Власац
избор текстова из стручне литературе

СПИСАК ИЗАБРАНИХ ТЕКСТОВА

01) Драгослав Срејовић, Загорка Летица, Власац - мезолитско насеље у Ђердапу, Том 1, архeологија, САНУ, Београд, 1978. (Одломци)

02) Власац - мезолитско насеље у Ђердапу, Том 2, геологија, биологија, антропологија, (Зборник, уредник академик Милутин Гарашанин), САНУ, Београд, 1978. (Одломци)

03) Ивана РАДОВАНОВИЋ, Филозофски факултет, Београд, Власац и Лепенски Вир у светлу најновијих истраживања, у Зборнику: «РАД Драгослава Срејовића на истраживању праисторије централног Балкана, Крагујевац, 27-29. новембар 1997 / [одговорни уредник Никола Тасић]. Крагујевац: Центар за научна истраживања Српске академије наука и уметности и Универзитета у Крагујевцу. Стр. 33-37

1

Драгослав Срејовић, Загорка Летица, ВЛАСАЦ – МЕЗОЛИТСКО НАСЕЉЕ У ЂЕРДАПУ, Том 1, археологија, САНУ, Београд, 1978. (Одломци)

Увод

У позно лето 1970. године, када су радови иа истраживању споменика културе у Ђердапу и на изградњи хидроелектране код Гвоздених врата привођени крају, геолог др Јелена Марковић-Марјановић открила је на обали Дунава, испод профила терасе Власац, неколико облутака са траговима окера и већи број алатки од камена, кости и рога. Већ на први поглед било је јасно да ови предмети потичу из ранохолоценског времена и да се ближе везују за налазе са Лепенског Вира, који су тада представљали усамљену појаву у праисторији југоисточне Европе. Стога је Власац оцењен као изузетно значајно археолошко иалазиште; истраживање овог локалитета није се могло одгађати јер се знало да ће се већ у 1971. години тераса Власац иаћи под водама Ђердапског језера. Одмах се приступило послу: Републичка колисија за научна истраживања и заштиту споменика културе и природе у Ђердапу донела је одлуку да започну археолошка истраживања Власца, а руковођење је поверила ауторима ове књиге.

Већ у јесен 1970. године на Власцу је истражена површина од 432 м². Испод густог сплета купина и дебелих наслага сипара откривен је и испитан културни слој са остацима разноврсних станишта, бројним гробовима и обиљем покретних археолошких налаза који су показали да је Власац кључно археолошко налазиште из ранохолоценског времена на подручју Ђердапа и један од најзначајнијих мезолитских локалитета у југоисточној Европи. Стога су истраживања иастављена и 1971. године, када је, испред претећих вода Ђердапског језера, спасена и систематски испитана површина од 208 м².

Аутори ове књиге још се живо сећају бројних тешкоћа које је наметао убрзани рад на терену, често и када су временске прилике биле крајње неповољне за археолошка истраживања, али исто тако и подршке и свестране помоћи коју су им пружили бројне колеге и институције, посебно њихови најближи сарадници на терену - група студената археологије, архитектуре и геодезије. Они су за кратко време, за непуна четири месеца, открили и обрадили 43 стамбена објекта, 87 гробова и више од 35 000 археолошких предмета. Овај велики посао, предано и са љубављу, обавили су: Александар Бачкалов, Зоран Симић, Благоје Говедарица, Владимир Лековић, Мила Поповић, Бора Димитријевић, Миодраг Сладић, Бисенија Витошевић, Нада Кугић, Жика Матејевић, Јован Петровић, Небојша Стефановић, Жика Ђукић, Драган Стојановић, Јован Узелац, Спасе Поповски и Борисав Станковић. [Стр. 7]

[...]

ПОЛОЖАЈ И ИЗГЛЕД ЛОКАЛИТЕТА

Власац лежи у проширењу клисуре Госпођин вир, непосредно пред изласком Дунава у Доњомилановачку котлину (44° 32' северне ширине, 22° 3' источне дужине). У овом истом проширењу налази се и Лепенски Вир, који лежи око 3 km узводно од Власца. Леву, румунску обалу Дунава у овом проширењу карактерише уска и равна обална зона, изнад које се уздижу шумовити огранци Јужних Карпата (Т. I-II). Наспрам Лепенског Вира, на левој обали Дунава, доминира висока, зарубљена пирамида Трескавац (679 m), док се наспрам Власца уздиже нешто нижа купа звана Главчина (442 m). Десну, југословенску обалу Дунава у проширењу клисуре Госпођин вир дели готово по средини узани кањон Бољетинке (Лепена). Изнад литица које се надносе над Лепенски вир таласасто се простире површ Коршог брда (420 - 440 m), која према истоку, с десне стране Бољетинке, благо прелази у нешто нижу површ Бољетинског брда (300 - 330 m), испод чијих се стрмих одсека, према Дунаву, налази и тераса Власац. Обе ове површи дубоко су рашчлањене долином Бољетинке и њених притока, које су усечене у стене разноврсног петрографског састава, у кристаластим шкриљцима (гнајсу), у лапорцима доње креде и у јурским кречњацима. На теменима брда, готово на површини, среће се кварцевита дробина, док се на кречњачкој подлози наилази на остатке некадашњег шљунковитог материјала.¹

Кањон Лепене, на чијим се вертикалним зидовима виде сликовити „бизарни набори и мали раседи", представља једини излаз из проширења клисуре Госпођин вир према залеђу; ово залеђе је, изузев уске долине Бољетинке и њених притока, окарактерисано стрмим и тешко приступачним брдима, висине од 400 - 600 m. Од ушћа Бољетинке према Лепенском Виру пружа се уз Дунав узан, али релативно раван и лако проходан појас (Т. I - IV), али низводно, према Власцу, наилази се на врло стрме кречњачке падине Бољетинског брда које се местимично спуштају непосредно у реку и преко којих данас води једва приметна, врлетна стаза. Предео низводно од Власца, према Гребену, представља потпуно беспуће; уском и стрмом стазом могуће је доћи само до јаког врела, које се налази око 300 m низводно од Власца, а даље према Гребену, високе вертикалне стене висе непосредно изнад Дунава (Т. V). Друга стаза, стрма и кратка, води од Власца до једне веће заравни, уствари старије дунавске терасе, дугачке 90 m и широке 50 m, која лежи на 70 m релативне и 126 m апсолутне висине.

