Понедељак, 17. мај 2004. године

Факсимил почетка текста, који је "Политика" објавила на насловној страни.

Претеча писма
Камени жртвеник, стар 9.000 година, са чудним шарама што личе на слова и поруке

Случај је хтео да старо, потопљено археолошко налазиште Власац на Дунаву, три километра низводно од знаменитог Лепенског вира, делимично истражено 1970. и 1971. године, неочекиваним открићем каменог жртвеника, старог око девет хиљада година са графизмима, који личе за необичне шаре, поново доспе у жижу научне јавности. Тај жртвеник и још два камена предмета необичне обраде, пронашао је августа 2002. године знатижељни алас из Доњег Милановца Момчило Ђорђевић (бивши рудар, сада таксиста) и сада се ти налази, после неопходног конзервирања и првих научних тумачења у Народном музеју у Београду, налазе у витринама Музеја у Мајданпеку. Први пут су сада изложени, у присуству стручњака и новинара (поводом Светског дана музеја, који ће бити обележен 18. маја) и о њима ће још бити речи у нашој и међународној научној јавности.

Стручњаци сада претпостављају да је реч о најстаријем праисторијском жртвенику (из мезозоика), у свету и о графизмима који личе на симболе и слова најстаријег писма, из којих је настала азбука потоњих цивилизација. У прилог таквим претпоставкама, савремени тумачи наводе и изјаве и записе знаменитог истраживача Лепенског вира академика Драгослава Срејовића да је насеље Власац, које је 1971. године потопила вода првог језера хидроелектране „Ђердап 1”, нешто старије од Лепенског вира и да се на шарама и са Лепенца и Власца, налазе „свесно исписане поруке савременицима и потомцима”. Само је питање времена када ће те поруке бити прочитане и протумачене, али је прилично извесно да ово откриће баца нову светлост на историју европске и светске цивилизације.

На оцену и процену

На скупу у мајданпечком Музеју, поводом занимљиве изложбе, интересантно су беседили Паун ес Дурлић, етнолог и дугогодишњи истраживач старина мајданпечког краја, Момчило Ђорђевић, срећни налазач предмета, Боривоје Крчмаревић, кустос Музеја у Мајданпеку (који је на терену све прецизно уцртао) и студенти и сарадници академика Драгослава Срејовића: Бора Димитријевић, археолог, директор Народног музеја у Зајечару (који је 15. августа 1970. године пронашао прве предмете на Власцу), Драган Јацановић, дугогодишњи археолог и директор Народног музеја у Пожаревцу и Бобан Васић, археолог, кустос Музеја Лепенског вира. О значају свих ових налаза за будући развој туризма у мајданпечкој општини говорио је мр Родољуб Чучуловић, туризмолог, директор Туристичке организације Мајданпека.

Пресудна је, по општем закључку, била сарадња директора Дурлића и аласа налазача Ђорђевића, као и развијена комуникација мајданпечког Музеја са мноштвом сарадника на терену. Директор Дурлић има за то изванредан слух, као дугогодишњи истраживач коме већ више од 20 година радозналци из околине готово свакодневно доносе разне предмете на оцену и процену.

Налазач жртвеника, пасионирани рибар Момчило Ђорђевић, често се још као дете, дружио са археолозима на Лепенском виру, давали су му чоколадице да чепрка по ископинама. И тако му је ушло у крв да на терену, поред Дунава, стално нешто загледа и тражи. Остало му је у сећању како је академик Срејовић сарадницима говорио да је велика штета што је истражена само четвртина платоа на Власцу. Није било времена за више, јер су градитељи прве електране већ били преградили Дунав и вода новог језера је плавила терене узводно. Тако је убрзо потопљен и Власац.

Не умемо да читамо

– Овај жртвеник, накнадно откривен пре две године, заиста је изузетно откриће – каже искусни археолог Драган Јацановић, из пожаревачког музеја. – Дуго је у српској археолошкој науци владала догма да у балканској праисторији не постоји писменост, а том догмом при крају живота почео је да се „обрачунава” и о њој пише и академик Срејовић. Немогуће је, једноставно, да једна таква цивилизација, као што је цивилизација Лепенског вира, рачунајући ту и открића са Власца – која је познавала архитектуру, урбанизам, геометрију, математику, астрономију, уметност и религију – није имала и систем записивања и комуницирања неком врстом писма.

– Нико нам не даје за право – каже Јацановић – да тврдимо како писмо није постојало. Проблем је, највероватније у томе што ми у логику тих симбола још нисмо проникли и што то прастаро писмо не умемо да читамо. По постојећим догматским схватањима, за многе лаике не постоје ни кинеско ни арапско писмо, иако тим симболима данас комуницира више од милијарду људи у свету.

И ова и сва друга археолошка открића на подручју мајданпечке општине, слажу се учесници мајданпечког скупа, изузетна су прилика за развој културног туризма. Као ретко где у свету, овде су се на малом простору између Ђердапа и Хомоља састали светски атрактивни природни и културни споменици: Лепенски вир, Рудна глава, Власац, Праурија, Прераст, Рајкова пећина, Национални парк „Ђердап”, споменици рударства које на овом простору траје дуже од 7.000 година.

У Музеју Мајданпека у току је припрема сталне поставке „у завичају метала” а сачињен је и пројект како да се неколико десетина атрактивних археолошких и природних споменика обједини у јединствену туристичку понуду овог краја. Тако ће, уколико и држава у томе издашније помогне, савремени туристички номади имати овде, као на длану најзначајније споменике европске цивилизације. Томе се могу додати и стара сеоска архитектура, традиционална кухиња, архаични обичаји, фолклор...

Све се може добро уновчити и тако помоћи тренутно посусталој рударској производњи, док се не опорави.

Стојан Тодоровић

Преузето са локације: http://www.politika.co.yu/cyr/tekst.asp-t=5264&r=40.htm

 *[Home]*[Novosti]*[Mapa sajta]*[O nama]*[O mestu]*