepovoljna. Protiv njega stalno stižu tužbe, a sa ovim tužbama slažu se i mišljenja Rudarskog odeljenja, da se u Majdanpeku ne radi onako kako je ugovorom predviđeno. Posebna komisija Rudarskog odeljenja zamera Šodoaru što je odustao od eksploatacije gvožđa, da nemilice seče šumu, a ne vodi računa o njenom podmlađivanju i da ne obnavlja uređaje u rudniku.

.
Prema izvršenom inventaru preduzeća komisija je utvrdila da se vrednost postrojenja smanjila za 300.000 franaka. Potpuno nezadovoljno Šodoarom, koji je po opštem mišljenju vidno unazadio preduzeće, Ministarstvo narodne privrede Srbije mu je 1900. godine oduzelo koncesije i njegove predstavnike udaljilo iz Majdanpeka.
.	Usled bezdušne eksploatacije i potpunog zanemarivanja razvoja rudnika u Majdanpeku, rad u njemu je u vreme stranih zakupaca bio sveden na srednjevekovni nivo. Gornja slika nastala je u Majdanpeku na prelomu vekova.

.
.
Gustav Šodoar je napustio Majdanpek u čvrstom uverenju da je dobro radio, ali da je njegovo proterivanje posledica spletki i intriga, koje neki udvorički nastrojeni ministri pletu protiv njega na dvoru mladog i kontroverznog srpskog kralja Aleksandra Obrenovića. Žalio se da mu se rudnik oduzima da bi se poklonio kralju kao svadbeni dar! Ovakva ponuda je zbilja učinjena, ali ju je kralj odbio. Za razliku od kralja, buduća kraljica, dvorska dama Draga Mašin, oberučke je primila u miraz susedno selo Debeli Lug, u kome je do tada za kraljevu štalu gajena zob. Po ubistvu kraljevskog para 1903. godine, kraljica Natalija je Debeli Lug poklonila Univerzitetu.
.	Kralj Aleksandar Obrenović posetio je Majdanpek avgusta 1893. god. Možda je ono što je tada video uticalo da kasnije odbije rudnik kao svadbeni dar!

.
<< Nazad	.	Strana 2	.	Dalje >>