Изглед Дунава у проширењу клисуре Госпођин вир, где се налазе Лепенски Вир и Власац, најсликовитије и најподробније описује Ј. Цвијић: „Из дунавског корита дижу се многобројне стене које га скоро затварају, а при малој води избијају на површину. То су Биволи, Излаз и Тахталија од кварцпорфира и Вран од кречњака. Између ових стеновитих пречага налазе се велики вртлози или чевртлије и дубоки џиновски лонци, као што је 30 m дубок џиновски лонац код Гребена ... у коме се водене масе ковитласто крећу великом брзином, пенушећи, и у тихим ноћима јасно се чује чегртање облутака који се тару међусобно и уз стеновите зидове".² Непосредно испод ушћа Бољетинке, из корита Дунава диже се стеновити праг Излаз, а нешто ниже, крај самог Власца, и стене Тахталије. Ове подводне препреке готово преграђују Дунав, односно остављају само узан пролаз води уз десну абалу. Стога је овде, нарочито при ниском водостају, ток Дунава задржан, и то тако да се, с једне стране, образују бучни [стр. 9] катаракти, док се, с друге стране, јака водена струја упућује у узани канал. На два километра низводно од Власца завршава се клисура Госпођин вир, и то Гребеном, који се као џиновски камени кљун спушта са десне обале у Дунав. Наспрам Гребена, у време ниског водостаја, појављује се каменити плато Вран, који Дунав сужава на свега 220 m. Одмах испод кљуна Гребена налази се велики водени вртлог, дубок 30 m, који је у прошлости био једно од најчувенијих риболовних места на Дунаву. Регулацијом Дунава Гребен је срубљен, а од вртлога - који је некад уливао страх бродарима и радост рибарима - данас нема ни трага. Ове хидрографске одлике Ђердапа у делу где се налази Власац обезбеђивале су у ближој, а свакако и у далекој прошлости изузетно богат улов рибе, односно од памтивека су упућивале становништво овог краја на риболов.

Због својих морфолошких одлика Власац је једно од најскровитијих и најизолованијих места у Ђердапу. Ова заклоњеност условила је и микроклиму и мање колебање основних еколошких фактора на овом месту. Стога је Власац, као и Лепенски Вир, окарактерисан комплексом фактора абиотичке средине који је врло повољан за очување богате и разно врсне флоре и фауне, а као што ће се показати, и вековни боравак човека на овом месту.

Власац је ерозионоакумулативна тераса; данас је то ниска депресија између стрмих кречњачких падина Бољетинског брда, око 300 m дужине и око 20 m ширине, која има благ нагиб од запада према истоку (око 3 m, на растојању од приближно 20 m). Овакав изглед Власац је добио у постглацијалном, ранохолоценском периоду, делимично услед антропогених збивања на овом месту, а делимично због егзогених, климатских фактора. У освит постглацијала, у време насељавања, Власац је, међутим, изгледао другачије; тада је то била сасвим ниска тераса, од затерасаних и разнетих сипара вирмске старости (интерглацијал Würm I - II), којој је Дунав, померајући се бочно меандарски и еродирајући сипарске седименте, дао касније (вероватно у интерстадијалу Würm II - III) сасвим неуобичајен изглед (в. Власац II, поглавље I). Упирући матицом у десну обалу, Дунав је овде издубио меандар, а после повлачења оставио лучну депресију око камените платформе у средишту терасе. Ову депресију населили су први становници Власца.

Тераса Власац прати својом дужином Дунав, који на овом месту тече у смеру ЗСЗ - ИЈИ. Стога су и археолошка истраживања ове терасе вршена системом квадрата, [Стр. 10] димензија 4 X 4 m, који су уклопљени у координатни систем чија је апсциса оријентисана ЗСЗ - ИЈИ (сл. 1). Године 1970. и 1971. на Власцу је истражена површина од укупно 640 m². Ради прегледности, Власац је раздељен на три сектора, и то западни (сектор I), централни (сектор II) и источни (сектор III). [Стр. 11]

[...]

ГЕНЕЗА И ХРОНОЛОГИЈА

[...]

Пре упознавања са серијом С-14 датума за ранохолоценска насеља на Власцу још се и могло дискутовати о исправности серије С-14 датума за Лепенски Вир, која је неким стручњацима послужила као "егзактна чињеница" за тврдњу да је култура Лепенског Вира (Лепенски Вир I--II) продужена, изолована мезеолитска култура у иначе већ неолитизираној области јужног Подунавља, да је истовремена са старчевачком културом или, чак, да се хронолошки додирује с почецима винчанске културе. Иако су оваква тумачења културе Лепенског Вира била заснована једино на фетишизацији радиокарбонских датума, а не на анализама археолошких докумената, сада их јасно оповргава и серија С-14 датума за Власац. Свакако није случајно да узорци са Власца и са Лепенског Вира, који су дали неприхватљиве радиокарбонске датуме, потичу из најдубљих стартума, из стратума који су на оба ова локалитета стално изложени подземним водама и током највећег дела године покривени високим водама Дунава. Стога су и контаминације каснијих материјала у поменутим узорцима разумљиве и сасвим могуће. С друге стране, сви узорци узети из насеља Власац II и Власац III, из стратума који нису били изложени подземним и високим дунавским водама, дали су редиокарбонске датуме који се не само подударају са стратиграфијом Власца већ се, како ћемо показати, идеално усаглашавај и са С-14 датумима за остала ранохолоценска налазишта ћердапског подручја.

Изградњу насеља Власац II опредељују три С-14 датума (Bln - 1500 и LJ - 2047, 2047а) у време око 6000. године старе ере, а два С-14 датума (Bln-1052 и 1168) показују да крај живота у овом насељу пада у раздобљу између 5600. и 5500. године старе ере. Насеље Власац III датовано је мерењем изотопа радиактивног угљеника из једног узорка (Bln-1054), и то у време око 5450. године старе ере. Апсолутна хронологија најстаријих насеља на Власцу (Власац Ia-b) може се без тешкоћа посредно одредити. Стратум Икоана Ia, у коме су нађене исте врсте археолошких налаза као и у насељу Власац Ia, датовање радиокарбонском методом у време око 6300. године старе ере (Bln-1077:6315 ±100 B. C.). С друге старне, за стратум III Банског острва, са огњишним конструкцијама и покретним археолошким налазима, идентичним онима из Власца Ib и Власца II, располаже се са два С-14 датума који указују на раздобље између 6100. и 5.600. године старе ере (Bln-1080: 6090.±160 B. C.; Bln-1079:5615±100 B. C).

Конвенционални С-14 датуми показују да је тераса Власац насељена око 6300. године, да је насеље Власац II саграђено између 6000. и 5800. године, а насеље Власац III- око 5450. године старе ере. Без већих тешкоћа може се одредити и време када је Власац напуштен. На источном сектору терасе Власац откривена је већа јама са старијенеолитском керамиком. Археолошки налази из ове јаме углавном одговарају онима из насеља Лепенски Вир IIIb, односно они се поуздано могу везати за културу Прото-Старчево (вероватно Прото-Старчево II), која је радиокарбонском методом датована у раздобље између 5200-5000. године старе ере. Пошто је ова јама укопана у стратум Власац III, јасно је да је најмлађе ранохолоценско насеље на тераси [стр. 130] Власац напуштено пре овог времена, највероватније око 5300. године старе ере. Овај датум истовремено обележава и крај ранохолоценске културе Ђердапа - културе Лепенског Вира.

Ако се наведени конвенционални С-14 датуми прерачунају у вероватније, "историјске" датуме, онда се може закључити да насељавање терасе Власац и почетак културе Лепенског Вира пада у време око 6800. годне, а да је Власац III напуштен крајем 7. или почетком 6. миленија, негде у раздобљу између 6000. и 5800. године старе ере. Ови "историјски" датуми добро се усаглашавају са резултатима геолошких и ботаничких истарживања (в. Власац II поглавље I и II), који показују да се на тераси Власац живело од краја пребореала до у време климатског оптимума у атлантику, тј. у раздобљу између 7000. и 5500. године старе ере. Да се култура Лепенског Вира развијала дуже од једног миленијума потврђују и резултати анализе антрополошких остатака са Власца (в. Власац II, поглавље IV/2, 7). С друге стране, назначена апсолутна хронологија у потпуности је сагласна са закључцима који су изведени на основу типолошке методе, на поређењима садржаја културе Лепенског Вира са садржајима осталих мезолитских култура Балканског полуострва и јужног Подунавља, на првом месту са налазима из млађих мезолитских стартума пећина Одмут и Франкти, као и из насеља I и II, који су радиокарбонску методу датовани у приближно исто време.

Археолошки налази са Власца покрећу још два проблема – питање положаја културе Лепенског Вира у општој периодизацији праисторијских култура Европе и питање њеног односа према култури првих ефективних земљорадничко-сточарских заједница јужног Подунавља (Култура Прото-Старчево).

Одговор на прво питање који се узима као руководећи за утврђивање карактера једне праисторијске културе. Ако се да предност хронолошком критерију, онда се археолошки налази са Власца и култура Лепенског Вира у целини могу уврстити у средње камено доба (мезолит) јер се у свим деловима Европе у раздобљу између 7000. и 6000. година старе ере кристалишу разне мезолитске културе. С друге стране, ако се генеза и општи карактери културе сматрају битним, онда се култура Лепенског Вира, каја је изведена из културе финалног палеолита типа Куина Туркулуи и у чијој завршној фази долази ренесанса прастарих граветијенских традиција (посебно у уметности), може се оценити као епигонска, епипалеолитска култура. Најзад, према економско-социолошком критерију, култура Лепенског Вира морала би се двојако вредновати. Култура Власца II (старија етапа културе Лепенског Вира), у којој су остварене две највеће тековине "неолитске револуције", мора дефинисати као протонеолит.

На друго питање, на питање односа између културе ловачко-скупљачких заједница јужног Подунавља (култура Прото-Старчево), тешко је у овом тернутку дати одлучан и задовољавајући одговор. Овај проблем је опширно дискутован у више махова. На овом месту само остаје да се истакне да истарживање на Власцу и осталим ранохолоценским налазиштима у Ђердапу указују на најприснију везу између поменутих култура и да покрепљују закључак да су млађа етапа културе Лепенског Вира и најстарија етапа Прото-Старчева узрочно везани делови једног истог феномена: култура Лепенског Вира означава свитање, а култура Прото-Старчева означава зору нове, неолитске епохе на подручју јужног Подунавља. [Стр. 131]

2

Власац - мезолитско насеље у Ђердапу, Том 2, геологија, биологија, антропологија, (Зборник, уредник академик Милутин Гарашанин), САНУ, Београд, 1978. (Одломци).

Ј. Мирковић – Марјановић

ГЕОЛОГИЈА И СТРАТИГРАФИЈА

У вези са изградњом ђердапске хидроелектране, пре него што је висока вода ујезереног Дунава потопила знатан приобални комплекс земљишта, Природњачки музеј Србије ангажовао је екипе биолога, геолога и минералога да изврше истраживања и сакупе материјал са тог сектора у Ђердапу. Захваљујући средствима Природњачког музеја, било је омогућено истраживање и квартарних наслага приобалне зоне коју ће захватити инундација. Тако још 1967. године, испитујући геоморфолошке облике, њихову литологију и стратиграфске односе на потесу ушће Бољетинске реке — Велики гребен, запазила сам и извесне археолошке елементе на тераси Власац: кости, нуклеусе, керамику. Међутим, тек у августу 1970. године било је могуће вршити пробно рашчишћавање одсека према Дунаву на поменутом локалитету и приступити систематским геолошким и археолошким истраживањима.

ПОСТАНАК И МОРФОЛОГИЈА ЂЕРДАПСКЕ КЛИСУРЕ

Ђердап (Железна врата, Гвоздена капија) јесте име највеће пробојнице у Европи, чија дужина — од Базјаша до Кладова — износи око 130 km. Пробијајући се кроз Банатске планине и Јужне Карпате, Дунав је усекао долину стрмих страна, често вертикалних, као зидови, високих 300, а каткада и до 500 m.

Ова дугачка пробојница, која везује Панонски и Влашки басен, није једноставна сутеска, већ је композитна долина. Састављена је од три мала котлинска проширења и четири клисуре, што је уочио Ј. Цвијић. Котлине су Љупковска, Доњомилановачка и Оршавска. Прва и последња припадају претежно територији Румуније, с обзиром на околност да је Дунав дуж Ђердапа југословенско-румунска граница. Доњомилановачка котлина лежи на нашој територији и представља највеће проширење корита Дунава (2 кm). За поменуте три котлине везује се промена речног пада, повећана акумулација, као и одређени географски односи.

Између три унутрашње котлине налазе се долинска сужења — четири клисуре Дунава. Улаз у Ђердап чини прва клисура — од Голупца до Љупковске котлине, ширине око 400 m, где је река усечена у јурско-кретацејским кречњацима, граниту и кристалину.

Љупковска котлина, по реду прва, испуњена је седиментима плиоцена (леванта).

Друга клисура Ђердапа, звана Госпођин вир, пружа се од Љупковске до Доњомилановачке котлине. Високе стране издижу се до 500 m, ширина реке је 200 m, док овде Дунав просеца слојеве зелених шкриљаца, јурских пешчара и кварцпорфира. Овде се у кориту Дунава наилази на стеновите пречаге — стене које избијају на површину воде као што су: Козле, Дојке, Тахталија и др. Ерозија Дунава између пречага достиже снажан интензитет, стварајући вртлоге или чеврнтије и, до 30 m дубоке, џиновске лонце. Река тече великом брзином, пенуша уз снажан хук и достиже брзину 0,8 min. на 1 кm. Карактеристично је да се три најзначајнија археолошка налазишта у Ђердапу - Падина, Лепенски Вир и Власац — налазе баш у клисури Госпођин вир, а не у котлинским проширењима Дунава.

Доњомилановачка котлина, која се протеже дуж Поречке реке, испуњена је слојевима средњег миоцена и бугловским слојевима.

Трећа клисура захвата простор од котлине Доњег Милановца до Оршавске котлине и назива се Казан. Овде је Дунав најужи (150 —170 m), дубок је 20 — 53 m, има чеврнтије, али тече смањеном брзином (0,36 min на 1 km). Дунав овде просеца габро, јурске [стр. 11] кречњаке и кристалин који се вертикално, до 300 m висине, издижу изнад корита.

Оршавска котлина, по реду трећа и последња у клисури Дунава, испуњена је неогеним седиментима, развијеним на левој обали Дунава.

Четврта и последња, Сипска клисура Ђердапа, почиње од Оршавске котлине и завршава се на западном ободу румунске равнице, низводно од хидроелектране „Ђердап". Овде Дунав просеца плато Мироча, који је изграђен од кристаластих шкриљаца, јурскокре­тацејских кречњака и пешчара, као и сарматских конгломерата, који леже готово вертикално. Ове стене, нееродиране, вире из корита Дунава, градећи стеновите брзаке на месту званом Преграда.

Сипска клисура, у којој Дунав достиже дубину 0,60 — 51 m (у удубљењиима), представљала је велику препреку пловидби, те је управо овај део клисуре Дунава назван Ђердап, или гвоздена капија. Назив је затим пренет на читаву клисуру.

Данас је знатан део свих клисура, а делимично и котлина, под водом Ђердапског језера. [Стр. 12]

М. Крчумару

АНАЛИЗА ПОЛЕНА ИЗ КОПРОЛИТА СА ВЛАСЦА

(Резиме на спрском језику, стр. 34)

Анализе полена из копролита са Власца показују да они геохронолошки припадају фази тисе и лешника са мешаним храстовим шумама.

Резултати ових анализа изложени су стратиграфско-хронолошким редоследом. У најстаријим узорцима, који припадају бореалу, доминира болест, а уз њега се јавља лешник, липа и храст. У копролитима из наредне фазе (прелаз из бореала ка климатском оптимуму постглацијала) преовлађује лешник и липа у односу на брест. У најмлађим примерцима уочавају се два хоризонта, који указују на доминацију мешаних храстових шума у којој још увек преовлађује брест. Разлика постоји једино у дифузији лешника; у копролитима из најмлађих слојева лешник процентуално уступа место храсту (климатски оптимум постглацијала).

Врло је значајна пропорција граминеја типа цереалија у узорцима из средње и млађе фазе. У доњим хоризонтима јављају се цереалије које се могу ставити на границу између спонтаних и култивисаних граминеја, док се у млађим хоризонтима појављују граминеје типа цереалија.

У седиментацији слоја у кв. a/6 уочава се огроман процент дикотиледоних биљака (cheno-podiacees), на основу кога се може предпоставити да се можда ради о периоду у коме су праисторијски становници Власца приступили припитомљавању животиња.

Ш. Бекењи

ФАУНА КИЧМЕЊАКА СА ВЛАСЦА

(Резиме на српском језику, стр. 65)

Ископавањем на Власцу прикупљена је велика количина животињских костију. На овом локалитету идентификовано је око 30000 животињских остатака; то је највећа серија ископаваних и обрађених остатака фауне кичмњака на целом Балканском полуострву.

 Фауна Власца је веома богата у врстама. На овом локалитету нађени су остаци 5 врста дивљих папкара, једне домаће и 9 врста дивљих глодара и бубоједа, 13 врста дивљих птица, једне врсте рептила и 3 врсте риба. Табела 2 приказује врсте фауне кичмењака и њихов учесталост по примерцима.

Фауна Власца живо подсећа на фауну из старијих слојева Лепенског Вира (ЛВ I - II). На оба локалитета пас је једина припитомљена врста, а мећу дивљим врстама најчешће су јелен и дивља свиња.

Док се на Лепенском Виру јавља само вук и потпуно припитомљен пас, на Власцу се, поред вука и пса, појављују и све прелазне форме које повезују ове две врсте.

Веома велики проценат риба, који се уочава у фауни Власца, карактеристика је епипалеолитских локалитета у Румунији (у Ђердапу). На Власцу су нађене углавном велике рибе (остаци сомова тежих од 100 kg); чест је шаран и друге циприниде, док је штука ретка.

У групи дивљих папкара јелен заузима прво место, а затим следи дивља свиња, док је дивље говече заступљено у малим бројем примерака.

Чињеница да су на Власцу вук и пас везани прелазним индивидуама показује да је на овом локалитету извршена доместикација пса од локалне популације вука.

Табела 4, на којој је приказана учесталост разних врста сисара према старосним групама, даје много података о лову и експолатасији ових животиња од старне праисторијских становника Власца. Врсте ловљене првенствено ради меса заступљене заступљене су младим и старим животињама. с друге стране, све врсте које су ловљене због крзна припадале су групи adultus или subadultus (дивљи месождери и дабар).

Изненађује релативно висок проценат дивљих свиња из групе juvenis и suadultus.

Ј. Немешкери

ДЕМОГРАФСКА СТРУКТУРА ЕПИПАЛЕОЛИТСКЕ ПОПУЛАЦИЈЕ СА ВЛАСЦА

(Резиме на спрском језику, стр. 133)

Популација Власца има кључну улогу у популацији ђердапског подручја. Њен значајј одређују три околности: постојање релативно великог броја индивидуа, чињеница да већина антрополошког налаза припада епипалеолиту (мезолиту) и срећна околност да поред опште хронологије постоји и релативна хронологија (Вл I - III).

Табела живота популације  Власца, израћена на основу серије од 117 индивидуа, према годинама њихове смрти, има карактеристичан изглед. Уочава се релативно мали бројј новорођенчади  и деце. отуда кривуља смртности показује најмању вредност у период од 8-14 година. Ова кривуља у зрело доба има два максимума, у старосним годинама 35-39 и 55-59. У односу на пол кривуља показује да максимум за жене износи 30-39 година, док је код мушкараца максимална вредност 40-44 и 55-59. Разлике између смртности мушкараца и жена веома су значајне за старосну групу senilis.

Аутор претпоставља да је ђердапска популација подељена на 8-10 субпопулација које су живеле на обе обале Дунава; број популације једне генерације могао је да се креће између 50 и 115 индивидуа. Ђердапска популација је у основи затворена популација у којој су се миграције јављале само између субпопулације.

У условима ловачко риболовачког живота густина мезолитских популација може се проценити на 0,02-0,04 на км². Демографске карактеристике мезолитске популације која је живела на ђердапском подручју треба одредити као тип "ђердап", аналогно типу "магреб" северне Африке.

Ј. Немешкери – И. Ленђел

РЕЗУЛТАТИ ПАЛЕОПАТОЛОШКИХ ИСПИТИВАЊА

(Резиме на спрском језику, стр. 247)

Од 117 индивидуа антрополошке серије са Власца, само 44 особе нису имале на костима патолошке промене. Утврђено је да је 13 деце и 60 одраслих особа патило од патолошких процеса. Од скелета који показују патолошке промене 50,7% припада мушкарцима 28% - женама. Утврђено је укупно 98 дијагноза, које се могу сврстати у 6 карактеристичних група болести, и то: дегенеративне промене (последице артритиса, спондилоза и спондилартроза), промене везане за године (parietal flatten, остеопороза остеосклероза), метаболичке болести и болести због лоше исхране (osteomalacia, skorbut, rahitis), фрактуре и повреде, инфламаторни процеси (остеомиелитис, периоститис) и тумори.

И. Ленђел

ЛАБОРАТОРИЈСКА ИСПИТИВАЊА ЉУДСКИХ КОСТИЈУ СА ВЛАСЦА

(Резиме на спрском језику, стр. 284)

Лабораторијски су испитани остаци 169 покојника који су откривени на Власцу, и то 95 индивидуа из гробова (прва серија) и 74 индивидуе чије су кости спорадично нађене у културном слоју (друга серија). Прва серија је коришћена за одређивање пола, година у моменту смрти, крвних група и патолошких процеса, а друга серија је употребљена за утврђивање главних биолошких параметара, као и за извођење броја и идентитета старијих људи.

У првој серији одређен је пол код свих 95 индивидуа и утврђено је да је пропорција мушкараца и жена била 72 : 78.

При одређивању крвних група код ове серије утврђено је да крвној групи А припада 41 индивидуа, групи Б - 26 индивидуа, групи О - 50 индивидуа, а групи АБ - 18 индивидуа. При статистичкој анализи расподеле крвних група оба пола запажена је значајна разлика између њих. На основу ове анализе могло би се закључити да корен из кога се развила мушка популација Власца потиче из разних етничких група, односно да мушка "лоза" произилази из неке стране заједнице, да је дошла са стране и помешала се са локалном женском популацијом. Чини се да известан број мушкараца није сахрањен на Власцу или због тога што су умрли на неком другом месту, или због тога што су сахрањени издвојено.

Упоређивањем палеосеролошких испитивања популација Власца и Лепенског Вира може се претпоставити да је постојала етничка веза између жена са Власца и заједнице која је насељавала Лепенски Вир I - II.

3

Ивана РАДОВАНОВИЋ, Филозофски факултет, Београд, Власац и Лепенски Вир у светлу најновијих истраживања, у Зборнику: «РАД Драгослава Срејовића на истраживању праисторије централног Балкана, Крагујевац, 27-29. новембар 1997 / [одговорни уредник Никола Тасић]. Крагујевац: Центар за научна истраживања Српске академије наука и уметности и Универзитета у Крагујевцу. Стр. 33-37

Анализе археолошке и друге грађе са локалитета Власац објављене су у двотомној монографији коју су приредили Д. Срејовић и 3. Летица (1978), док су резултати анализе грађе са Лепенског Вира објављени делимично (Срејовић, 1969; 1979; Срејовић и Бабовић, 1983, уз низ других радова и извештаја, (в, Лазић, М., ed. 1997). Несрећним стицајем околности професор Срејовић није успео да оствари своју намеру да публикује исцрпну монографију о овом локалитету. Но, његовом љубазношћу, у току рада на докторској дисертацији 1992. године, добила сам на увид део до тада необјављене документације који се односи на сахрањивање у мезолитским насељима локалитета Лепенски Вир, а који има изузетан значај за разумевање садржаја и значења културе Лепенског Вира. На основу ових сазнања извела сам одређене закључке о погребним обичајима у мезолиту ђердапског региона (Радовановић, 1994,1996,1996a, 19966, 1997; Radovanović - Voytek, 1997).

Изучавање погребне праксе (наравно, уз анализе других врста археолошког материјала где год је било могућно), указало је на постојање најмање три групе у оквиру заједнице чије материјалне остатке познајемо под именом културе Лепенског Вира: горњођердапску, доњођердапску и „низводну" (Радовановић, 1996). Осим ове просторне поделе, анализа погребних обичаја указала је на могућност разликовања једне старије и једне млађе фазе у погледу испољавања неких елемената ове праксе. Прелаз је наравно постепен и може се лоцирати у период почев од друге половине VII миленијума пре н.е. (Радовановић, 19966).

Овај прелаз могао се констатовати и у домену неких видова материјалне културе (као што су промене у избору сировина за израду оруђа, технолошке иновације у оквиру окресане кремене индустрије и појава керамике). Но, оно што је и истраживач Власца и Лепенског Вира, Драгослав Срејовић, још давно уочио и у свим својим радовима везаним за ову тему истицао, јесте важност свих аспеката идеолошког домена за разумевање културе Лепенског Вира, у мери у којој он може да се рефлектује у материјалној култури - дакле кроз погребну праксу, симболичка артефакта и надасве монументалну скулптуру (Срејовић, 1969, 1979; Срејовић и Бабовић, 1983).

Процес идеолошке интеграције ђердапске мезолитске заједнице био је примарно изазван променама у економској и друштвеној сфери [стр. 33] које су се догодиле у VIII и на почетку VII миленијума пре н. е (интензивирање експлоатације ресурса, смањена мобилност а потом седентаризација ловачко-сакупљачке заједнице и успостављање одговарајућих друштвених односа). Узроци и деловање процеса идеолошке интеграције током VIII и прве половине VII миленијума пре н. е. могу се пратити на строго унутаркултурном плану -такав процес заправо је резултат промена везаних за стратегију опстанка заједнице, односно промена на известан начин покренутих унутар ње саме. Он се веома добро прати у погледу напред поменуте старије фазе сахрањивања односно одређених елемената погребне праксе, пре свега уочљивих у оквиру старијих насеља на Власцу и Скели Кладовеи (Радовановић,1996).

Но пре него што нешто кажем о другим аспектима ове промене, укратко ћу се вратити на питање седентаризације ловачко-сакупљачких заједница. Када је реч о ђердапском региону, оно је разрешавано у оквиру анализе доминантних ресурса за исхрану у вези са моделом седентаризације оваквих заједница, пре свега у литоралним регијама. У свим етнографски познатим примерима седентарних ловаца и сакупљача, као и у низу археолошких мезолитских култура, доминантни ресурси исхране зависни су од степена учешћа тзв. „р" фактора у природном окружењу. Као по правилу, улогу „р" фактора у природном окружењу а потом и у економији поменутих заједница има риба, односно риболов представља основну делатност на којој се заснива њихов биолошки опстанак. Досадашње анализе фауне са Падине, Власца и Лепенског Вира показале су да риболов има значајну али не и пресудну улогу у економији ових заједница. Оне су се ипак претежно ослањале на копнене ресурсе исхране, пре свега на крупне биљоједе (јелен, дивље говече, дивља свиња). Стога сам у ранијим радовима изнела претпоставку да је риба заправо само играла улогу „р" фактора, односно да је њен значај био далеко већи у идеолошком него у економском домену (Радовановић, 1996,1997).

Нова ревизиона ископавања Скеле Кладовеи, почев од 1991, у оквиру румунско-британског пројекта којим руководе В. Боронеанц и К. Бонсал и први резултати ових истраживања такође указују на сложеност овог проблема. Према најновијим резултатима истраживања фауне из Скеле Кладовеи, економија се заснивала на лову крупних хербивора и риболову (Bartosiewicz et al., 1995). Разлика у односу на Власац и Лепенски Вир, када се узме у обзир исти хронолошки распон (VIII и прва половина VII миленијума пре н. е.), испољава се у значајном учешћу аципенсерида у ихтиофауни Скеле Кладовеи. Овакав резултат потврђивао би закључак о локалним разликама у погледу економских активности између горњођердапске и доњођердапске групе. Међутим, уколико такав резултат представља последицу метода истраживања локалитета - наиме приликом најновијих ископавања Скеле Кладовеи обавезно је примењивано водено просејавање - онда би се такав закључак морао узети са великом резервом када је реч о локалитетима на југословенској обали Дунава.

С друге стране, нови радиокарбонски датуми добијени из узорака скелета са најновијих ископавања Скеле Кладовеи (Bortsall et al., 1997) указују на исправност датовања ранијих насеља Власца и Скеле Кладовеи у исти период - односно прелаз из VIII у VII миленијум, заснованог на анализи елемената погребног ритуала и старе серије радиокарбонских датума (тј. уклапају се у напред поменуту старију фазу сахрањивања). Уз нове радиокарбонске датуме за Скелу Кладовеи, добили смо и нове датуме за серију скелета са Лепенског Вира и Власца. Професор Срејовић је 1989. уступио узорке за анализу старости 63 скелета из Лепенског Вира и 39 са Влаеца који су у међувремену обрађени у лабораторији у Оксфорду (Bonsall [стр. 34] et al., 1996, 1997). Ова нова серија датума потврђује предложену периодизацију (Радовановић, 1996). Штавише, поједини датуми добијени из серије са Власца указују на још већу старост, чак и до IX миленијума пре н.е.

Уз нове радиокарбонске датуме, појавили су се и први резултати истраживања узорака са скелета из Власца, Лепенског Вира и Скеле Кладовеи чија анализа има за сврху да утврди карактер основних ресурса у исхрани популација које су настањивале дотичне локалитете (Bonsall et al., 1997). Реч је о анализи односа стабилних изотопа садржаних у костима, односно односа угљеника Д13 и азота А13 која може да укаже на доминацију водених или копнених ресурса у исхрани . појединаца. Узорци су такође екстраковани 1989. године из поменутих скелета са Лепенског Вира и Власца, уз 18 скелета из Скеле Кладовеи. Они су показали да је учешће водених ресурса у исхрани популације на Власцу и у Скели Кладовеи било доминантно, док се код популације са Лепенског Вира испољавају извесне разлике. Резултати анализа показују Да се исхрана код једне групе скелета са Лепенског Вира базирала на воденим ресурсима (исто као у Власцу и Скели Кладовеи), док је анализа друге групе скелета показала вредности које се везују за копнене ресурсе у исхрани (Bonsall et al., 1997, fig. 7-9). C обзиром да су извршене и нове анализе радиокарбонских узорака поменутог скелетног материјала, испоставило се да су скелети код којих доминира водени ресурс исхране старији од половине VII миленијума пре н. е., док су они код којих се запажа доминација копнених ресурса млађи од половине VII миленијума. Временски период у којем се ова промена базичног ресурса исхране одиграла покрива распон од 6400-6200. пре н. е. (Bonsall et al., 1997).

Ови нови резултати опет би се уклапали у хипотезу о некој врсти историјског преокрета у развоју културе Лепенског Вира у другој половини VII миленијума пре н. е. То је управо онај временски период у којем смо запазили многе елементе промене у разним аспектима материјалне културе анализиране не само на Власцу и Лепенском Виру већ и на другим локалитетима ђердапског мезолита. Чини ми се да је на основу ових најновијих резултата сада могућно прецизније дефинисати онај моменат када, уместо у исхрани, значај рибе постаје одлучујући у једном другом, чисто идеолошком домену. Стога период до средине VII миленијума пре н. е. можемо схватити као период раног мезолита са свим карактеристикама које произлазе од зависности у односу на неки од „р" ресурса, односно рибе, на шта упућују анализе коштаног ткива скелета из тог периода.

У другој половини VII миленијума, међутим, долази, према поменутим анализама, до промене начина исхране, односно до преваге копнених ресурса у њеном саставу.

Истовремено, у периоду између 6400. и 6200. пре н. е., у овом региону југоисточне Европе успостављају се прве неолитске заједнице ија се економија заснива на производњи хране као главном ресурсу исхране (централни Балкан, Трансилванија). Њихова појава углавном се поклапа са пој авом нових елемената материјалне културе у оквиру „покретног инвентара" ђердапског мезолита (Радовановић, 1996, 1996b). Појава протостарчевачке керамике у Падини В (I) и Лепенском Виру I (2) хронолошки се поклапа са појавама запаженим у централној Србији. Ова фаза ђердапског мезолита према томе се сада још јасније издваја као нова, млађа фаза у његовом развоју. Према поменутим анализама скелетног материјала са Лепенског Вира, учешће копнених ресурса у исхрани сада постаје доминантно. Риба остаје важан фактор у животу ђердапске мезолитске заједнице играјући и даље улогу „р" фактора, у крајњем исходу фактора интеграције дотичне заједнице, али не више као основни [стр. 35] прехрамбени ресурс, већ у једном другом домену који је строго везан за идеологију.

Прошлост, преци и риба, као један од њихових најснажнијих идеолошких симбола, чврсто су укорењени у култури Лепенског Вира друге половине VII и прве половине VI миленијума (Срејовић, 1969,1979; Радовановић, 1996,1997). На самом Лепенском Виру обреди сахрањивања и монументална скулптура најупадљивије изражавају саму срж ове идеологије, која с једне стране уређује односе појединаца у мезолитској заједници намећући им неку врсту „историјске свести"' у погледу поштовања традиције и односа према прецима (Радовановић, 1997), а с друге стране учвршћује отпор асимилацији са суседним заједницама неолитског карактера, са којима је иначе одржавала веома интензиван контакт (Voytek-Tringham, 1989; Радовановић, 1996; Radovanović - Voytek, 1997).

Истраживања археолошког материјала са локалитета Лепенски Вир и Власац и културе Лепенског Вира у целини и даље трају. Њихов значај за разумевање настанка најранијих комплексних друштвених заједница које се везују за седентарне ловце и сакупљаче, као и за разумевање процеса неолитизације Балкана, још увек је далеко од тога да буде превазиђен и стога he још задуго представљати готово неисцрпан извор информација неопходних за решавање ових кључних питања.

VLASAC AND LEPENSKI VIR IN THE LIGHT OF RECENT RESEARCH

Summary

Recent research of various aspects of the Iron Gates Mesolithic relates to re-interpretation of site stratigraphies, architecture, burial procedure and economy based mainly upon previously published sources and field documentation (Radovanovic, 1996; 19996a; 1996b; 1997; Radovanovic and Voytek 1997). It also concerns the preliminary reports dealing with new excavations of Schela Cladovei (Bartosiewicz et al., 1995) as well as the results of radiocarbon and palaeodietary analyses of skeletal material from Schela Cladovei and Lepenski Vir (Bonsall et al., 1996; 1997).

The recent state of research implies that the settlements and material culture of hunter-gatherers in the Iron Gates were substantially transformed in IX millennium BC (such as sedentarization and intensification of subsistence strategies). The next turning point seems to fall into the mid VII millennium B. C. with important changes in various aspects of material culture, further implying rise of social and ideological complexity. Chronologically, this transformation coincides with the appearance of the first food producers (i.e. regional Early Neolithic). An outstanding material culture of the Iron Gates Late Mesolithic (or the Lepenski Vir culture) seems to derive both from further local development based upon Early Mesolithic traditions, and from a trend to maintain its cultural identity in spite of the effects of close relationship with the surrounding food-producing groups. [стр. 36]

БИБИОГРАФИЈА:

BARTOSIEWICZ, L, V BORONEANT, C. BONSALL, AND S. STALLIBRASS, 1995.

Schela Cladovei: a preliminary review of the prehistoric fauna. Mesolithic Miscellany 16(2), 2-19.

BONSALL, C, V BORONEANT, AND D. SREJOVIĆ, 1996.

AMS Radiocarbon Determinations on Human Bone from Lepenski Vir, Vlasac and Schela Cladovei, Mesolithic Miscellany 17(2), 6-10.

BONSALL, C, R. LENNON, K. MCSWEENEY, C. STEWART, D. HARKNESS, V. BORONEANT, L.BARTOSIEWITZ, R. PAYTON AND J. CHAPMAN, 1997

Mesolithic and early Neolithic in the Iron Gates: a palaeodietary perspective, Journal of European Archaeology 5.1, 50-92.

ЛАЗИЋ, М. (ед.),1997

Библиографија, Уздарје Драгославу Срејовићу поводом шездесетпет година живота од пријатеља, сарадника и ученика, Београд, 73-83.

RADOVANOVIĆ, I., 1994

A Review of Formal Disposal Areas in the Mesolithic of Europe, Starinar XLIII-XLIV (1992-1993), 93-102.

RADOVANOVIĆ, I., 1996

The Iron Gates Mesolithic, International Monographs in Prehistory, Archaeological Series vol. 11, Ann Arbor.

RADOVANOVIC, I., 1996a

Some Aspects of Burial Procedure in the Iron Gates Mesolithic, Starinar XLVII, 39-47.

RADOVANOVIC, I., 1996b

Mesolithic/Neolithic contacts: a case of the Iron Gates region, Poroilo o raziskovanju paleolitika, neolitika in eneolitika v Sloveniji XXIII, Ljubljana, 39-48.

RADOVANOVIC, I., 1997

The Lepenski Vir Culture: a contribution to interpretation of its ideological aspects, y Лазић, M. (ед.), УздарјеДрагославу Срејовићу... Београд, 87-93.

RADOVANOVIC, I. i B. VOYTEK, 1997

Hunters, fushers or farmers: sedentism, subsistence and social complexity in the Djerdap Mesolithic, Analecta Praehistorica Leidensia 29, 19-31.

SREJOVIĆ, D., 1979

Protoneolit - kultura Lepenskog Vira. u Praistorija jugoslavenskih zemalja II,Neolitsko doba, Sarajevo, 33-76.

СРЕЈОВИЋ,Д.,1969

Лепенски Bup: нова праисторијска култура у Подунављу, Београд.

СРЕЈОВИЋ, Д. и Љ. БАБОВИЋ, 1983

Уметност Лепенског Вира, Београд.

СРЕЈОВИЋ Д. и 3. ЛЕТИЦА (ed.), 1978

Власац, vol. I: археологија, vol. II: геологија, биологија, антропологија, Београд.